Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Ovo je vri­je­me la­ži, ma­ni­pu­la­ci­ja i ob­ma­na i ja ne že­lim da bu­dem su­di­o­nik u to­me – re­kao mi je Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po na kra­ju tog muč­nog i ne­ve­se­log raz­go­vo­ra u nje­go­voj ku­ći u Re­že­vi­ći­ma pri­je 24 go­di­ne, ko­men­ta­ri­šu­ći tvrd­nje ob­ja­vlje­ne u „Ilu­stro­va­noj po­li­ti­ci” o sud­bi­ni nje­go­vog brat Lu­ke.
– Ta­kav smi­sao i ka­rak­ter ima i to sa­da­šnje po­te­za­nje sud­bi­ne mog bra­ta Lu­ke i ta pri­ča da je na­vod­no ubi­jen za­jed­no sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem ne­gdje kod Aran­đe­lov­ca po za­vr­šet­ku ra­ta. To je obič­na zlo­na­mjer­na pa­škvi­la, ko­ja ima sa­svim dru­gi cilj od hu­ma­ne že­lje da se do­ku­či i sa­zna isti­na, a ci­je­la je isti­na i sa­svim je iz­vje­sno: Lu­ka je stri­je­ljan u Slo­ve­ni­ji kad su kra­jem ra­ta par­ti­za­ni, uz po­moć En­gle­za, za­ro­bi­li čet­ni­ke, me­đu nji­ma i mog bra­ta, ko­ji su po­ku­ša­va­li da se do­mog­nu Austri­je...
U po­tra­zi za isti­nom o sud­bi­ni po­pa Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća te 1992. go­di­ne, po­red Tem­pa, raz­go­va­rao sam i sa još ne­kim svje­do­ci­ma ko­ji su u cje­li­ni po­tvr­di­li nje­go­vu pri­ču, po­seb­no u onom di­je­lu da je on za­i­sta ubi­jen u Slo­ve­ni­ji. U tom po­gle­du je ipak naj­u­bje­dlji­vi­je i naj­vje­ro­do­stoj­ni­je ka­zi­va­nje pri­je go­di­nu i po da­na pre­mi­nu­log Lu­ki­nog si­na, pro­fe­so­ra dr Če­da Vuk­ma­no­vi­ća, ko­je je u svo­joj pri­je šest go­di­na ob­ja­vlje­noj knji­zi „Pu­caj, rat je za­vr­šen”, za­pi­sao Sa­vo Gre­go­vić.
On je naj­pri­je opi­sao ka­ko su za­ro­blje­ni u šu­ma­ma kod Kam­ni­ka i ka­ko su dva da­na ži­vje­li u stra­hu i pot­pu­noj ne­iz­vje­sno­sti šta će bi­ti sa nji­ma:
– Tu smo „lo­go­ro­va­li” dva da­na i ma­lo odah­nu­li po­što je sti­gla usme­na oba­vi­jest da je Jo­sip Broz dao abo­li­ci­ju za sve one ko­ji ni­su okr­va­vi­li ru­ke – sje­ćao se Če­do Vuk­ma­no­vić tih muč­nih i sud­bo­no­snih da­na. – Osta­li­ma, za ko­je se sum­nja da su po­či­ni­li zlo­či­ne, bi­će obez­bi­je­đe­no po­šte­no su­đe­nje...
Dva-tri da­na ka­sni­je – pi­še Sa­vo Gre­go­vić – na tu te­ri­to­ri­ju je sti­gla Tre­ća pro­le­ter­ska di­vi­zi­ja, ko­jom je, od po­gi­bi­je Sa­ve Ko­va­če­vi­ća na Su­tje­sci ko­man­do­vao Sa­vo Bu­rić, od­no­sno Pe­ta cr­no­gor­ska pro­le­ter­ska, Sed­ma omla­din­ska i De­ve­ta udar­na bri­ga­da:
– Za­čas smo op­ko­lje­ni – na­sta­vlja pro­fe­sor Vuk­ma­no­vić – oko nas je na­pra­vljen obruč od voj­ni­ka kroz ko­ji ni pti­ca ni­je mo­gla pro­ći. Zna­li smo da od su­sre­ta sa En­gle­zi­ma ne­ma ni­šta, lju­di su se pre­da­li, bi­li ne­ka vr­sta za­ro­blje­ni­ka. Ni­smo sa­mo zna­li šta nas če­ka, ali je ze­blo oko sr­ca. Po­če­li su da nas po­pi­su­ju, sva­ko je ka­zao dan, go­di­nu i mje­sto ro­đe­nja...
A on­da je usli­je­di­la pro­ziv­ka – pi­še da­lje Gre­go­vić. – Ne ona obe­ća­va­na, ko­ja bi zna­či­la i po­vra­tak svo­jim do­mo­vi­ma, ne­ke even­tu­al­ne rad­ne oba­ve­ze i slič­no – bio je to brat­ski zov smr­ti. U pr­voj gru­pi či­ja su ime­na ka­za­li, bi­lo je oko se­dam­de­set njih, ma­hom sve­šte­ni­ka ce­tinj­ske Mi­tro­po­li­je. Me­đu nji­ma se na­la­zio i dr Lu­ka Vuk­ma­no­vić. Ve­za­li su ih ži­com i od­ve­li. Mar­ko Đu­ro­vić, ko­man­dant Tre­ćeg ba­ta­ljo­na Pe­te cr­no­gor­ske pro­le­ter­ske na­re­dio je svom ku­ri­ru da u štab do­ve­de Če­da Vuk­ma­no­vi­ća:
– Po­što sam ubr­zo na­kon od­vo­đe­nja pro­zva­nih čuo ra­fa­le, znao sam da mi je otac ubi­jen. Kad su sju­tra­dan tra­ži­li do­bro­volj­ce da sa­hra­ne „one”, ka­ko su ime­no­va­li stri­je­lja­ne, od­mah sam se ja­vio. Bio je to je­di­ni na­čin da za­pam­tim očev grob. Ni­je­su mi do­zvo­li­li – ka­zi­vao je Če­do Vuk­ma­no­vić.
Sju­tra: NI­JE­SAM MO­GAO SPA­SI­TI BRA­TA


Žr­tve

U ni­zu sva­ko­vr­snih špe­ku­la­ci­ja ko­je se de­ce­ni­ja­ma mno­že oko stra­da­nja čet­ni­ka i zbje­ga na­ro­da iz Cr­ne Go­re u Slo­ve­ni­ji u pro­le­će 1945. go­di­ne, pred­nja­če one oko bro­ja žr­ta­va. U naj­ek­strem­ni­jim na­ga­đa­nji­ma se, ta­ko, spo­mi­nje ci­fra od 120.000 onih ko­ji su kra­jem 1944. go­di­ne kre­nu­li iz Cr­ne Go­re u tu ne­sreć­nu i bez­um­nu od­stup­ni­cu, te da je od to­ga oko 35.000 za­vr­ši­lo na gu­bi­li­šti­ma u Slo­ve­ni­ji. Naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja, me­đu­tim, go­vo­re da je u toj ko­lo­ni mo­glo bi­ti naj­vi­še de­set hi­lja­da voj­ni­ka i ci­vi­la, a u po­me­nu­toj knji­zi Sa­va Gre­go­vi­ća je dat ime­nik stra­da­lih. Po­mnim pro­vje­ra­ma u svim kra­je­vi­ma Cr­ne Go­re, utvr­đe­no je da je, što od ti­fu­sa i dru­gih bo­le­sti to­kom po­lu­go­di­šnje gol­go­te od­stu­pa­nja, što u bor­ba­ma sa par­ti­za­ni­ma i usta­ša­ma, što na stra­ti­šti­ma u Slo­ve­ni­ji, stra­da­lo 5.221 oso­ba!