PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Žen­ski gra­đan­ski ko­stim sa­sto­jao se od svi­le­ne ko­šu­lje, pre­ko ko­je se obla­čio fi­stan („du­ga ha­lji­na pre­svu­če­na u stru­ku sa, uz ti­je­lo pri­pi­je­nim gor­njim di­je­lom ko­ji se za­kop­ča­vao ni­zom dug­ma­di“), ja­ko na­bra­na suk­nja i du­gi ru­ka­vi otvo­re­nog ili za­tvo­re­nog ti­pa. Uop­šte uzev, odje­ća je pro­mi­je­ni­la si­lu­e­tu srp­ske imuć­ne že­ne. Gor­nji dio ti­je­la po­stao je uzan, struk se „vra­tio“ na svo­je pri­rod­no mje­sto, a od stru­ka na­ni­že bi­la je na­bra­na, vr­lo ši­ro­ka suk­nja. Me­đu no­vim mod­nim de­ta­lji­ma bi­li su i ma­ra­ma za gru­di (fic­hu), ka­kve su na Za­pa­du no­si­le sa­mo že­ne iz vi­ših dru­štve­nih slo­je­va, svi­le­ni žen­ski po­jas – ba­ja­der, krat­ki ža­ket sa iz­ra­zi­tim „čep­kin“ ru­ka­vi­ma, suk­nja, sun­co­bran, le­pe­za, a za­hva­lju­ju­ći sli­ka­ru Uro­šu Kne­že­vi­ću, na por­tre­tu Kle­o­pa­tre Ka­ra­đor­đe­vić, ka­da se 1855. go­di­ne uda­va­la za Mi­la­na Pe­tro­ni­je­vi­ća, vi­di­mo pr­vi put no­vu ne­vje­stin­sku odje­ću ko­ju pre­kri­va vi­je­nac sa pro­zir­nim bi­je­lim ve­lom. I na­kit se u to vri­je­me po­ru­či­vao i uvo­zio sa za­pa­da, ali su ga vr­lo br­zo i u Be­o­gra­du po­če­li iz­ra­đi­va­ti zla­ta­ri ko­ji su pri­sti­za­li iz Austri­je i po­mo­gli da se sre­di­nom vi­je­ka, već u pot­pu­no­sti pra­te isto­rij­ski sti­lo­vi ko­ji ta­da vla­da­ju u Evro­pi. Zi­mi se pre­ko odje­će no­si­la bun­da od tam­nog atla­sa ili so­mo­ta, po­sta­vlje­na i oivi­če­na kr­znom. Že­ne su na gla­vi no­si­le pli­tak fes od cr­ve­ne čo­je sa ki­ćan­kom od svi­le­nih, zlat­nih ili sre­br­nih ni­ti. Sta­ri­je že­ne no­si­le su pre­ko fe­sa ma­ra­mu, što ja­sno vi­di­mo na por­tre­tu Je­le­ne Ka­ra­đor­đe­vić, kne­že­ve maj­ke, ko­ju je sli­kao 1841. go­di­ne Jo­van Po­po­vić. Ipak, pra­vo i pri­vi­le­gi­ju na ova­kvu vr­stu odje­va­nja u usta­vo­bra­ni­telj­skoj Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji ima­le su sa­mo že­ne iz naj­bo­ga­ti­jih grad­skih, od­no­sno či­nov­nič­kih, tr­go­vač­kih i za­na­tlij­skih po­ro­di­ca. Na­ro­či­to je to bi­lo ka­rak­te­ri­stič­no za no­vu pre­sto­ni­cu - Be­o­grad, u ko­joj su još pa­ra­lel­no eg­zi­sti­ra­li raz­li­či­ti kul­tur­ni si­ste­mi: za­te­če­ni tur­ski i grč­ko-cin­car­ski, je­vrej­ski, pa­tri­jar­hal­ni srp­ski i no­vo­pro­di­ru­ći ele­men­ti evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je. Ta­ko su se, iako ni­je­su pred­nja­či­le u pro­no­še­nju no­ve mo­de, obla­či­le i ćer­ke kne­za Alek­san­dra. Žen­ska odje­ća tog vre­me­na sim­bo­li­zo­va­la je gra­đan­sko dru­štvo, a s ob­zi­rom na to da su je kao „fik­si­ra­ni obra­zac“ no­si­li svi bo­ga­ti slo­je­vi dru­štva, od vla­dar­skog do tr­go­vač­kih i za­nat­skih, po­stig­nut je od­re­đe­ni ste­pen uni­form­no­sti i jed­na­ko­sti, te su nje­ne osnov­ne funk­ci­je bi­le da­va­nje iden­ti­te­ta i stva­ra­nja „osje­ća­nja in­te­gri­te­ta gra­đan­skog dru­štva u na­sta­ja­nju“. Že­na u gra­đan­skom ko­sti­mu sla­la je svo­joj oko­li­ni dvo­stru­ku po­ru­ku: pr­vu, da ona ni­je pri­nu­đe­na da ra­di ka­ko bi obe­je­zbe­di­la sop­stve­nu eg­zi­sten­ci­ju, već je po­sve­će­na svo­joj po­ro­di­ci, ku­ći i re­pre­zen­to­va­nju mu­ža i dru­gu, da ona svo­jom odje­ćom i na­ki­tom omo­gu­ća­va svo­me mu­žu (ili ocu) da po­ka­že svo­je bo­gat­stvo, po­lo­žaj i moć. Je­di­na raz­li­ka u odje­ći dje­vo­ja­ka i uda­tih že­na bi­la je u bo­ji (mla­đe že­ne su no­si­le ne­što svje­tli­ju odje­ću, a sta­ri­je tam­ni­ju) i uskom po­ve­zu od ma­ra­me tam­ne bo­je (ša­mi­je) ko­jom su sta­ri­je oba­vi­ja­le fes.
Iako su se ba­lo­vi i slič­na oku­plja­nja be­o­grad­ske po­li­tič­ke i kul­tur­ne eli­te po­če­li odr­ža­va­ti, još od fe­bru­a­ra 1838. go­di­ne, kne­gi­nja Per­si­da je, kao pr­va da­ma usta­vo­bra­ni­telj­ske Sr­bi­je po­če­la tek od 1850. go­di­ne da oku­plja eli­tu, ali ne na ba­lo­vi­ma, već na ve­o­ma li­je­pim umjet­nič­kim po­si­je­li­ma, naj­če­šće u sa­mom Dvo­ru. Obra­zla­ga­la je da to či­ni „ra­di iz­o­bra­že­ni­ja i uve­se­le­ni­ja svo­je dje­ce“. Sva­ka­ko da po­li­tič­ki am­bi­ci­o­zna kne­gi­nja ni­je ima­la na umu sa­mo uče­nje i uve­se­lja­va­nje svo­je dje­ce, već po­di­za­nje ukup­nog kul­tur­nog i po­li­tič­kog ni­voa Dvo­ra, nje­go­vu evro­pe­i­za­ci­ju i do­pa­dlji­vost pred go­sti­ma ne sa­mo iz srp­skog naj­vi­šeg dru­štva, već i pred stra­nim go­sti­ma (kon­zu­li­ma, pu­to­pi­sci­ma, umjet­ni­ci­ma iz­van Sr­bi­je i sl.). Po­si­je­la su odr­ža­va­na dva pu­ta sed­mič­no, a nji­ma je, kao ce­re­mo­ni­jal-maj­stor, go­to­vo uvi­jek ru­ko­vo­dio Du­brov­ča­nin Ma­ti­ja Ban (1818-1903), knji­žev­nik, di­plo­ma­ta i – krat­ko vri­je­me – vas­pi­tač kne­že­vih kće­ri i uči­telj kne­že­vi­ća Pe­tra. Po­si­je­li­ma su oba­ve­zno pri­su­stvo­va­le kne­že­ve kće­ri, se­stra Ma­šin­ka (1823-1898), ta­da već uda­ta za ofi­ci­ra Jo­va­na Lu­ka­če­vi­ća (1812-1876), Ka­ti­ca (Bo­gi­će­vić) Da­ni­lo­vić i njen su­prug, kne­žev pr­vi ađu­tant Mi­lan Da­ni­lo­vić (ko­ji­ma su knez i kne­gi­nja ku­mo­va­li i kr­sti­li sve tr­o­je dje­ce). Ka­ti­ca, pra­u­nu­ka voj­vo­de iz Pr­vog ustan­ka An­te Bo­gi­će­vi­ća i naj­bli­ža srod­ni­ca To­ma­ni­je i An­ke Obre­no­vić (s ko­ji­ma je odr­ža­va­la ne­pre­sta­ne i pri­sne ve­ze iako su ove bi­le u iz­gnan­stvu), u to vri­je­me već je za­vr­ši­la Li­cej u Be­o­gra­du, u kla­si pro­fe­so­ra Kon­stan­ti­na Bran­ko­vi­ća (1814-1865). Go­vo­ri­la je fran­cu­ski i svi­ra­la pred go­sti­ma na kla­vi­ru, har­fi i gi­ta­ri. Kne­gi­nja je, po­zi­va­njem na po­si­je­la i otvo­re­ne pri­sta­li­ce Obre­no­vi­ća, na­sto­ja­la da za­do­bi­je po­li­tič­ke po­e­ne i sta­vi do zna­nja po­li­ti­ča­ri­ma da ne­ma pred­ra­su­da ni pre­ma ko­me. Sa­ma Ka­ti­ca je zva­ni­ca­ma vr­lo če­sto go­vo­ri­la pri­če iz grč­ke mi­to­lo­gi­je, opi­si­va­la an­tič­ke fi­lo­zo­fe i nji­ho­ve ide­je, za­ni­mlji­vo­sti iz grč­ke i rim­ske isto­ri­je. Sa za­no­som je re­ci­to­va­la fran­cu­ske pje­sni­ke ro­man­ti­ča­re. Me­đu od­ra­sli­ma je, za­pa­zi­li su sa­vre­me­ni­ci, iza­zi­va­la di­vlje­nje, a me­đu dje­com uža­snu do­sa­du, da su „ pre­kr­šta­li no­gi­ce i mla­ta­ra­li ru­či­ca­ma’’.
(NA­STA­VI­ĆE SE)