PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


I za­i­sta, Mi­lan­ko­vi­ću je to­kom ci­je­log ka­sni­jeg ži­vo­ta naj­ve­ća i naj­du­blja lju­bav bi­la upra­vo pre­ma na­u­ci, tač­ni­je pre­ma ko­smič­koj pro­ble­ma­ti­ci i pri­mje­ni za­ko­na ne­be­ske me­ha­ni­ke za rješavanje pi­ta­nja pro­mje­ne kli­me na Ze­mlji i su­sjed­nim ne­be­skim ti­je­li­ma. Na tom pod­ruč­ju je raz­vio naj­pot­pu­ni­ju ma­te­ma­tič­ku te­o­ri­ju, ko­ja i da­nas pred­sta­vlja naj­zna­čaj­ni­ji do­met ne sa­mo na tom pod­ruč­ju ne­go i na pla­nu pro­u­ča­va­nja kli­mat­skih pro­mje­na to­kom mno­gih mi­li­o­na go­di­na u pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti, što pred­sta­vlja naj­kom­plek­sni­ji ma­te­ma­tič­ki pri­stup glo­bal­nog iz­u­ča­va­nja kli­me i nje­nih pro­mje­na u pro­sto­ru i vre­me­nu.
Pr­vi Mi­lan­ko­vi­će­vi ko­ra­ci na po­lju na­u­ke ni­je­su, me­đu­tim, bi­li usmje­re­ni ka ko­smič­koj i ge­o­fi­zič­koj pro­ble­ma­ti­ci. Kao iz­vr­stan in­že­njer gra­đe­vin­ske teh­ni­ke naj­pri­je je svoj na­uč­ni rad, u po­čet­ku, upra­vo usmje­rio na rješavanje jed­nog ve­o­ma slo­že­nog i ta­da ak­tu­el­nog pi­ta­nja iz do­me­na pri­mje­ne sta­tič­kih me­to­da na kon­struk­ci­ju mo­du­lar­nih ar­mi­ra­no-be­ton­skih mo­sto­va. „Ra­de­ći na svom pro­jek­tu za­svo­đe­na mo­sta, upo­znao sam se po­bli­že sa jed­nom kri­vom li­ni­jom pri­ti­ska ge­o­me­trij­skog mje­sta na­pad­nih ta­ča­ka re­zul­tan­te si­la ko­ja dej­stvu­je na po­je­di­ne pre­sje­ke svo­da. Uvi­dio sam on­da zna­čaj te kri­ve i mo­guć­nost da se nje­ne oso­bi­ne pod­vrg­nu stro­goj ma­te­ma­tič­koj ana­li­zi, što do­tle ni­je uči­nje­no. Ta kri­va po­sta­la je ... pred­me­tom mo­jih ka­sni­jih sa­mo­stal­nih na­uč­nih is­pi­ti­va­nja” – ob­ja­šnja­va Mi­lan­ko­vić iz­bor pred­me­ta svo­je ka­sni­je dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je.
Dok­tor­ski is­pit Mi­lan­ko­vić je po­lo­žio 3. de­cem­bra 1904. go­di­ne na Ve­li­koj teh­nič­koj ško­li u Be­ču ras­pra­vom pod na­slo­vom „Pri­log te­o­ri­ji kri­vih pri­ti­ska. Kri­va pri­ti­ska, nje­na jed­na­či­na i nje­na svoj­stva” (na nje­mač­kom je­zi­ku). Pro­blem ko­ji je Mi­lan­ko­vić ob­ra­dio u svo­joj di­ser­ta­ci­ji ni­je bio ori­gi­na­lan jer se ta kri­va pri­ka­zi­va­nja pri­sti­ska ko­ri­sti­la du­go vre­me­na u gra­đe­vi­nar­stvu i bi­la ri­je­še­na i pri­mi­je­nje­na u po­je­di­nim tač­no od­re­đe­nim kon­kret­nim slu­ča­je­vi­ma. Me­đu­tim, usta­no­vio je da su nje­na po­je­di­na ra­ni­ja rje­še­nja bi­la ne­tač­na ili sa od­re­đe­nim sla­bo­sti­ma. Sto­ga on ob­u­hva­ta či­ta­vu pro­ble­ma­ti­ku kri­ve pri­ti­ska u svoj nje­noj cje­lo­vi­to­sti i da­je op­šte te­o­rij­sko raz­ma­tra­nje i ob­li­ko­va­nje. Do glav­nih re­zul­ta­ta je do­šao, ka­ko to eks­pli­cit­no is­ti­če, či­sto de­duk­tiv­nim pu­tem, da­kle, mno­go dru­ga­či­je od ta­da­šnje uobi­ča­je­ne in­že­njer­ske prak­se in­duk­tiv­nog pri­stu­pa re­ša­va­nju od­re­đe­nih pi­ta­nja.
Svo­ju di­ser­ta­ci­ju je že­lio da ob­ja­vi u „Gla­su” Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka u Be­o­gra­du, ali do to­ga, na­ža­lost, ni­je do­šlo. Po pre­po­ru­ci pro­fe­so­ra Bog­da­na Ga­vri­lo­vi­ća, Mi­lan­ko­vić je svo­ju di­ser­ta­ci­ju pre­dao „Gla­su”, pri če­mu je ko­mi­si­ja Aka­de­mi­je pri­rod­nih na­u­ka tre­ba­la da da­de svo­je mi­šlje­nje i struč­nu re­cen­zi­ju ka­ko bi se ras­pra­va pu­bli­ko­va­la. Za re­fe­ren­te su od­re­će­ni pro­fe­sor te­o­rij­ske me­ha­ni­ke Lju­bo­mir Kle­rić (1884-1910) i ma­te­ma­ti­čar Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić Alas. Ubr­zo je, me­đu­tim, Mi­ka Alas od­u­stao da bu­de član ko­mi­si­je za pre­gled na­ve­de­nog ra­da jer se ni­je do­volj­no ra­zu­mi­je­vao u teh­nič­ke pro­ble­me ko­ji se u nje­mu tre­ti­ra­ju. Sto­ga ga je za­mi­je­nio kao re­fe­ren­ta pro­fe­sor teh­nič­ke me­ha­ni­ke Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta Vla­di­mir To­do­ro­vić (1858-1932). Te­ba ima­ti u vi­du da su u to vri­je­me teh­nič­ke ras­pra­ve sma­tra­ne da ima­ju mno­go ma­nji zna­čaj od te­o­rij­skih raz­ma­tra­nja u okvi­ru eg­zakt­nih na­u­ka. Zbog odu­go­vla­ča­nja sa ob­ja­vlji­va­njem na­ve­de­ne ras­pra­ve, ko­je je po­du­že po­tra­ja­lo, Mi­lan­ko­vić se na­lju­tio i po­vu­kao ru­ko­pis ko­ji je po­tom pre­dao jed­nom nje­mač­kom na­uč­nom ča­so­pi­su u ko­jem je ubr­zo po­tom ob­ja­vljen (na nje­mač­kom je­zi­ku 1907. g.). Na­kon to­ga Mi­lan­ko­vić je či­ta­vog ži­vo­ta imao ne­ga­ti­van stav pre­ma Lju­bo­mi­ru Kle­ri­ću i nje­go­vom na­stav­nič­kom i na­uč­nom ra­du.
Dok­to­rat je Mi­lan­ko­vić po­lo­žio pred ve­o­ma kom­pen­tent­nom ko­mi­si­jom u ko­joj su se na­la­zi­la če­ti­ri čla­na, i to pro­fe­so­ri Jo­han Brik (pred­sjed­nik ko­mi­si­je), Jo­zef Fin­ger, Ema­nu­el Ču­ber i Tet­ma­jer (čla­no­vi), ina­če ta­da­šnji rek­tor Beč­kog uni­ver­zi­te­ta. Mi­lan­ko­vi­će­va di­ser­ta­ci­ja je bi­la na­pi­sa­na na „sve­ga” 28 stra­na. Is­pit je tra­jao dva sa­ta, a sam kan­di­dat je bri­lji­rao. Bi­lo mu je po­treb­na sa­mo go­di­na da­na ka­ko bi pri­pe­mio svoj dok­tor­ski rad i pro­u­čio broj­nu li­te­ra­tu­ru, kao i 58 ča­so­pi­sa ko­ji su se ba­vi­li tim pi­ta­njem.
Ta­ko je Mi­lan­ko­vić bio, za­pra­vo, pr­vi Sr­bin ko­ji je po­lo­žio dok­tor­ski is­pit iz teh­nič­kih na­u­ka. Na­rav­no, tom zna­čaj­nom do­ga­đa­ju pri­da­li su naj­ve­ći zna­čaj Mi­lan­ko­vi­će­vi ro­đa­ci, pri­ja­te­lji i po­zna­ni­ci. Po­sli­je sla­vlja, or­ga­ni­zo­va­nog u tu čast, no­vi dok­tor teh­nič­kih na­u­ka obra­tio se sa šest svo­jih naj­ljep­šim ru­ko­pi­som is­pi­sa­ni pi­sa­ma, isto­vjet­nog sa­dr­ža­ja, ta­da­šnjim naj­po­zna­ti­jim gra­đe­vin­skim pred­u­ze­ći­ma sa po­nu­dom da ga pri­me kao vi­so­ko­struč­nog po­zna­va­o­ca naj­no­vi­jih me­to­da gra­đe­nja. Ka­ko na­red­nih da­na ni­je do­bio ni­ka­kav od­go­vor, ot­pu­to­vao je u rod­ni Dalj na od­mor i na za­slu­že­nu re­kre­a­ci­ju. Po­tom je ot­pu­to­vao u Be­o­grad gdje se su­srio sa ta­da­šnjim naj­po­zna­ti­jim srp­skim na­uč­ni­ci­ma i struč­nja­ci­ma ka­ko bi im ob­ja­snio svoj na­uč­ni do­pri­nos teh­nič­kim na­u­ka­ma. Mi­lan­ko­vić po­seb­no is­ti­če svo­je kon­struk­tiv­ne i plo­do­tvor­ne raz­go­vo­re i di­sku­si­je sa Bog­da­nom Ga­vri­lo­vi­ćem i Lju­bo­mi­rom Kle­ri­ćem, kao i sa ne­kim dru­gim is­tak­nu­tim lič­no­sti­ma ta­da­šnje srp­ske pre­sto­ni­ce.
U me­đu­vre­me­nu je pri­mljen u po­zna­tu beč­ku fir­mu ba­ro­na Adol­fa Pi­te­la, gdje je za­u­zeo jed­no od glav­nih mje­sta u kon­struk­tiv­nom bi­rou. Nje­mu je, za­pra­vo, bi­lo po­vje­re­no da oba­vlja naj­slo­že­ni­je pro­ra­ču­ne sta­tič­ke pri­ro­de ka­da je tre­ba­lo kon­stru­i­sa­ti ne­ke no­ve zna­čaj­ne objek­te, po­seb­no one ko­ji su gra­đe­ni od ar­mi­ra­nog be­to­na (ko­ji je upra­vo ta­da po­čeo na­glo da se pri­mje­nju­je u svim obla­sti­ma gra­đe­vi­nar­stva).
(NA­STA­VI­ĆE SE)