Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


Pri­čao mi ono­mad Me­ša, dok sam ga po ko zna ko­ji put či­tao, da po­sto­ji jed­na tač­ka na ze­mlji ko­ja od­re­đu­je smi­sao kre­ta­nju, i ko­ja ga či­ni od­la­že­njem i vra­ća­njem, a ne lu­ta­njem, i ka­ko je ta tač­ka za nje­ga zna­či­la stvar­nu ili za­mi­šlje­nu slo­bo­du. Bez te tač­ke za ko­ju si ve­zan, ne bi vo­lio ni dru­gi svi­jet, ne bi imao gdje da odeš, jer ne bi bio ni­gdje. Za me­ne ta tač­ka bi­ja­še Pod­go­ri­ca.
Kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, Pod­go­ri­ca se zva­še Ti­to­grad, i duh ko­mu­ni­zma di­za­še se nad gra­dom. Ni­ti to bje­še va­roš, ni­ti ve­le­grad, već ne­što iz­me­đu, spoj ru­ral­nog i ur­ba­nog, kon­glo­me­rat ni­skih tro­šnih udže­ri­ca i mo­der­nih vi­še­sprat­ni­ca u soc­re­a­li­stič­kom sti­lu.
Lju­di bi­ja­hu vi­so­ki i na­o­či­ti, no za­lud­ni, po vas bo­go­vjet­ni dan še­ta­hu ču­ve­nim kor­zom, Uli­com slo­bo­de, ko­ja se pro­sti­ra­še od Po­šte, gdje kao u ne­kom ge­tu sta­ja­hu Ze­ća­ni, pa sve do­lje do Pu­po­ve ber­ber­ni­ce gdje se oku­plja­hu autoh­to­ni Pod­go­ri­ča­ni. „Ma­ri­na sa­mo­po­slu­ga” i „Bom­bo­nje­ra” bi­ja­hu mje­sta oku­plja­nja Ko­ni­ča­na i To­lo­ša­na, a iz­me­đu „Ju­go­ban­ke” i „Ju­go­pla­sti­ke” oku­plja­la se, lo­gič­no, pro­ju­go­slo­ven­ska mla­dež, dok se ona „europ­ski­ja”, a sa­mim tim i na­pred­ni­ja omla­di­na, oku­plja­la kod rob­nih ku­ća „Be­o­grad” i „Be­ko”.
Is­pred pro­dav­ni­ce „Bo­ro­vo” sta­ja­li su ne­kru­ni­sa­ni kra­lje­vi uli­ce La­zo i Jok­so. Za­go­ri­ča­na ni­je bi­lo (Ri­le i Gi­le će na svi­jet do­ći mno­go go­di­na ka­sni­je). Za­bje­lo je još uvi­jek bi­lo pod te­ro­rom cen­tra­li­zo­va­ne ti­to­grad­ske vla­sti, jer ne bi­ja­še još ras­pi­sa­lo re­fe­ren­dum o ne­za­vi­sno­sti.
Va­roš ima­še ne­ko­li­ko bir­ti­ja i lo­kan­di, ti­pa „Su­tje­ska”, „Kor­zo”, „Du­klja” – za lo­ka­dži­je i fu­ka­ru, dok za ot­me­ni­ju če­ljad bje­še sa­gra­đen luk­su­zni ho­tel „Cr­na Go­ra”. Gur­ma­ni i sla­do­ku­sci ta­ma­na­li su bu­re­ke, šam­pi­te, bo­zu i li­mu­na­du kod „Štet­nog” (sla­sti­ča­ra Š.T. Ham­ze), a sve su nas ši­ša­li Pu­po i Ve­ko.
Kul­tur­no smo se uz­di­za­li u Ci­co­voj Ki­no-Kul­tu­ri, a u Do­mu omla­di­ne su ra­sli ne­ki no­vi klin­ci, Mi­ma (Ka­ra­džić), Žar­ko (La­u­še­vić), Džo­ni Bi Gud (Ho­džić)...
Pod Go­ri­com bje­še cr­kva u ko­ju su ri­jet­ko za­la­zi­li i naj­or­to­dok­sni­ji vjer­ni­ci, a ka­ko bi i za­la­zi­li, kad je „ku­stos” (sve­šte­nik) pri­je pod­ne dr­žao slu­žbu (Bo­ži­ju) is­po­vi­je­da­ju­ći gre­šni­ke, a na­ve­če se, i sam gre­šan, is­po­vi­je­dao u ne­koj dru­goj slu­žbi (dr­žav­noj); on u du­goj cr­noj la­ne­noj man­ti­ji, a oni u du­gim cr­nim ko­žnim man­ti­li­ma.
Grad još uvi­jek ni­je imao sport­sku dvo­ra­nu, pa su ko­šar­ka­ši bi­li pri­mo­ra­ni da tre­ni­ra­ju na „otvo­re­nom”, u Nje­go­še­vom par­ku, a utak­mi­ce su igra­li u da­ni­lov­grad­skoj sa­li, ko­ja nam on­da iz­gle­da­še kao „Me­di­son skver gar­den”.
Za lop­tom se jur­ca­lo na Po­li­go­nu ma­lih spor­to­va, kod Tr­go­vin­ske, iza Gim­na­zi­je, a Sta­ro­va­ro­ša­ni su ima­li svo­je igra­li­šte, po­pu­lar­no „Cr­no”.
Naj­ljep­ša uli­ca u va­ro­ši bje­še „Va­ka Đu­ro­vi­ća”, ko­ja se uz sta­ri li­pov dr­vo­red pru­ža­še od ben­zin­ske pum­pe, pa sve do­lje do Ve­zi­ro­vog mo­sta. A u njoj, u hla­du li­pa, kao li­je­pa Šan­ti­će­va Emi­na, sta­ja­še sta­ra za­pad­na tri­bi­na. Mo­žda to ni­je bio naj­ljep­ši sta­di­on na bi­je­lom svi­je­tu, ali, bra­te, imao je du­šu. Te­a­tar na­ših dje­čač­kih sno­va...(Nastaviće se)


Hit knji­ga

Bran­ko Ra­ko­če­vić kroz svo­je ro­man­si­ra­ne pri­če svje­do­či o Ti­to­gra­du s kra­ja se­dam­de­se­tih i po­čet­ka osam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, ka­da je ovaj grad po­čeo da do­bi­ja obri­se ur­ba­nog, sa sport­skim spek­ta­kli­ma, rok-kon­cer­ti­ma, al­ter­na­tiv­nim po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma, auto-tr­ka­ma, ali i ulič­nim tu­ča­ma.
Ti­raž ove knji­ge je prak­tič­no ras­pro­dat za dvi­je sed­mi­ce, ali se oče­ku­je dru­go iz­da­nje ko­je bi tre­ba­lo da se po­ja­vi za maj­ski sa­jam knji­ga u Del­ta si­ti­ju.


Te­ren(c)i iza Gim­na­zi­je

Ono što je za da­na­šnju dje­cu ’Del­ta’ sa igra­o­ni­ca­ma, bi­o­sko­pi­ma i bu­ti­ci­ma, to su za nas bi­li te­re­ni iza Gim­na­zi­je. Šest ko­še­va za ba­sket, ru­ko­met­no, od­boj­ka­ško i ko­šar­ka­ško igra­li­šte, kao i ze­mlja­ni fud­bal­ski te­ren, uvi­jek su bi­li po­pu­nje­ni raz­i­gra­nim mla­di­ći­ma i dje­voj­ka­ma, a po­če­sto se mo­ra­lo če­ka­ti na red i bo­ri­ti za mje­sto pod obru­čem. A ko bi ga jed­nom uhva­tio, te­ško ga je is­pu­šta’ po ci­je­nu ba­ti­na ko­je su če­ka­le kod ku­će. Tu su po va­zdan „vi­si­li” Ko­le, Ra­ko, Šće­po, Mi­ko, Nja­co, Đa­mo, Ša­jo, Ro­ki­ca ... Po­vre­me­no bi zna­li da na­le­te i po­zna­ti ko­šar­ka­ši: Du­ško Iva­no­vić, Žar­ko Pa­spalj, Lu­ka Pa­vi­će­vić, Ra­ko, Po­li...
U bli­zi­ni ko­šar­ka­škog igra­li­šta na­la­zi­la se i ku­ća po­ro­di­ce Ja­nju­še­vić, sa sve po­vr­tar­skom ba­štom, pu­nom pre­su­še­nog ra­šta­na i još pre­su­še­ni­jeg cr­nog lu­ka, či­ja su pe­ra je­dva vi­ri­la iz ze­mlje. Pro­blem je na­sta­jao kad bi nam lop­ta upa­la u tu ba­štu slje­zo­ve bo­je, jer bi je či­ka Mi­lić i nje­gov sin Dra­go­ljub traj­no ili pri­vre­me­no „otu­đi­va­li”. Ja sam, kao nji­hov kom­ši­ja, bio pri­vi­le­go­van, pa sam uspi­je­vao da, po­sle du­gih i muč­nih pre­go­vo­ra, po­vra­tim lop­tu. Dru­gi ni­je­su, pa su Ja­nju­še­vi­ći ima­li vi­še lop­ti ne­go po­je­di­ni lop­tač­ki klu­bo­vi u gra­du.
Da­nas, na­ža­lost, ne­ma ni tih te­re­na iza Gim­na­zi­je, ni vi­ke, ni ci­ke, a ni či­ka Mi­li­ća... Sve su to, mi­li mo­ji, pre­kri­li ba­lo­ni, po­put ci­gan­skih ča­do­ra... A u nji­ma za­bra­vlje­ni utu­če­ni klin­ci no­vo­kom­po­no­va­nih ro­di­te­lja... i ni­gdje dječ­je gra­je, ni sklad­nog od­zva­nja­nja ko­šar­ka­ških lop­ti ko­je ne­pre­kid­no uda­ra­ju o be­ton... Kao da ih je či­ka Mi­lić po­nio sa so­bom na ne­bo...