Piše: dr Vukić Ilinčić


Moj­ko­vač­ka bit­ka se du­bo­ko ure­za­la u svi­jest na­šeg na­ro­da. Po­red nje­nog glav­nog zna­ča­ja – pru­ža­nja od­stup­ni­ce srp­skoj voj­sci – za nju je ve­za­no, igrom raz­li­či­tih okol­no­sti, i to što ubr­zo na­kon bit­ke pre­sta­ju da po­sto­je cr­no­gor­ska voj­ska i dr­ža­va.
Moj­ko­vač­ka bit­ka je do da­na­šnjih da­na in­spi­ra­ci­ja isto­ri­ča­ri­ma, knji­žev­ni­ci­ma, pje­sni­ci­ma, ep­skim pje­sni­ci­ma i gu­sla­ri­ma.
Cr­no­gor­ska voj­ska je u bal­kan­skim ra­to­vi­ma bi­la kraj­nje is­cr­plje­na, a iz­vo­ri snab­di­je­va­nja bi­li su pri kra­ju. Po­moć od sa­ve­zni­ka bi­la je ma­la i ne­re­dov­na. Sa­ni­tet­ska i in­ten­dant­ska slu­žba go­to­vo da i ni­je po­sto­ja­la. Hra­na se uglav­nom do­no­si­la od ku­će.
„Cr­na Go­ra je ušla u rat sa sve­ga pet ba­ta­ljo­na ak­tiv­ne voj­ske – ka­dro­va­ca, i dvi­je če­te pi­to­ma­ca pod­o­fi­cir­ske ško­le u Plje­vlji­ma.“ Osta­li voj­ni­ci bi­li su sla­bo voj­no ospo­so­blje­ni. U voj­sku su stu­pa­li i mla­di­ći i star­ci, pa se de­ša­va­lo da ra­me uz ra­me ra­tu­ju po tri na­ra­šta­ja za­jed­no: djed, otac i sin.
Sa ofi­cir­skim ka­drom sta­nje je bi­lo ne­što bo­lje. To su bi­li ofi­ci­ri ko­ji su uglav­nom za­vr­ši­li voj­ne ško­le u ino­stran­stvu. Dr­ža­vlja­ni mu­sli­man­ske vje­re ni­je­su pod­li­je­ga­li voj­noj oba­ve­zi, što je uma­nji­va­lo broj rat­ni­ka i iz­vor po­pu­ne je­di­ni­ca.
Cr­na Go­ra je ušla u rat sa šest di­vi­zi­ja: Ce­tinj­skom, Pod­go­rič­kom, Nik­šić­kom, Ko­la­šin­skom, Plje­valj­skom i Peć­kom. Bri­ga­de su se di­je­li­le na ba­ta­ljo­ne, ko­je je či­ni­lo od 400 do 500 voj­ni­ka, uglav­nom na­o­ru­ža­nih ru­skim pu­ška­ma, tzv. mo­skov­ka­ma, ili tur­skim ma­u­zer­ka­ma. Od auto­mat­skog na­o­ru­ža­nja, po­sje­do­va­li su sve­ga tri­de­set mi­tra­lje­za.
Ta­kva voj­ska „u kon­ven­ci­o­nal­nom zna­če­nju te ri­je­či i poj­ma“ ako se uzme u ob­zir „bi­tan atri­but voj­ske“– nje­na stan­dar­di­za­ci­ja: odje­ća, na­o­ru­ža­nje, opre­ma, smje­štaj, is­hra­na – po­sje­do­va­la je vr­lo ma­lo.
Iako se ni­je mo­gla mje­ri­ti sa voj­nim for­ma­ci­ja­ma on­da­šnje Evro­pe, cr­no­gor­ska voj­ska se ipak uspje­šno su­prot­sta­vlja­la mo­der­noj austro­u­gar­skoj ar­mi­ji, na­ro­či­to u za­vr­šni­ci ope­ra­ci­ja kra­jem 1915. i po­čet­kom 1916. go­di­ne. To je mo­gla po­sti­ći sa­mo voj­ska ve­li­kih pa­tri­ot­skih osje­ća­nja, jer „od svih ele­me­na­ta po­treb­nih za rat, cr­no­gor­ska voj­ska je ras­po­la­ga­la je­di­no mo­ra­lom“.
Kralj Ni­ko­la je na dan ob­ja­ve ra­ta Austro­u­gar­ske Sr­bi­ji, 28. ju­la 1914. go­di­ne, iz­dao na­re­đe­nje za mo­bi­li­za­ci­ju voj­ske, a 6. av­gu­sta Cr­na Go­ra je ob­ja­vi­la rat Austro­u­gar­skoj.
Cr­no­gor­ska Vr­hov­na ko­man­da bi­la je na Ce­ti­nju, a na­čel­nik šta­ba bio je di­vi­zi­jar Jan­ko Vu­ko­tić. On je bio isto­vre­me­no i pred­sjed­nik vla­de, voj­ni mi­ni­star i ko­man­dant Her­ce­go­vač­kog od­re­da.
Mo­bi­li­sa­ne sna­ge svr­sta­ne su u če­ti­ri od­re­da, i to:
1. San­džač­ki od­red, ko­ji je u svom sa­sta­vu imao Plje­valj­sku i Bje­lo­polj­sku bri­ga­du; Ša­ran­sko-je­zer­ski ba­ta­ljon i Dur­mi­tor­ski i Polj­ski ba­ta­ljon, jed­nu če­tu pi­to­ma­ca i jed­nu i po ba­te­ri­ju ar­ti­lje­ri­je. Sve­ga, šest hi­lja­da lju­di. Ko­man­dant je bio bri­ga­dir Lu­ka Goj­nić.
2. Her­ce­go­vač­ki od­red, ko­ji je bro­jao se­dam bri­ga­da. Ko­man­dant je bio di­vi­zi­jar Jan­ko Vu­ko­tić.
3. Lov­ćen­ski od­red imao je u svom sa­sta­vu če­ti­ri bri­ga­de, oko osam hi­lja­da lju­di. Ko­man­dant je bio di­vi­zi­jar Mi­tar Mar­ti­no­vić.
4. Sta­ro­sr­bi­jan­ski od­red je imao tri bri­ga­de, oko šest hi­lja­da lju­di pod ko­man­dom bri­ga­di­ra Ra­do­mi­ra Ve­šo­vi­ća.
„Ukup­ne cr­no­gor­ske mo­bi­li­sa­ne sna­ge iz­no­si­le su oko 35.000 lju­di.“
(Na­sta­vi­će se)