PI­ŠE: MI­LAN MI­ŠO BRA­JO­VIĆ


Tog kob­nog 5. ma­ja 1944. go­di­ne naš grad je bio u pa­klu od bom­bi ko­je su sa­ve­znič­ki avi­o­ni ,,pro­si­pa­li” u ta­la­si­ma. Na­la­zio sam se sa gru­pom rad­ni­ka u ka­me­no­lo­mu kod Ve­zi­ro­vog mo­sta gdje je va­đen ka­men za na­si­pa­nje pu­ta Pod­go­ri­ca – Tu­zi – Ska­dar. Iz­nad ka­me­no­lo­ma tog da­na, a za vri­je­me na­šeg ruč­ka, ču­li smo zvu­ke avi­on­skih mo­to­ra. Avi­o­ne smo ugle­da­li na za­pad­nom di­je­lu ne­ba Pod­go­ri­ce, za eska­dri­lom ko­ja je išla od ju­ga pre­ma sje­ve­ru. Po­če­li smo ih bro­ja­ti, ali ubr­zo su po­sta­li ne­vi­dlji­vi, jer je iz ne­ko­li­ko avi­o­na ostao trag dim­ne za­vje­se, pa je Pod­go­ri­ca bi­la pre­kri­ve­na stra­vič­nom bi­je­lom ma­skom.
Po­sli­je par mi­nu­ta sa si­re­na­ma za uz­bu­nu za­čuo se zvuk avi­on­skih mo­to­ra i de­to­na­ci­ja bom­bi. Ne če­ka­ju­ći šta će se da­lje de­si­ti po­šli smo pre­ma ri­je­ci Mo­ra­či i sklo­ni­li se u pe­ći­ne. Či­ni mi se da je to tra­ja­lo vi­še od jed­nog sa­ta. Sa­če­ka­li smo dok ni­je pre­stao zvuk avi­on­skih mo­to­ra i kre­nu­li pre­ma ka­me­no­lo­mu. Ukr­ca­li smo se u ka­mi­on ko­ji je bio spre­man za uto­var šljun­ka i kre­nu­li pre­ma gra­du, ali zbog raz­ro­va­no­sti pu­ta da­lje od sta­di­o­na ,,Bu­duć­no­sti” vo­zi­lom se ni­je mo­glo. Tu sam se odvo­jio od gru­pe i na­sta­vio pje­ške Uli­com slo­bo­de. Li­je­vo i de­sno bi­lo je sve po­ru­še­no.
Idu­ći da­lje tom uli­com, sje­ćam se, sa svih stra­na ču­li su se ja­u­ci, po­zi­vi za po­moć, vi­dje­la se una­ka­že­na ljud­ska ti­je­la, ra­nje­ni­ci me­đu ko­ji­ma su bi­li i Njem­ci. Či­ta­va tr­žni­ca, pi­ja­ca, sa­da Trg re­pu­bli­ke, bi­li su po­ru­še­ni. Od be­ton­skih sto­lo­va ni­je osta­lo ni tra­ga. Uli­ce je bi­lo te­ško uoči­ti jer je sve bi­lo raz­ro­va­no i pre­kri­ve­no ma­te­ri­ja­lom od okol­nih sru­še­nih ku­ća.
Čim sam do­šao do ho­te­la ,,Evro­pa” de­sno sam ugle­dao Mo­no­pol u ru­še­vi­na­ma. Me­đu­tim, Sta­ra va­roš od ku­će Lon­ča­re­vi­ća iz­gle­da­la je kao da ni­je stra­da­la. Na vr­hu Pra­ve kiš ma­ha­le pri­mi­je­tio sam da su svi lju­di iza­šli na uli­cu. Ne če­ka­ju­ći mno­go, po­ro­di­ca je na­pu­sti­la grad no­se­ći ma­lo odje­će, po­ste­lji­ne i hra­ne, sva­ko ko­li­ko je mo­gao po­ni­je­ti i upu­ti­la se put Ku­ća Ra­ki­ća.
Stra­šno je i tu­žno svje­do­či­ti o do­ga­đa­ji­ma ko­ji su se zbi­li tog 5. ma­ja 1944. go­di­ne, ka­da su sa­ve­znič­ki avi­o­ni sru­či­li to­ne bom­bi na Pod­go­ri­cu.
,,Ču­ješ bra­te tu­žna do­ga­đa­ja
bom­be le­te, avi­o­ni pi­šte
sve se cr­no na­pra­vi zga­ri­šte”.
Stra­dao je naj­vi­še stro­gi cen­tar gra­da – No­va va­roš, kao i dio Sta­re va­ro­ši, uz ri­je­ku Rib­ni­cu. Na­sta­la je op­šta pa­ni­ka, či­tav grad je bio na no­ga­ma, i sta­ro i mla­do. Svi su pa­nič­no žu­ri­li pre­ma cen­tru da spa­se za­tr­pa­ne u ru­še­vi­na­ma, što je tra­ja­lo do ka­sno u noć. Iz tog pa­kla je tre­ba­lo što pri­je iza­ći, na­ći ne­ki iz­laz, ka­ko zbog po­ru­še­nih ku­ća za sta­no­va­nje, ta­ko i oče­ki­va­nja na­stav­ka bom­bar­do­va­nja.
Mno­ge po­ro­di­ce su se smje­sti­le u pe­ći­na­ma Rib­ni­ce i Mo­ra­če, dok su se dru­ge upu­ti­le u prav­cu okol­nih se­la. Naj­vi­še njih se upu­ti­lo u prav­cu Ze­te i Tu­zi. Ne­ki i pre­ma Ku­ća­ma Ra­ki­ća i smje­sti­li se kod po­zna­ni­ka, mje­šta­na: Pa­vla Vu­ka­no­vi­ća, Dra­gu­ti­na, Ili­je i Bo­gi­ća Po­po­vi­ća. To su bi­le po­ro­di­ce Iče­vić, Haj­du­ko­vić, Pre­le­vić i Bra­jo­vić, dok su dru­ge na­šle smje­štaj niz­vod­no uz Ci­jev­nu u ku­će Uj­ki­ća.
Da­ne smo pro­vo­di­li u pe­ći­na­ma Ci­jev­ne, a no­ći smo bi­li u ku­ća­ma, sve do dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta ka­da je na­stu­pi­lo za­tiš­je. Vra­ti­li smo se u Pod­go­ri­cu, ali ne za­du­go. Po­sli­je de­set da­na po­če­la su bom­bar­do­va­nja ,,troj­ke” i ,,še­stor­ke”, ta­ko da smo po­no­vo na­pu­sti­li grad. Na­ša i još ne­ke po­ro­di­ce upu­ti­li smo se pre­ma Gor­njoj i Do­njoj Ze­ti. Na­ša po­ro­di­ca je na­šla smje­štaj u ku­ći Ma­lja Ba­le­ti­ća u se­lu Srp­ska. O tom ugled­nom do­ma­ći­nu ima­mo sa­mo ri­je­či hva­le, za nje­go­vo bez­gra­nič­no go­sto­prim­stvo, ne sa­mo pre­ma na­ma, već pre­ma sva­kom ko se na­šao u ne­vo­lji.
(Na­sta­vi­će se)