Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Stru­ja do­ku­men­tar­ne pro­duk­ci­je se po­sli­je onog sna­žnog je­din­stve­nog to­ka u vri­je­me ra­ta, raz­li­la u ne­ko­li­ko pra­va­ca. Je­dan pra­vac ko­ji se usko­ro pro­du­bio i pro­ši­rio, bi­la je ak­tiv­nost do­ku­men­ta­ri­sta – isto­rij­skih hro­ni­ča­ra. Za tu dje­lat­nost je do­ku­men­ta­ri­sta imao ne­pro­cje­nji­vo bo­ga­te iz­vo­re: po­la vi­je­ka film­skog žu­na­la. Ali, isto ta­ko, ova isti­na se ne smi­je shva­ta­ti kao pri­vi­le­gi­ja re­di­te­lja ko­me je do­zvo­lje­no da je osmi­šlja­va ili pre­ra­đu­je, do­pu­nja­va ili sti­li­zu­je pre­ma sop­stve­nom na­ho­đe­nju. Jer, i sam Dzi­ga Ver­tov je mo­rao da pri­zna svo­ju ne­moć u od­no­su na da­lje pro­ce­se ko­je iza­zi­va sa­ma isti­na unu­tar fil­ma iako je od­bi­jao i sa­mu mo­guć­nost po­sto­ja­nja raz­li­či­tih na­či­na u pri­la­že­nju isti­ni i nje­nom dje­lo­va­nju. Ona je su­vi­še ži­va i sa­mo­stal­na da bi se mo­gla po­mi­ri­ti sa po­ra­zom ko­ji joj je­dan re­di­telj pri­pre­ma, pa ma­kar bio i ta­ko na­dah­nut kao Dzi­ga Ver­tov. Ta­le­nat u ovom slu­ča­ju ni­je mje­ra za re­di­telj­sku dik­ta­tu­ru ko­ja mo­že sa­mo da ome­te pro­ces sa­ži­ma­nja isti­ne sa re­al­no­šću. Iden­ti­fi­ka­ci­ja, ma ka­ko on vje­ro­vao da je de­fi­ni­tav­na, ni­ka­da, ne pred­sta­vlja je­dan za­vr­šen pro­ces. Uosta­lom, šta re­di­telj do­bi­ja ako tvr­di da je pro­na­šao me­to­de ko­ji­ma se mo­že de­fi­ni­tiv­no ovla­da­ti stva­no­šću? Da li je nje­go­vo osmi­šlje­no is­tra­ži­va­nje ti­me do­bi­lo po­sto­ja­ne for­me sa­zna­nja? Da li će na kra­ju for­ma dje­la za­vi­si­ti od sa­mog po­stup­ka ili od isti­ne?
Sa­svim je ja­sno da Dzi­ga Ver­tov ni­je bio pot­pu­no svje­stan ovih ogrom­nih i tek na­slu­će­nih mo­guć­no­sti i za­to se za­u­sta­vio ta­mo gdje se to naj­ma­nje mo­glo oče­ki­va­ti. Nje­go­vi fil­mo­vi su mno­gim sa­vre­me­ni­ci­ma iz­gle­da­li kao ne­što na­lik na an­ti­film i za­to su ga pri­zna­va­li ma­hom sa­mo kao ve­li­kog maj­sto­ra žur­na­la i kao stan­dard­ni pri­mjer na­vo­di­li „Ki­no-isti­nu”, sni­mlje­nu po­vo­dom go­di­šnji­ce smr­ti Vla­di­mi­ra Ili­ča Le­nji­na. Re­ha­bi­li­ta­ci­ja je usli­je­di­la tač­no tri­de­set go­di­na ka­sni­je afir­ma­ci­jom fil­ma-isti­ne. Ide­je tog ve­li­kog i ne­sreć­nog vi­zi­o­na­ra pod­jed­na­ko se is­tra­žu­ju u ci­je­lom svi­je­tu i u nji­ma se na­la­zi in­spi­ra­ci­ja za no­va ostva­ra­nja ka­me­re pre­ma re­al­no­sti. Do­kur­nen­ta­ri­sta je op­sjed­nut onim što ot­kri­va sli­ka­ma i zvu­ko­vi­ma: nje­mu je to uvi­jek nu­di­lo vi­še zna­če­nja no bi­lo šta što bi on sam umio da smi­sli. Za raz­li­ku od stva­ra­o­ca igra­nog fil­ma, on se po­sve­tio ne­iz­mi­šlja­nju. Do­ku­men­ta­ri­sta se­be iz­ra­ža­va kroz iz­bor i aran­ži­ra­nje ma­te­ri­ja­la ko­ji mu nu­di stvar­nost, taj je iz­bor, u stva­ri, nje­gov ko­men­tar.
I bi­lo da za­u­zi­ma po­zi­ci­ju po­sma­tra­ča, hro­ni­ča­ra, ili bi­lo ko­ju dru­gu, ni­je u sta­nju da iz­bjeg­ne su­bjek­tiv­nost. On da­je svo­ju ver­zi­ju svi­je­ta u ko­me ži­vi, od­ri­ču­ći se „iz­mi­šlja­nja” rad­nje, do­ku­men­ta­ri­sta mno­štvom ogra­ni­če­nja ve­zu­je se­bi ru­ke. Za­to se ne­ki do­ku­men­ta­ri­sti okre­ću igra­nom fil­mu, mi­sle­ći da ta­mo mo­gu vi­še da ima­ju slo­bo­de u svom su­bjek­tiv­nom iz­ra­ža­va­nju . Ne­ki se, kao što je po­zna­to, i okre­ću do­ku­men­tar­cu jer „pre­va­ru” či­ne uvjer­lji­vom. Ver­to­ve naj­va­tre­ni­je pri­sta­li­ce čak tvr­de da film-isti­na ni­je ni­šta dru­go ne­go ki­no-oko, s tim što mu je do­dat još i mi­kro­fon ka­ko bi ono skri­ve­no ili neo­če­ki­va­no hva­ta­nje stvar­no­sti bi­lo isto­vre­me­no vi­zu­el­no i audi­tiv­no. U ci­je­lom tom fre­ne­tič­nom za­ma­hu dra­go­cje­no je to što je mo­der­na este­ti­ka ko­nač­no uspje­la da u pot­pu­no­sti raz­ja­sni vi­zi­je Dzi­ge Ver­to­va, a ti­me i sam film-isti­nu po­sta­vi na mno­go ši­re osno­ve. To kri­tič­ko is­pi­ti­va­nje, me­đu­tim, ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je usmje­re­no na obez­vr­je­đi­va­nje do­pri­no­sa ovog istin­skog no­va­to­ra pa ta­ko po­sje­du­je­mo sa­svim pri­hva­tlji­va ob­ja­šnje­nja i za či­nje­ni­cu za­što nje­go­vi fil­mo­vi, na­su­prot ide­ja­ma, iz­gle­da­ju pre­va­zi­đe­ni, za­sta­re­li i na­iv­ni u svo­joj pro­pa­gan­di. (Na­sta­vi­će se)