Pi­še: MI­O­DRAG BAR­JAK­TA­RO­VIĆ, no­vi­nar, pu­bli­ci­sta i knji­žev­nik


U li­stu „Po­li­ti­ka“ od 20. no­vem­bra 2015. go­di­ne, u ru­bri­ci „Kul­tu­ra“, dr Bran­ki­ca Či­go­ja, pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du, u član­ku pod na­slo­vom: „Pri­ma­nje hri­šćan­stva pre­ko gla­go­lji­ce i ći­ri­li­ce“, iz­me­đu osta­log, pi­še: „Na osno­vu sta­nja u srp­skim ći­ril­skim spo­me­ni­ci­ma iz sre­di­ne i kra­jem HII vi­je­ka mo­že se re­ći da se u još du­bljoj pro­šlo­sti obra­zo­vao fond srp­ske ći­ri­li­ce pre­ma gla­go­lji­ci. Ta­ko je pr­vo­bit­na ći­ri­li­ca kod Sr­ba zna­la za slo­vo „đerv“ (ć), ko­je je na­sta­lo po uzo­ru na gla­golj­sko slo­vo „đerv“ (sta­ro­slo­ven­ska ći­ri­li­ca za ovo slo­vo ne zna). Ovo je slo­vo po­sta­lo di­fe­ren­ci­jal­na gra­fe­ma me­đu naj­sta­ri­jim srp­skim ći­ril­skim pra­vo­pi­si­ma. Ono se upo­tre­blja­va­lo u zet­sko-hum­skom pra­vo­pi­su za ozna­ča­va­nje su­gla­sni­ka „đ“, a ka­sni­je „ć“, te otu­da u nje­mu već u naj­sta­ri­jem pri­mjer­ku po­ve­lje Ku­li­na Ba­na (1189) na­la­zi­mo upra­vo „đerv“ (ć). Ovo se slo­vo u ra­škim ru­ko­pi­si­ma ne ja­vlja.“ Ovo na­vo­di na pret­po­stav­ku da Di­o­ni­si­jev nat­pis u cr­kvi Sv. Lu­ke u Ka­lu­dri mo­žda po­ti­če iz vre­me­na pri­je Ne­ma­nji­ća.
U Zbor­ni­ku ra­do­va, auto­ra dr Gor­da­ne Jo­va­no­vić i dr Gor­da­ne To­mo­vić, na str. 520, za Di­o­ni­si­jev nat­pis u Ka­lu­dri, iz­me­đu osta­log, sto­ji: „U Di­o­ni­si­je­vom nat­pi­su iz Ka­lu­dre is­ti­ču se po­je­di­ni ob­li­ci slo­va, ka­rak­te­ri­stič­ni za br­zo­pis: tro­po­te­zno „ž“, raz­vu­če­no slo­vo ω (ome­ga), tro­no­gi ob­lik slo­va „t“, upo­tre­ba slo­va „ć“ (đerv) u fo­net­skoj vri­jed­no­sti slo­va „ć“ (tko će ga ski­nu­ti), slo­vo „č“ u ob­li­ku bro­ja „7“. Od­li­ka br­zo­pi­sa je i po­ve­za­no pi­sa­nje ne­kih slo­va (n-u-t, t-i), što uka­zu­je da je nat­pis na­stao u pe­ri­o­du od sre­di­ne HV do sre­di­ne HVI vi­je­ka.“
U tek­stu ob­ja­vlje­nom u „Po­li­ti­ci“ od 20. no­vem­bra 2015. go­di­ne, (str. 13), prof. dr Bran­ki­ca Či­go­ja ka­že: „Ru­ko­pi­si iz 14–17. vi­je­ka raz­li­ku­ju se već svo­jim spo­lja­šnjim iz­gle­dom po pi­ri­tu­si­ma i ak­cen­ti­ma pre­u­ze­tim iz grč­ke or­to­gra­fi­je... U in­ter­punk­ci­ji se ja­vlja za­pe­ta, ko­ja se sre­di­nom 14. vi­je­ka po­če­la upo­tre­blja­va­ti po uzo­ru na grč­ki pra­vo­pis.“
U ori­gi­nal nat­pi­su Di­o­ni­si­ja u ma­na­sti­ru Sv. Lu­ke u Ka­lu­dri ni­je upo­tre­blje­na za­pe­ta, dok je dr Bo­ži­dar Še­ku­la­rac u pre­ve­de­nom tek­stu upo­tre­bio za­pe­tu, za raz­li­ku od dr Gor­da­ne Jo­va­no­vić i dr Gor­da­ne To­mo­vić ko­je su u pre­vo­du tek­sta upo­tre­bi­le tač­ku kao in­ter­punk­ci­ju.
Tre­će, upo­re­đu­ju­ći slo­va i skra­će­ni­ce u nat­pi­su Di­o­ni­si­ja u cr­kvi Sv. Lu­ke u Ka­lu­dri i osta­lih nat­pi­sa u ma­na­sti­ru Đur­đe­vi Stu­po­vi i osta­lih na­pri­jed po­me­nu­tih ma­na­sti­ra, kao na pri­mjer: „a“ slo­vo „ž“ iz­ra­zi ko­ji se ja­vlja­ju u oba ma­na­sti­ra, mo­že se pret­po­sta­vi­ti da sta­rost ma­na­sti­ra u Ka­lu­dri po­ti­če iz 12. vi­je­ka. Uosta­lom, ni­je do­ka­za­no da slo­va i ne­ki iz­ra­zi u nat­pi­su u ma­na­sti­ru Đur­đe­vi stu­po­vi po­ti­ču pri­je vre­me­na u ko­jem je na­stao ma­na­stir u Ka­lu­dri.
Če­tvr­to, ne bih se slo­žio sa tvr­đe­njem Jo­va­no­vić­ke i To­mo­vić­ke da je po­če­tak nat­pi­sa u cr­kvi u Ka­lu­dri na ostat­ku po­ru­še­nog ol­tar­skog sto­la (ča­sne tr­pe­ze) uni­šten. Ovo tvr­dim kao autor fo­to­snim­ka, a što se ja­sno vi­di na po­lu­pro­fi­lu, da je pri­je ime­na Di­o­ni­si­ja pro­stor, ili bo­lje re­če­no mar­gi­na ši­ra od me­đu­pro­sto­ra re­do­va nat­pi­sa. Pri­li­kom fo­to­gra­fi­sa­nja ja sam taj pro­stor uočio, ali sam ga za­ne­ma­rio da bih se što vi­še objek­ti­vom fo­to­a­pa­ra­ta pri­bli­žio tek­stu, od­no­sno nat­pi­su, kod am­fa­sa. I na vi­deo-snim­ku u am­fa­su ja­sno se vi­di da je pro­stor pri­je ime­na Di­o­ni­si­je, ili mar­gi­na, ši­ra od pro­sto­ra iz­me­đu re­do­va nat­pi­sa. Za­to su uva­že­ni pro­fe­so­ri dok­to­ri Jo­va­no­vić i To­mo­vić pret­po­sta­vi­le i do­da­le ri­je­či (Ja-je­ro­mo­nah). Nat­pis se za­vr­ša­va ri­ječ­ju a m i n, či­me je ne­sum­nji­vo ozna­čen kraj nat­pi­sa.
(Na­sta­vi­će se)