Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


V.F. Bul­ga­kov se ro­dio u po­ro­di­ci sve­šte­ni­ka u Ku­znjec­ku, Tom­ska gu­ber­ni­ja. Sa Tol­sto­jem se upo­znao 1907. go­di­ne, a ka­sni­je je do­bio po­ziv da mu bu­de se­kre­tar i 17. ja­nu­a­ra 1910. go­di­ne do­se­lio se u Ja­snu Po­lja­nu. Za to krat­ko vri­je­me sa­rad­nje Bul­ga­kov je sa po­seb­nom pa­žnjom pra­tio sva­ki nje­gov ko­rak i sve to o če­mu je raz­mi­šljao i go­vo­rio ve­li­ki pi­sac u nje­go­vom pri­su­stvu i ured­no za­pi­si­vao u svoj dnev­nik, ko­ji je sva­ko­dnev­no vo­dio. Evo ne­kih in­te­re­sant­nih za­pi­sa iz tog dnev­ni­ka i oni se od­no­se na po­ro­dič­nu si­tu­a­ci­ju u ku­ći La­va Tol­sto­ja, kao i na nje­go­va knji­žev­na i fi­lo­zof­ska raz­mi­šlja­nja uop­šte.
3. jul 1910. go­di­ne

Dok smo pu­to­va­li, Lav Ni­ko­la­je­vič mi je pri­čao o po­ža­ru kod nje­go­vih pri­ja­te­lja M.A. Šmi­to­ve i Gor­bu­no­vih iz se­la Ov­sja­nji­ko­va, ko­ji je uni­štio nji­ho­ve ku­će i sve što su ima­li, pa čak i dra­go­cje­ne ru­ko­pi­se i do­ku­men­ta. Pret­po­sta­vlja se da je po­žar pod­met­nut. Pri­ča se da ga je pod­met­nuo ne­ka­kav Re­pin, ko­ji je do­šao od­ne­kud iz­da­le­ka i za­no­ćio kod Šmi­to­ve. On je bio voj­nik, ka­sni­je je bio or­ga­ni­za­tor ze­mljo­rad­nič­ke za­dru­ge, sa­da pot­pu­no ne­kon­tro­li­san i um­no po­re­me­ćen čo­vjek, ko­ji je bio op­sjed­nut ti­me da je on lič­no Isus Hrist. Šmi­to­vu su okri­vlji­va­li zbog to­ga što je pri­mi­la lu­da­ka u ku­ću, ko­ja ni­je bi­la nje­na, jer je ta ku­ća, kao i ku­ća Gor­bu­no­vih, bi­la vla­sni­štvo Ta­tja­ne Ljvov­ne. Ali je Lav Ni­ko­la­je­vič go­vo­rio da ona ni­je mo­gla po­stu­pi­ti dru­ga­či­je, ona je bi­la oba­ve­zna da pri­mi čo­vje­ka, ma ko on bio, jer je on tra­žio sklo­ni­šte. A i pre­ma Re­pi­nu Lav Ni­ko­la­je­vič je imao bla­go­na­klon stav i od­no­sio se po­pu­stlji­vo.
– On je ura­dio sa­mo to što mu je bi­lo na umu – go­vo­rio je Lav Ni­ko­la­je­vič – uni­štio je ne­što što je ma­te­ri­jal­no, što ne­ma va­žno­sti i sa­svim je ne­bit­no. I uop­šte, ne mo­gu ni da po­mi­slim da čo­vjek mo­že pre­sta­ti da bu­de čo­vjek. I ne­nor­ma­lan čo­vjek ima du­šu, ko­ju mi vi­di­mo iz­o­pa­če­no. La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču je bi­lo mno­go žao Re­pi­no­ve že­ne, ko­ja je mu­ku mu­či­la sa bo­le­snim mu­žom.
5. jul 1910. go­di­ne

Pred­ve­če se oku­pi­lo ve­li­ko dru­štvo u Ja­snoj Po­lja­ni. Tu su bi­li: Lav Ni­ko­la­je­vič, So­fi­ja An­dre­jev­na, Lav Ljvo­vič, N.N. Ge, M.V. Bu­li­gin, A.B. Gol­den­vej­zer, a ka­sni­je je do­šao i V.G. Čert­kov. Pri­ča­li su o to­me, o če­mu smo bi­li po­če­li pri­ču Lav Ni­ko­la­je­vič i ja, dok smo pu­to­va­li u Te­lja­tin­ke. U stva­ri, raz­go­vor se vo­dio o po­ža­ru kod Šmi­to­ve i o Re­pi­nu. U ve­zi du­šev­ne po­re­me­će­no­sti Re­pi­na, Lav Ni­ko­la­je­vič je po­ku­ša­vao da ob­ja­sni nje­go­vo po­na­ša­nje, go­vo­re­ći im da je pro­či­tao de­talj­no i pa­žlji­vo dvi­je tre­ći­ne ve­li­ke knji­ge pro­fe­so­ra Kor­sa­ko­va o du­šev­nim bo­le­sti­ma, ko­ju su mu do­ni­je­li dok­to­ri iz bol­ni­ce u Me­šćer­skom. Či­ta­ju­ći knji­gu, pri­čao je da se če­sto pu­ta ni­je mo­gao uz­dr­ža­ti od smi­je­ha, jer je knji­ga bi­la pu­na ap­sur­da i pro­ti­vur­ječ­no­sti.
– Sa­mo za­mi­sli­te – go­vo­rio je Lav Ni­ko­la­je­vič – da po­sto­ji osam­na­est raz­li­či­tih kla­si­fi­ka­ci­ja du­šev­nih obo­lje­nja i sva­ka od njih jed­na dru­gu is­klju­ču­je. Sve one ima­ju svo­je vr­ste i pod­vr­ste, ko­je se ta­ko­đe me­đu­sob­no raz­li­ku­ju. I on­da on po­sta­vlja pi­ta­nje, ko sam, ustva­ri, „ja”? Od­mah od­go­va­ra: ja imam osje­ća­nja, iz njih se stva­ra­ju poj­mo­vi, a iz poj­mo­va se for­mi­ra­ju za­ključ­ci i ti za­ključ­ci su „ja”. A ko­ga in­te­re­su­ju osje­ća­nja? Mo­ra­lo bi da po­sto­ji ne­ko „ja”, ko­je će da ih pri­hva­ti. Sa­vr­šen ap­surd! I sve ta­ko re­dom.
Za­tim je Lav Ni­ko­la­je­vič dao ve­o­ma in­te­re­sant­nu de­fi­ni­ci­ju lu­di­la. On ka­že:
– Ne sla­žem se sa na­uč­ni­ci­ma ka­ko de­fi­ni­šu lu­di­lo. Po me­ni, lu­di­lo je tu­post ra­zu­ma da shva­ti šta dru­gi mi­sli i um­no po­re­me­će­ni se dr­že sa­mo­u­vje­re­no i kru­to sa­mo ono­ga što mu je ta­da pa­lo na pa­met. To o če­mu ja raz­mi­šljam, on ne mo­že da ra­zu­mi­je. Po­sto­je dvi­je vr­ste lju­di. Jed­ni su raz­bo­ri­ti i osje­ćaj­ni. Oni mo­gu ko­mu­ni­ci­ra­ti sa svim mu­dra­ci­ma svi­je­ta, i sa onim sta­rim i sa ovim, ko­ji sa­da ži­ve. Oni oda­svud cr­pe zna­nje i sa­ku­plja­ju uti­ske: i od njih, i iz dje­tinj­stva i iz pri­ča da­di­lje... A ovi dru­gi zna­ju sa­mo ono što mu je tre­nut­no pa­lo na pa­met. Evo, na pri­mjer, šta mi je pri­čao Mi­ha­il Va­si­lje­vič (Bu­li­gin) o ne­ka­kvom ču­da­ku, ko­ji je bio čvr­sto ubi­je­đen, da ako imaš že­lju da otvo­riš čo­vje­ko­vu du­šu, tre­ba mu od­sje­ći gla­vu i ta­da će du­ša iza­ći kroz dva otvo­ra – iz gla­ve i iz sr­ca. Iz­me­đu ova dva kraj­nja ti­pa lju­di na­la­ze se sve osta­le vr­ste.
(Na­sta­vi­će se)