PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ni­je pri­hva­će­na mol­ba srp­skog pa­tri­jar­ha Ger­ma­na Dr­žav­noj ko­mi­si­ji za vjer­ska pi­ta­nja da se za na­ci­o­na­li­zo­va­ne zgra­de Srp­ske pa­tri­jar­ši­je ustu­pi zgra­da u ko­joj je ra­dio Pra­vo­slav­ni bo­go­slov­ski fa­kul­tet. Kao raz­log je na­ve­de­no što ova zgra­da ni­je bi­la pred­met na­ci­o­na­li­za­ci­je i što je fa­kul­tet još uvi­jek do­bi­jao dr­žav­ne do­ta­ci­je. Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi ni­je udo­vo­lje­no ni da se dru­ge nje­ne zgra­de iz­u­zmu od na­ci­o­na­li­za­ci­je (zgra­de u Bu­le­va­ru re­vo­lu­ci­je br. 17 i 20 i na Stu­den­skom tr­gu br. 8) jer su, ka­ko je ob­ja­šnje­no, stam­be­ne zgar­de; kao i zgr­da na Ko­san­či­će­vom ven­cu br. 24, Sve­to­sav­ski dom u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, zgra­de bo­go­slo­vi­ja u Re­lje­vu kod Sa­ra­je­va, na Ce­ti­nju i u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, te epi­skop­ski dvo­ro­vi u Tu­zli i Ši­be­ni­ku). Od na­ci­o­na­li­za­ci­je je je­di­no iz­u­zet epi­skop­ski dvor u Šap­cu. Za­kon o na­ci­o­na­li­za­ci­ji je stro­go pri­mje­nji­van pre­ma imo­vi­ni SPC u svim re­pu­bli­ka­ma, po­seb­no u Sr­bi­ji. Po­sta­vlja­lo se i pi­ta­nje na­ci­o­na­li­za­ci­je pa­tri­jar­ho­vog sta­na u Vr­njač­koj Ba­nji.
Kako se na­vo­di u broj­nim ak­ti­ma Sa­ve­zne i Re­pu­blič­ke ko­mi­si­je Sr­bi­je za vjer­ska pi­ta­nja, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i Hr­vat­skoj ni­je se ta­ko stro­go primjenjivao čl. 11 Za­ko­na o na­ci­o­na­li­za­ci­ji. Ta­mo je bi­va­la prak­sa da op­štin­ske ko­mi­si­je ma­lo za­o­štre pri­mje­nu za­ko­na a da po­tom re­pu­blič­ke ko­mi­si­je za vjer­ske po­slo­ve ma­lo po­pu­ste. U Hr­vat­skoj su od na­ci­o­na­li­za­ci­je iz­u­ze­ti sta­rač­ki do­mo­vi, zgra­de i sta­no­vi u ko­ji­ma ži­ve ka­no­ni­ci, ka­pe­la­ni, zvo­na­ri i or­gu­lja­ši, vi­kend ku­ći­ce sve­šte­ni­ka i bi­sku­pa ako ni­je­su ve­će od dva, od­no­sno tri ma­nja sta­na; sa­mo­sta­ni ako ni­je­su ve­će po­vr­ši­ne. Ni­je­su iz­u­ze­te ni zgra­de ko­je su vjer­ni­ci osta­vi­li vjer­skim za­jed­ni­ca­ma. (...)
Na kra­ju se bez sum­nje mo­že re­ći da je ko­mu­ni­stič­ka vlast u Ju­go­sla­vi­ji cr­kve i vjer­ske za­jed­ni­ce, po­seb­no SPC, do­ži­vlja­va­la kao svog ne­po­mir­lji­vog pro­tiv­ni­ka u bor­bi za vlast i iz­grad­nju no­ve dr­ža­ve i dru­štva po so­ci­ja­li­stič­kom mo­de­lu. Za­kon­skim pro­pi­si­ma i kon­kret­nim mje­ra­ma i po­stup­ci­ma na te­re­nu na­sto­ja­la je da osla­bi eko­nom­sku, du­hov­nu i dru­štve­nu moć i ugled cr­kve, da joj uma­nji zna­čaj i na­rod od­vra­ti od vje­re i tra­di­ci­je. Pro­u­ča­va­ju­ći isto­rij­ske iz­vo­re i dru­štve­na kre­ta­nja, ne­iz­o­stav­no se na­me­će za­klju­čak da je ko­mu­ni­stič­ka ide­o­lo­gi­ja i ko­mu­ni­stič­ka vlast je­di­na ide­o­lo­gi­ja i je­di­na vlast kod Sr­ba ko­ja je usta­la pro­tiv svo­je na­rod­ne cr­kve.
O ovoj opa­sno­sti pro­ro­čan­ski je pi­sao is­tak­nu­ti na­uč­nik i mi­sli­lac svjet­skog gla­sa i ve­li­ki pri­ja­telj Sr­ba iz naj­te­žih da­na – Ve­li­kog ra­ta (1914–1918) Ro­dolf Ar­či­bald Rajs u svom spi­su traj­ne vri­jed­no­sti Čuj­te Sr­bi iz 1928. go­di­ne. Rajs je uočio i is­ta­kao ulo­gu Srp­ske na­rod­ne cr­kve u oču­va­nju na­ro­da, dr­žav­ne tra­di­ci­je i na­ci­o­nal­ne svi­je­sti, o če­mu je, iz­me­đu osta­log, za­pi­sao:
„Pre­tvo­ri­li ste svo­ju re­li­gi­ju u na­rod­nu cr­kvu, bo­lje re­ći, u na­rod­nu tra­di­ci­ju ...
Zdrav ra­zum vam je po­ka­zao put da re­li­gi­ju pod­na­ro­di­te i da je kao ta­kvu pri­hva­te va­ši lju­di.
Vi ni­ste re­li­gi­o­zan na­rod. Ni­ste mo­gli da pri­hva­ti­te Bo­ga ka­kav je u Bi­bli­ji, pre­tvo­ri­li ste ga u vječ­nog i sve­mo­gu­ćeg gla­va­ra svog na­ro­da...
Vaš Bog no­si sklop i bra­du Kra­lje­vi­ća Mar­ka, šaj­ka­ču va­šeg rat­ni­ka sa Ce­ra i Ja­dra, Kaj­mak­ča­la­na i Do­brog po­lja. Po­po­vi vam ni­su bi­li ni­ti su cr­kve­ni lju­di, već va­tre­ni ro­do­lju­bi sa svim vr­li­na­ma i ma­na­ma va­šeg na­ro­da.
Bri­žlji­vo ču­vaj­te tu na­rod­nu re­li­gi­ju, jer će vaš na­rod, onog da­na kad je na­pu­sti­te, bi­ti iz­gu­bljen”.
Kao što se zna, vje­ra u na­ro­du i srp­ska tra­di­ci­ja sko­ro pe­de­set go­di­na po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta gru­bo su oma­lo­va­ža­va­ne, ospo­ra­va­ne i su­zbi­ja­ne. Ži­vi­mo u vre­me­nu po­ste­pe­nog is­pra­vlja­nja uči­nje­nih gre­ša­ka i još uvi­jek spo­rog pri­hva­ta­nja sa­zna­nja da su ko­mu­ni­sti ne­pri­mje­re­no spu­ta­va­li i ga­zi­li na­rod­nu tra­di­ci­ju, sa na­mje­rom da na­rod obez­bo­že i sa­tje­ra­ju u po­slu­šno sta­do. Ra­di to­ga li­kvi­di­ra­li su pri­vat­no vla­sni­štvo, pri­vat­no pred­u­zet­ni­štvo, znat­no uma­nji­li se­o­ska ima­nja i do­ma­ćin­stva od­u­zi­ma­njem po­kret­ne i ne­po­kret­ne imo­vi­ne i po­ro­dič­nog na­sle­đa, cr­kvu spu­ta­va­li ate­i­za­ci­jom i na­ci­o­na­li­za­ci­om, oma­lo­va­ža­va­njem pam­će­nja i na­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti, a sve sa ci­ljem da na­rod pro­tiv nje­go­ve vo­lje po­ve­du u ko­mu­ni­stič­ku uto­pi­ju. Ko­mu­ni­sti su svoj la­i­ci­zam kri­li iza nad­me­no­sti i si­le. To­ta­li­tar­na ko­mu­ni­stič­ka ide­o­lo­gi­ja sta­vi­la je u za­pe­ćak mno­go­broj­ne in­te­lek­tu­al­ce i nji­ho­va dje­la. Osta­tak je ućut­kan. Po­sle­di­ce ta­kve vla­sti i sa­da se is­pa­šta­ju. Na ta­kva po­na­ša­nja um­ni lju­di su dav­no uka­za­li: „Ka­kva je ko­rist čo­vje­ku ako sav svi­jet za­do­bi­je, a du­šu svo­ju iz­gu­bi” (upo­zo­va­va Go­spod Isus Hri­stos); „Ži­vot na­ro­da, na­ci­o­nal­ni ži­vot – to je ne­ras­ki­di­va ve­za sa pre­ci­ma i po­što­va­nje nji­ho­vih za­vje­ta” (N. Ber­đa­jev).
(KRAJ)