Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Mno­go go­di­na po­sli­je ra­ta, sva­kog 3. ma­ja, jed­na že­na u Ta­šken­tu je po­la­ga­la cvi­je­će na ekran lo­kal­nog bi­o­sko­pa. Po sta­ni­ca­ma mo­skov­skog me­troa, ko­ji je po­put lon­don­skog, slu­žio kao sklo­ni­šte od bom­bar­do­va­nja, bi­li su po­sta­vlje­ni ki­no-pro­jek­to­ri.
U bi­o­sko­pi­ma su do­ku­men­tar­ci po­ti­ski­va­li igra­ne fil­mo­ve. I Alek­san­dar Dov­žen­ko, vo­de­ći ru­ski, od­no­sno ukra­ijn­ski re­di­telj igra­nog fil­ma, okre­nuo se do­ku­men­tar­cu; nje­go­va su dje­la Bit­ka za na­šu so­vjet­sku Ukra­ji­nu (1943) i Po­bje­da u Ukra­ji­ni (1945) . Ru­ski film je usko­ro po­nu­dio svi­je­tu ja­sni­ju sli­ku ra­ta ne­go što su ga nu­di­le dru­ge na­ci­je, dje­li­mič­no i sto­ga što su nji­ho­va rat­na is­ku­stva bi­la je­din­stve­na.
U Ru­si­ji je rat sni­mljen u jed­nom bol­nom, krup­nom pla­nu.
Dzi­ga Ver­tov se ipak ni­je ta­ko la­ko pre­da­vao uti­li­ta­ri­zmu. Na mo­men­te je čak i zbu­nji­vao pre­na­gla­ša­va­njem od­re­đe­nih uti­sa­ka i otvo­re­nom pa­te­ti­kom ko­ja ni­ka­ko ni­je mo­gla da se uskla­di sa po­nu­đe­nom pred­sta­vom o film­skoj isti­ni. Na taj na­čin, film je ostao ne­gdje na po­la pu­ta iz­me­đu pro­pa­gan­de i spon­ta­no­sti. Vi­dje­lo se da Ver­tov in­tim­no ne mo­že da od­go­vo­ri za­da­ci­ma ko­ji mu se sa­svim od­re­đe­no na­me­ću jer će to na kra­ju do­ve­sti da sam lič­no uni­šti „Ki­no-oko”. U tom očaj­nič­kom od­u­pi­ra­nju po­ra­zu na­sta­li su kao u ne­koj ago­ni­ji fil­mo­vi „Je­da­na­e­sta go­di­na” (1928) i „Čo­vjek s ka­me­rom” (1929). Pre­ma oče­ki­va­nju, ne­ra­zu­mlji­vi, a za ne­u­pu­će­ne čak i kraj­nje kon­fu­zni, pa su zva­nič­no i kla­si­fi­ko­va­ni kao ma­nje vri­jed­na ostva­re­nja.
Me­đu­tim, u nji­ma se pot­pu­ni­je ne­go igdje ra­ni­je ogle­da stva­ra­lač­ka tra­ge­di­ja Dzi­ge Ver­to­va. Su­vi­še ja­ka in­di­vi­du­al­nost na pro­sto­ru ko­ji je bio pri­lič­no ogra­ni­čen i za­to se ona is­po­lja­va kroz vir­tu­o­znost ka­me­re, su­per­i­or­no ko­ri­šće­nje ra­znih tri­ko­va, eg­zi­bi­ci­o­ni­zam i fo­to­gra­fi­ju. U sva­kom i naj­ma­njem ma­ne­vru na­gla­ša­vao je pro­fe­sor­ske ma­ni­re de­mon­stri­ra­ju­ći svo­je na­la­ze u ko­ji­ma mon­ta­žni ri­tam za­vi­si od spa­ja­nja dva po­kre­ta, tra­ja­nja, br­zi­ne i vre­men­skog im­pul­sa.
To su bi­le ozna­ke stra­te­gij­sko-tak­tič­kog pla­na za na­pad i osva­ja­nje stvar­no­sti i pod­ra­zu­mi­je­va­le su pri­je sve­ga iz­vi­đa­nje, od­no­sno mi­sa­o­no-emo­tiv­ni kon­takt sa pred­me­ti­ma, is­pi­ti­va­nje osnov­nih vri­jed­no­sti (što je pred­u­slov za in­tu­i­tiv­ni pod­sti­caj ili od­lu­ku da se film za­i­sta i re­a­li­zu­je), za­tim ta­ko­zva­nu pr­vu mon­ta­žu uti­ska (usa­gla­ša­va­nje na­mje­re sa vi­zu­el­nim ob­li­ci­ma), pa dru­gu mon­ta­žu za vri­je­me osli­ka­va­nja (a to je ono po­zna­to od­re­đi­va­nje ugla i prav­ca u po­kre­ti­ma ka­me­re) i, naj­zad, tre­ću ru­ku mon­ta­že za kla­si­fi­ka­ci­ju sni­mlje­nog ma­te­ri­ja­la, ka­ko bi se do­bi­le mi­kro­cje­li­ne ko­je će se u ko­nač­noj, fi­nal­noj mon­ta­ži sto­pi­ti u sa­dr­žaj i ob­lik že­lje­nog fil­ma. U ta­kvom po­stup­ku uvi­jek se ima­lo na umu da ka­me­ra mo­ra gle­da­ti, mi­sli­ti i iz­ra­ža­va­ti kao isti­na, bar u svo­jim ne­pa­tvo­re­nim for­ma­ma, i da ne bi mo­gla da iz­mak­ne re­di­te­lju.
Ne­ko­li­ko no­vih pra­va­ca po­ja­vi­lo se kad se dim po­sle ra­ta di­gao. Je­dan od njih bio je igra­ni film ura­đen na do­ku­men­tar­ni na­čin. Rat­ne ru­še­vi­ne su po­kre­nu­le taj film­ski pra­vac, ili, ka­ko bi­smo da­nas re­kli, trend: te ljud­ske pri­če sni­ma­ne su kao in­spi­ra­ci­ja da se rat­no is­ku­stvo re­kon­stru­i­še i isto­vre­me­no mi­to­lo­gi­zu­je. Iz tog ra­zo­re­nog mi­ljea ro­đen je ita­li­jan­ski neo­re­a­li­zam i ita­li­jan­ski fil­mo­vi „Rim, otvo­ren grad” (Ro­ma, Ci­ta Aper­ta,1945) R.Ro­se­li­ni­ja i „Či­sta­či ci­pe­la” (Sci­u­scia, 1946) De Si­ke. Ta re­mek-dje­la pred­sta­vlja­ju za­če­tak neo­re­a­li­stič­kog pe­kre­ta. Sli­či­ni fil­mo­vi su se po­tam po­ja­vi­li i u Fran­cu­skoj i Nje­mač­koj. Sva ova dje­la su sni­ma­na pre­te­žno na te­re­nu. Iako no­se sna­žan pe­čat rat­nih do­ku­men­ta­ra­ca, u stva­ri ozna­ča­va­ju ko­rak pre­ma iz­mi­šlje­nom. (Na­sta­vi­će se)