Du­čić pri­pre­ma svo­ja sa­bra­na dje­la. Sje­ća se Ri­ma i nje­go­ve li­je­pe oko­li­ne i o to­me u bo­žić­nom bro­ju „Po­li­ti­ke” za 1929. go­di­nu pi­še: „Vo­lio sam bla­go po­pod­ne na ra­si­ja­nim i po­me­te­nim pu­te­vi­ma na sta­rom Aven­ti­nu, či­je je šu­me ne­kad opje­vao Ovid...Ov­dje ta­kvim sja­jem ot­po­či­nju no­ći, ka­kvim bi dru­gdje ot­po­če­lo ju­tro...”
U pro­lje­će 1929. go­di­ne iz štam­pe iz­la­zi pr­va knji­ga sa­bra­nih dje­la Jo­va­na Du­či­ća. Po­sve­će­na je pri­ja­te­lji­ma Alek­si Šan­ti­ću i Ata­na­si­ju Šo­li, a na­zvao ju je „Pje­sme sun­ca”, sa pred­go­vo­rom Bog­da­na Po­po­vi­ća. Slat­kor­je­či­vi Bog­dan, ka­ko su ga pri­ja­te­lji zva­li, na­zvao je svoj ogled „Te­me i mi­sli u Du­či­će­vom pje­sni­štvu”. Iz­da­vač je „Na­rod­na pro­svje­ta” (Bi­bli­o­te­ka sa­vre­me­nih ju­go­slo­ven­skih pi­sa­ca), a pje­sme u knji­zi na­sta­ja­le su u Pa­ri­zu, Že­ne­vi, So­fi­ji i Ati­ni, od 1900. do 1923. go­di­ne. Dru­gu knji­gu sa­bra­nih dje­la na­zva­nu „Pje­sme lju­ba­vi i smr­ti” po­svje­ću­je pri­ja­te­lju Slo­bo­da­nu Jo­va­no­vi­ću. Isi­do­ra Se­ku­lić u „Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku”, po­vo­dom Du­či­će­vih sa­bra­nih dje­la, ob­ja­vlju­je za­pa­žen čla­nak u ko­me, iz­me­đu osta­log, ka­že:
„Sa­bra­no dje­lo Jo­va­na Du­či­ća po­svje­do­či­će da je ono sa­stav­ni dio na­še kla­si­ke, sem po vi­so­kim umjet­nič­kim vri­jed­no­sti­ma još i po ne­čem što je kod nas sve­jed­no ri­jet­kost, u ži­vo­tu i ra­du: di­sci­pli­na. Du­čić je uče­nik Fran­cu­za, lju­di kod ko­jih su se dje­li­mič­no sa­ču­va­le me­to­de rim­ske di­sci­pli­ne... Pod­sje­ti­će nas Du­či­će­vo sa­bra­no dje­lo na či­nje­ni­cu: da taj ve­se­li, raz­go­vor­ni, otvo­re­ni po­et, taj sjaj­ni pri­po­vje­dač svo­ga ži­vo­ta, ću­ti kao za­li­ven o ra­du i ra­di­o­ni­ci svo­joj... Du­či­će­ve se pje­sme zna­ju na­pa­met u pre­gr­šti­ma; one su, što po­e­zi­ja naj­vi­še mo­že, ušle ne sa­mo u naš unu­tra­šnji, ne­go i u naš sva­ki­da­šnji ži­vot...”
Po­vre­me­ni je sa­rad­nik „Po­li­ti­ke”. U sep­tem­bru pi­še o Jo­va­nu Jo­va­no­vi­ću Zma­ju, po­vo­dom de­ve­de­se­to­go­di­šnji­ce pje­sni­ko­vog ro­đe­nja: „Zmaj spa­da u one pje­sni­ke ko­ji se na­zi­va­ju bar­do­vi­ma ili ko­je su ne­kad na­zi­va­li rap­so­di­ma... Naš Zmaj je na­ci­o­nal­ni bard... Zmaj je naš naj­mi­li­ji pje­snik, i kad mu se bu­de spo­ri­lo da je naj­ve­ći ar­ti­sta... Svi smo pi­li na nje­go­vom či­stom iz­vo­ru...”
Kralj ga vra­ća u di­plo­mat­sku slu­žbu. Po­sta­vljen je po­no­vo za ot­prav­ni­ka po­slo­va Po­slan­stva u Ka­i­ru. Kralj Alek­san­dar od­lu­čio se na ovaj ko­rak po na­go­vo­ru pri­ja­te­lja, pri­je svih Ko­ste Ku­ma­nu­di­ja, za­mje­ni­ka mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va, du­go­go­di­šnjeg Du­či­će­vog pri­ja­te­lja.
Du­čić raz­mi­šlja o smr­ti. Ima 56 go­di­na. Še­sna­e­stog ja­nu­a­ra 1930. pi­še te­sta­ment: „Na slu­čaj svo­je smr­ti či­nim ovaj ras­po­red sa svo­jom imo­vi­nom. U slu­ča­ju da umrem van Tre­bi­nja, mje­sta mog ro­đe­nja, že­lim da se mo­je ti­je­lo pre­ne­se u Tre­bi­nje i sa­hra­ni na mje­stu zva­nom... Grob­ni­ca da se ozi­da i po­plo­ča be­to­nom, a mje­sto sva­kog dru­gog spo­me­ni­ka že­lim da se na grob­ni­ci po­sta­vi je­dan ve­li­ki blok cr­nog gra­ni­ta i da ni­šta dru­go na tom gra­ni­tu ne bu­de na­pi­sa­no ne­go ime: Jo­van Du­čić. Pre­nos mog ti­je­la do Tre­bi­nja da se iz­vr­ši iz go­to­vi­ne, ko­ja se bu­de na­šla u tre­nut­ku mo­je smr­ti, ako istog ča­sa dr­ža­va ne bi uze­la na se­be da me o svom tro­šku sa­hra­ni i ovaj pre­nos iz­vr­ši. Oko cr­nog gra­ni­ta na mom gro­bu, mo­lim tre­binj­sku op­šti­nu da uzme na se­be sta­ra­nje i po­sa­di i stal­no odr­ža­va jed­nu ma­lu šu­mu čem­pre­sa.
Sve dru­go što po­sli­je tro­ško­va oko pre­no­sa i sa­hra­ne mo­ga ti­je­la bu­de pre­o­sta­lo od mo­je go­to­vi­ne da pri­pad­ne tre­binj­skoj op­šti­ni, ko­ja će od in­te­re­sa i to­ga nov­ca iz­dr­ža­va­ti na ško­lo­va­nju jed­nog mla­di­ća iz Tre­bi­nja, vje­re pra­vo­slav­ne a iz po­ro­di­ce Du­či­ća, do­kle ova po­ro­di­ca bu­de tra­ja­la, a po­sli­je even­tu­al­nog ne­stan­ka ove po­ro­di­ce bez ob­zi­ra na to po­ro­dič­no po­ri­je­klo.
Sve mo­je po­kret­ne stva­ri (na­mje­štaj i osta­lo) pre­ma spi­sku ko­ji se kod me­ne bu­de na­šao po­kla­njam za srp­ski na­rod­ni mu­zej gra­da Tre­bi­nja, s tim da op­šti­na uzme na se­be sta­ra­nje u ko­ju zgra­du taj mu­zej da smje­sti, ako ja ne bih ima­mo do­volj­no vre­me­na da ga još za ži­vo­ta sam po­dig­nem. Ako tre­binj­ska op­šti­na na ovo ne bi pri­sta­la ili ne bi mo­gla da iz­vr­ši, on­da ove stva­ri da pri­pad­nu Na­rod­nom mu­ze­ju u Sa­ra­je­vu, ko­ji će ih smje­sti­ti u na­ro­či­te so­be pod mo­jim ime­nom...”
Živ­ko Mi­li­će­vić pi­še u „Po­li­ti­ci” po­hval­no o pr­vim dvje­ma knji­ga­ma Du­či­će­vih sa­bra­nih dje­la. Od­la­zi u Ka­i­ro. Slu­ži ga ga­vaz Ibra­him, na­o­čit Ara­pin u ko­ga je Du­čić imao pu­no po­vje­re­nje. Na­sto­ji da pro­nik­ne u duh isla­ma, da shva­ti umjet­nost tog pod­ne­blja – Do­li­ne kra­lje­va. U kra­kov­skom li­stu „Dnev­ni ku­rir”, u mar­tu, dr Sta­ni­slav Pa­pi­jer­kov­ski u svo­me felj­to­nu pri­ka­zu­je Du­či­ća kao naj­ve­ćeg srp­skog sa­vre­me­nog pje­sni­ka. Pri­kaz je na­pi­san po­vo­dom Du­či­će­vih sa­bra­nih dje­la. O Du­či­će­vim dje­li­ma u za­gre­bač­kom li­stu „No­vo­sti” u apri­lu pi­še Velj­ko Pe­tro­vić. On sma­tra da je nji­ho­vo ob­ja­vlji­va­nje iz­u­ze­tan ne sa­mo knji­žev­ni do­ga­đaj – „svi­je­tla po­ja­va na­šeg du­hov­nog ži­vo­ta”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ