PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U vri­je­me ka­da je Pe­tro­vić učio sred­nju ško­lu i stu­di­rao Ve­li­ku ško­lu, bi­lo je ve­o­ma ma­lo li­te­ra­tu­re iz ma­te­ma­tu­i­ke na srp­skom je­zi­ku. Me­đu­tim, Pe­tro­vić je do­bro sa­vla­dao stra­ne je­zi­ke, po­seb­no fran­cu­ski, ta­ko da je mo­gao pra­ti­ti li­te­ra­tu­ru na svjet­skim je­zi­ci­ma. Za­ni­mlji­vo je ov­dje na­ve­sti ka­ko je on, na pri­mjer, učio stra­ne je­zi­ke u gim­na­zi­ji. Pro­fe­sor nje­mač­kog je­zi­ka mu je bio Ko­sta Vu­jić, jed­na od neo­bič­nih lič­no­sti be­o­grad­skog ži­vo­ta, ali ko­ji ni­je imao ne­ko ve­li­ko zna­nje. Sto­ga Vu­jić ni­je ni uli­vao ne­ko po­seb­no po­što­va­nje kod uče­ni­ka. Me­đu­tim, pro­fe­sor fran­cu­skog je­zi­ka Živ­ko Ne­delj­ko­vić je umje­sto da tra­ži od svo­jih đa­ka da bu­ba­ju te­ška, ap­strakt­na i ne­ra­zu­mlji­va gra­ma­tič­ka pra­vi­la, uvi­jek po­žr­tvo­va­no na­sto­jao da se na ča­so­vi­ma vje­žba što vi­še go­vor­ni, ži­vi je­zik i ta­ko za­pam­te je­zič­ke kon­struk­ci­je. Po­seb­no je na­sto­jao da se ko­ri­ste ri­je­či iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, ali je prak­ti­ko­vao i či­ta­nje i pre­vo­đe­nje po­je­di­nih tek­sto­va iz ra­znih obla­sti, što je uče­ni­ke pod­sti­ca­lo i sa­mo­stal­no da či­ta­ju dje­la na fran­cu­skom je­zi­ku. Zna­nje ko­je je ste­kao u sred­njoj ško­li, Pe­tro­vi­ću je bi­lo od iz­van­red­no ve­li­ke ko­ri­sti ka­da je oti­šao u Pa­riz na da­lje stu­di­je i usa­vr­ša­va­nje.
Ka­da je ko­nač­no Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić kao je­dan od naj­bo­ljih stu­de­na­ta za­vr­šio Ve­li­ku ško­lu (2. ju­la 1889. g.), ni­je se pri­hva­tio ne­ke dr­žav­ne slu­žbe, kao što je to bi­lo ta­da uobi­ča­je­no. Na­i­me, svr­še­ni ve­li­ko­škol­ci su na­la­zi­li se­bi po­sao bi­lo kao na­stav­ni­ci u ško­li ili, pak, kao či­nov­ni­ci. Ta­da je Sr­bi­ji tre­ba­lo do­sta či­nov­nič­kog ka­dra ta­ko da se mo­glo na­ći mje­sto i za ta­len­to­va­nog Pe­tro­vi­ća. Me­đu­tim, on je mno­go ra­ni­je shva­tio da je za nje­ga mno­go bo­lje i ko­ri­sni­je da se spe­ci­ja­li­zu­je i ta­ko obe­zije za­ni­ma­nje ko­je će oba­vlja­ti na vr­hun­skom ni­vou. U to­me je do­bio po­dr­šku svo­ga dje­de No­vi­ce, ko­ji je obe­ćao da će obez­bi­je­di­ti po­treb­na fi­nan­sij­ska sred­stva za da­lje ško­lo­va­nje. Bio je to, na­rav­no, ve­li­ki iz­da­tak za jed­nog sve­šte­ni­ka, ali je on sma­trao da je mla­di, mar­lji­vi i ob­da­re­ni Mi­ha­i­lo za­slu­šio nje­go­vu po­dr­šku, bez ob­zi­ra na te­ško­će i žr­tve ko­je mu pred­sto­je za da­lje unu­ko­vo obra­zo­va­nje u ino­stran­stvu. Mla­di Pe­tro­vić je još u to­ku stu­di­ja od­lu­čio da se spe­ci­ja­li­zu­je u ma­te­ma­ti­ci pa je sa­mo­stal­no, to­kom fe­ri­ja, is­ko­ri­stio vri­je­me i ne sa­mo ob­no­vio či­ta­vo ra­ni­je sa­vla­da­no gra­di­vo, već i sa­mo­stal­no sa­vla­dao ne­ke obla­sti. Pri to­me se ko­ri­stio stra­nim struč­nim knji­ga­ma. Taj rad ga je uvje­rio da je spo­so­ban za du­blje i sve­stra­ni­je sa­vla­đi­va­nje te kra­lji­ce na­u­ka.
Ta­ko je zna­me­ni­ti Mi­ha­i­lo, uz sve­srd­nu po­moć svo­ga dje­de No­vi­ce La­za­re­vi­ća, ina­če ve­o­ma otre­si­tog, in­te­li­gent­nog i agil­nog pro­to­je­re­ja, od­lu­čio da na­sta­vi stu­di­je ma­te­ma­ti­ke u Pa­ri­zu, ve­li­kom kul­tur­nom i na­uč­nom cen­tru. No­vi­ca je sma­trao da mla­dom i per­spek­tiv­nom unu­ku tre­ba po­mo­ći i pru­ži­ti šan­su, a osim to­ga je imao u vi­du i mo­guć­nost do­bi­ja­nja dr­žav­ne sti­pen­di­je.
U vri­je­me ka­da je Pe­tro­vić bio stu­dent i dok­to­rant u Pa­ri­zu, fran­cu­ska ma­te­ma­tič­ka (i uop­šte na­uč­na i fi­lo­zof­ska) ško­la bi­la je u sa­mom svjet­skom vr­hu. Ve­li­ki broj iz­van­red­no zna­čaj­nih na­uč­ni­ka i struč­nja­ka je ra­dio na na­u­ci i da­vao do­stig­nu­ća od epo­hal­nog zna­ča­ja. Ta­da se u Pa­ri­zu ob­ja­vlju­ju mno­gi ve­o­ma kva­li­tet­ni te­ča­je­vi iz po­je­di­nih obla­sti, po­seb­no iz ma­te­ma­tič­kih gra­na. Ta­da je na­ro­či­to bi­la u uspo­nu ma­te­ma­tič­ka ana­li­za, u okvi­ru ko­je kul­mi­na­ci­ju do­sti­žu te­o­ri­ja ana­li­tič­kih funk­ci­ja (kom­plek­sna ana­li­za), kao i te­o­ri­je obič­nih i par­ci­jal­nih di­fe­ren­ci­jal­nih jed­na­či­na. Pe­tro­vić je imao pri­li­ku da slu­ša pre­da­va­nja vr­hun­skih svjet­skih ma­te­ma­ti­ča­ra, ko­ji su se ak­tiv­no ba­vi­li na­uč­nim ra­dom i da­va­li vr­hun­ske re­zul­ta­te u ra­znim obla­sti­ma. Mla­di i ta­len­to­va­ni Sr­bin je ta­ko po­stao dio jed­nog spe­ci­fič­nog na­uč­nog stva­ra­lač­kog mi­ljea, što ga je uve­lo u sa­mu srž po­je­di­nih pro­ble­ma ko­ji­ma će se i stva­ra­lač­ki ba­vi­ti. Tu je u Pa­ri­zu, u sa­mom sje­di­štu ma­te­ma­tič­kog kre­a­tiv­nog stva­ra­la­štva, Pe­tro­vić ste­kao zna­nje i pod­sti­caj za či­tav ka­sni­ji ori­gi­nal­ni rad ko­ji će ga uvr­sti­ti u naj­po­zna­ti­je ma­te­ma­ti­ča­re svo­ga vre­me­na. Bi­la je to ve­li­ka čast i sre­ća za mla­dog i iz­u­zet­no na­da­re­nog Pe­tro­vi­ća, da lič­no upo­zna i slu­ša slav­ne svjet­ske ko­ri­fe­je od ko­jih je imao šta da na­u­či i da ih sli­je­di ka­sni­je u svom du­go­traj­nom i plo­do­tvor­nom stva­ra­lač­kom ra­du.
Pe­tro­vić je bio vri­je­dan i ve­o­ma agi­lan stu­dent i na vri­je­me oba­vljao sve škol­ske za­dat­ke i oba­ve­ze. I u in­ter­na­tu Vi­še nor­mal­ne ško­le Pe­tro­vić je bio uz­o­ran pi­to­mac. Kao iz­van­red­no do­bar stu­dent, i to kao stra­nac, bio je dva pu­ta u po­sje­ti ta­da­šnjem pred­sjed­ni­ku fran­cu­ske re­pu­bli­ke. Tu po­čast su ima­li sa­mo naj­bo­lji stu­dent, što ja­sno po­ka­zu­je ka­ko je bio vri­je­dan i uspje­šan me­đu mno­go­broj­nim ta­len­to­va­nim ko­le­ga­ma. Osim to­ga, ni­je bio sa­mo pa­žlji­vi i mar­lji­vi slu­ša­lac pre­da­va­nja, već se stal­no is­ti­cao u svim ak­tiv­no­sti­ma ko­je su bi­le uobi­ča­je­ne u ta­ko zna­čaj­nim pa­ri­skim ško­la­ma. Sve kur­se­ve je pe­dant­no i sve­srd­no sa­vla­dao i do­bio vi­so­ke ocje­ne, što su pro­fe­so­ri zna­li da ci­je­ne i vred­nu­ju. Vo­lio je da pra­ti i struč­nu li­te­ra­tu­ru ko­ja se baš u to vri­je­me obi­la­to ob­ja­vlji­va­la u Pa­ri­zu. Ta­da su iza­šli iz štam­pe obim­ni i si­ste­mat­ski kur­se­vi iz po­je­di­nih te­melj­nih ma­te­ma­tič­kih obla­sti, ali i iz fi­zi­ke i me­ha­ni­ke. Pe­tro­vić je br­zo ste­kao ugled od­lič­nog i iz­u­zet­no mar­lji­vog mla­dog čo­vje­ka ne sa­mo kod svo­jih dru­go­va, stu­de­na­ta, već i kod pro­fe­so­ra ko­ji su br­zo uvi­dje­li kva­li­te­te i spo­sob­no­sti tog nji­ho­vog uče­ni­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)