Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Po mi­šlje­nju struč­ne i na­uč­ne kri­ti­ke, aka­de­mik i prof. dr Mi­o­mir Da­šić je­dan je od neo­bič­no plod­nih, sve­stra­no obra­zo­va­nih i na­ših da­ro­vi­tih sa­vre­me­nih isto­ri­ča­ra.
Da­šić je ob­ja­vio je­da­na­est mo­no­graf­skih iz­da­nja: Oslo­bo­di­lač­ki po­kret u Do­njim Va­so­je­vi­ći­ma 1861. i 1862. go­di­ne i nje­gov od­jek u San­dža­ku (1982), Va­so­je­vi­ći od po­me­na do 1860. go­di­ne (1986. i dru­go iz­da­nje 2012), Uvod u isto­ri­ju sa osno­va­ma po­moć­nih isto­rij­skih na­u­ka (1988), Va­so­je­vi­ći u ustan­ci­ma 1860–1878 (1992), Di­na­sti­ja Ka­ra­đor­đe­vić iz Va­so­je­vi­ća (1996), Ogle­di iz Isto­ri­je Cr­ne Go­re (2000), Ne­za­o­bi­la­zno u isto­ri­o­gra­fi­ji Cr­ne Go­re (2009), Še­ku­lar i Še­ku­lar­ci od po­me­na do 1941. (2006), Rov­ca kod Be­ra­na (2008), O isto­ri­ča­ri­ma Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti (2011), Spo­re­nja u isto­ri­o­gra­fi­ji (2014). Po­red po­seb­nih iz­da­nja, pu­bli­ko­va­no je oko 250 stu­di­ja, čla­na­ka, na­uč­nih ras­pra­va, ese­ja i dru­gih isto­ri­o­graf­skih pri­lo­ga i pre­ko 450 kri­tič­kih osvr­ta raz­li­či­te sa­dr­ži­ne, za­tim re­cen­zi­ja, po­le­mi­ka, struč­nih, pe­da­go­ško-me­to­dič­kih i dru­gih pu­bli­ci­stič­kih tek­sto­va.
Da­šić je autor pre­ko 110 na­uč­nih i struč­nih re­fe­ra­ta i sa­op­šte­nja, od ko­jih je naj­ve­ći dio pu­bli­ko­van. Re­fe­ra­ti pu­bli­ko­va­ni u uni­ver­zi­tet­skim bil­te­ni­ma ni­je­su ob­u­hva­će­ni do­pu­nje­nim iz­da­njem Da­ši­će­ve Bi­o­bi­bli­o­gra­fi­je, kao i pi­sa­ni re­fe­ra­ti za iz­bor u član­stvo Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti. Ve­li­ki broj Da­ši­će­vih re­cen­zi­ja i re­fe­ra­ta za iz­bor u aka­dem­ska i na­uč­na zva­nja, ko­ji ta­ko­đe či­ne dio nje­go­vog kre­a­tiv­nog ra­da, na­la­zi se u ar­hi­va­ma po­je­di­nih na­uč­nih usta­no­va, na Uni­ver­zi­te­tu Cr­ne Go­re, CA­NU i Fi­lo­zof­skih fa­kul­te­ta u No­vom Sa­du, Ni­šu , Pri­šti­ni, Ba­nja­lu­ci.
O Da­ši­će­vim ra­do­vi­ma, u pr­vom re­du o po­seb­nim iz­da­nji­ma, na­pi­sa­no je vi­še de­se­ti­na pri­ka­za, osvr­ta, re­cen­zi­ja. O Da­ši­će­vim knji­ga­ma afir­ma­tiv­ne su­do­ve i ana­li­ze iz­re­kli su is­tak­nu­ti aka­de­mi­ci, dok­to­ri na­u­ka, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri, knji­žev­ni­ci. Po­me­nu­ću ne­ke: Si­ma Ćir­ko­vić, Ra­do­van Sa­mar­džić, Di­mi­tri­je – Di­mo Vu­jo­vić, Vla­do Stru­gar, Mi­lo­rad Ek­me­čić, Zo­ran La­kić, Če­do­mir Po­pov, No­vi­ca Ra­ko­če­vić, Mi­lan Va­sić, Mi­ha­i­lo Voj­vo­dić, Ra­do­man Jo­va­no­vić, Đor­đe Bo­ro­zan, Mir­ko Bar­jak­ta­ro­vić. Žar­ko Šće­pa­no­vić, Žar­ko Le­ko­vić, Želj­ko Vu­ja­di­no­vić, Mi­lu­tin Pe­ro­vić, Mi­ro Vuk­sa­no­vić, Vlaj­ko Ću­la­fić, Mi­loš Vu­le­vić i mno­gi dru­gi.
Po­zna­ti pi­sac udž­be­ni­ka isto­ri­je za osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju, mr Mi­lu­tin Pe­ro­vić, oka­rak­te­ri­sao je Da­ši­ća kao da­ro­vi­tog isto­ri­ča­ra sve­stra­nog obra­zo­va­nja, ko­ji je od svo­je uže sre­di­ne (za­vi­ča­ja) i Cr­ne Go­re na­sli­je­dio „lju­bav pre­ma pro­šlo­sti, re­či­tost, ra­do­zna­lost i ko­mu­ni­ka­tiv­nost ko­je je kroz ško­lo­va­nje i na­uč­ni rad ople­me­nio akri­bi­jom i kri­tič­no­šću – osnov­nim od­li­ka­ma do­brog isto­ri­ča­ra”.
Na uspje­šan spoj te­o­rij­skog dis­kur­sa, is­tra­ži­vač­kog da­ra, me­to­dič­ke pot­ko­va­no­sti i lje­po­te iz­la­ga­nja u Da­ši­će­vim ra­do­vi­ma, uka­zu­je i aka­de­mik Vla­do Stru­gar u pred­lo­gu za Da­ši­ćev iz­bor za re­dov­nog čla­na Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti: „Osmo­tre­ni spi­si Mi­o­mi­ra Da­ši­ća – ka­ko tim što je pre­vas­hod­no isto­ri­o­graf­ska pri­ča, ta­ko i onim gdje pre­o­vla­đu­je te­o­rij­sko obra­zla­ga­nje – svi se od­li­ku­ju: struč­nom od­re­đe­no­šću sa­dr­ži­ne; če­sto une­se­nim po­dat­kom ili is­ka­zom po obra­sci­ma dru­gih dru­štve­nih na­u­ka, kat­kad knji­žev­nom sli­kom i ma­što­vi­tom me­ta­fo­rom, uvi­jek re­če­ni­com ja­snog go­vo­ra i do­brog to­ka, je­drog je­zi­ka i la­ko shva­tlji­ve pi­šče­ve na­mje­re. Ova­kva svoj­stva Da­ši­će­vih na­uč­nih dje­la ogle­da­ju se svo­je­vr­sno i u nje­go­vom na­stav­nom ra­du”.
Da­šić je do­sled­no, kon­ti­nu­i­ra­no do da­na­šnjeg da­na, kri­tič­ki uka­zi­vao na na­uč­nu „ne­po­kri­ve­nost” iz­u­ča­va­nja po­je­di­nih pro­sto­ra pro­šlo­sti da­na­šnje Cr­ne Go­re, na du­go za­o­bi­la­že­nje va­žnih te­ma, isto­rij­skih po­ja­va i do­ga­đa­ja, od­no­sno na za­ne­ma­ri­va­nju tzv. „pe­ri­fer­nih” isto­rij­skih obla­sti. Ta­ko da je Da­šić svo­jim knji­ga­ma, stu­di­ja­ma, član­ci­ma i dru­gim pri­lo­zi­ma dao zna­ča­jan do­pri­nos cr­no­gor­skoj isto­ri­o­graf­skoj pro­duk­ci­ji dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka, ti­me što su u nji­ma ob­u­hva­će­ni i ra­ni­je ne­is­tra­že­ni pro­sto­ri i isto­rij­ske po­ja­ve, što su se ši­ri­la i te­mat­ska pod­ruč­ja, ne sa­mo pro­stor­no ne­go i vre­men­ski, du­bin­ski.
Da­šić je u svom do­ku­men­to­va­nom ra­du: Ne­ki pro­ble­mi i spe­ci­fič­no­sti pro­u­ča­va­nja pro­šlo­sti Sje­ver­ne Cr­ne Go­re (1986) ne­po­šted­no kri­tič­ki dao osvrt na jed­no­stra­ne, te­mat­ski uske na­uč­ne pro­gra­me i ogra­ni­če­ne he­u­ri­stič­ke osno­ve u ob­ra­di isto­ri­je – uglav­nom, sa­mo, sta­re Cr­ne Go­re.
Ova kri­ti­ka bi­la je zna­čaj­na za raz­mi­ca­nje pro­stor­nih i te­mat­skih gra­ni­ca na­uč­ne ob­ra­de pro­šlo­sti Cr­ne Go­re u nje­nim sa­da­šnjim gra­ni­ca­ma. O to­me svje­do­če ne sa­mo Da­ši­će­ve knji­ge, već i ra­do­vi dru­gih: No­vi­ce Ra­ko­če­vi­ća, Žar­ka Šće­pa­no­vi­ća, Obre­na Bla­go­je­vi­ća, Mi­ro­sla­va Lu­ke­ti­ća i dru­gih. Ovaj put sli­je­de i mla­đi isto­ri­ča­ri (Žar­ko Le­ko­vić, Vu­kić Ilin­čić i dru­gi) – ka­že se u Bi­o­bi­bli­o­gra­fi­ji Mi­o­mi­ra Da­ši­ća.
(Na­sta­vi­će se)