PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Mi­lan Sto­ja­di­no­vić, pred­sjed­nik vla­de i mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va, pri­mio je Du­či­ća 29. apri­la na re­fe­ri­sa­nje. Tom pri­li­kom na­go­vi­je­stio mu je mo­guć­nost pre­mje­šta­ja. Po­nu­dio mu je Bu­ku­rešt. Sto­ja­di­no­vić mu je, u stva­ri, na­pi­sao krat­ko i uč­ti­vo pi­smo: „U ve­zi sa na­šim raz­go­vo­ri­ma, čast mi je iz­vi­je­sti­ti Vas, da sam od­lu­čio tra­ži­ti za Vas agre­man za Bu­ku­rešt. Uvje­ren da će­te i na no­voj du­žno­sti u sve­mu is­pu­ni­ti na­de, ko­je se na vas po­la­žu, osta­jem sa po­zdra­vom...”
U Bu­ku­re­štu Du­čić ži­vi la­god­no: od­no­si iz­me­đu Ju­go­sla­vi­je i Ru­mu­ni­je su pri­ja­telj­ski, do­bro­su­sjed­ski, ta­ko da ima do­volj­no vre­me­na i za li­te­ra­tu­ru i za me­di­ta­ci­je sa no­vim pri­ja­te­lji­ma, uglav­nom po­zna­tim ru­mun­skim pi­sci­ma, kao što su: Vik­tor Jef­ti­mi­ju, Jong Pi­lat, Jon Mi­ku­le­sku i dru­gi. Uz­bu­đu­ju ga je­di­no unu­tra­šnja ru­mun­ska pre­vi­ra­nja. Svo­je pret­po­sta­vlje­ne u Be­o­gra­du sko­ro sva­ko­dnev­no oba­vje­šta­va stro­go po­vjer­lji­vim iz­vje­šta­ji­ma. Mi­la­na Sto­ja­di­no­vi­ća, pred­sjed­ni­ka Mi­ni­star­skog sa­vje­ta i mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va, u fe­bru­a­ru Du­čić oba­vje­šta­va stro­go po­vjer­lji­vo: „Na si­noć­njem pri­je­mu u dvor­cu, kralj Ka­rolj je go­vo­rio sa­mo sa pred­stav­ni­ci­ma ve­li­kih si­la. Ja sam imao pri­li­ku da na­sa­mo osta­nem du­go sa pa­tri­jar­hom, pred­sjed­ni­kom vla­de, ko­ji mi je re­kao in­te­re­sant­ne stva­ri...”
Kra­jem 1938. go­di­ne ru­mun­ska i ju­go­slo­ven­ska vla­da spo­ra­zu­mje­le su se da svo­ja po­slan­stva u Bu­ku­re­štu i Be­o­gra­du po­dig­nu na ni­vo am­ba­sa­da. Jo­van Du­čić po­stao je pr­vi iz­van­red­ni i opu­no­mo­će­ni am­ba­sa­dor nje­go­vog ve­li­čan­stva kra­lja Ju­go­sla­vi­je na ru­mun­skom dvo­ru. I uop­šte, bio je pr­vi po­sla­nik ko­ji je una­pri­je­đen u zva­nje am­ba­sa­do­ra. Osje­ćao se po­no­snim i sreć­nim. Be­o­grad­ski dnev­nik „Vre­me” iz­vi­je­stio je 15. fe­bru­a­ra 1939. iz Bu­ku­re­šta da je ju­go­slo­ven­ski kra­ljev­ski am­ba­sa­dor na ru­mun­skom dvo­ru, go­spo­din Jo­van Du­čić, pri­re­dio pr­vi sve­ča­ni pri­jem ka­kav pre­sto­ni­ca ove ze­mlje ne pam­ti.
Po­čet­kom 1939. go­di­ne u Ju­go­sla­vi­ji se za­o­štra­va­la kri­za iz­me­đu prin­ca Pa­vla i pred­sjed­ni­ka vla­de Sto­ja­di­no­vi­ća, ko­ji se pro­gla­ša­vao za ju­go­slo­ven­skog vo­đu, za ju­go­slo­ven­skog Du­čea. Sto­ja­di­no­vić je zbog raz­mi­mo­i­la­že­nja sa re­gen­tom Pa­vlom u vo­đe­nju spolj­ne i unu­tra­šnje po­li­ti­ke 4. fe­bru­a­ra pod­nio ostav­ku. Na če­lo vla­de do­šao je Dra­gi­ša Cvet­ko­vić, a za mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va po­sta­vljen je Alek­san­dar-Cin­car Mar­ko­vić, po­sla­nik u Ber­li­nu. Vra­ća se u Bu­ku­rešt za­do­vo­ljan. Me­di­ti­ra o ži­vo­tu.
U Bu­ku­re­štu ga pi­sci bi­ra­ju za po­ča­snog čla­na Dru­štva ru­mun­skih knji­žev­ni­ka. Ob­ja­vlju­ju mu na ru­mun­skom je­zi­ku tri knji­ge: Gra­do­vi i hi­me­re, Bla­go ca­ra Ra­do­va­na i Pla­ve le­gen­de. Spre­ma no­vu knji­gu – pri­ku­plja gra­đu o ži­vo­tu Sa­ve Vla­di­sla­vi­ća, Sr­bi­na iz Her­ce­go­vi­ne. Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga u Be­o­gra­du ob­ja­vlju­je Du­či­će­vu knji­gu pu­to­pi­sne pro­ze „Gra­do­vi i hi­me­re”: pi­sma iz Švaj­car­ske, iz Fran­cu­ske, Grč­ke, Ita­li­je, Špa­ni­je, Pa­le­sti­ne i Egip­ta. Knji­ga je iza­šla u 53. ko­lu. Ti nje­go­vi pu­to­pi­si, ka­ko će to mno­go go­di­na doc­ni­je utvr­di­ti Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić Mi­hiz, uni­je­li su ta­kvu ži­vost, la­ko­ću, bri­ljant­nost u na­šu pi­sme­nost, da je ep­ski je­zik od­jed­nom do­bio šarm, fi­no­ću, lu­cid­nost, po­stao ne sa­mo in­te­lek­tu­al­ni je­zik vi­so­kog ran­ga, već raz­ri­je­šen svo­je vu­kov­ske, ra­ci­o­na­li­za­tor­ske fak­tu­re, oslo­bo­đen, odri­je­šen, su­bli­man...
U Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih po­slo­va go­vo­ri se o Du­či­će­vom pre­mje­šta­ju. Po­čet­kom ma­ja 1940. go­di­ne Alek­san­dar Cin­car Mar­ko­vić, mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va, i zva­nič­no će o to­me oba­vi­je­sti­ti Du­či­ća. „Be­o­grad­ske no­vi­ne” 26. ma­ja ob­ja­vlju­ju ukaz kra­ljev­skih na­mje­sni­ka o pre­mje­šta­ju Jo­va­na Du­či­ća na mje­sto kra­ljev­skog po­sla­ni­ka u Ma­dri­du. Pet da­na ka­sni­je, avi­o­nom pre­ko Ri­ma, sti­gao je u Fran­ko­vu Špa­ni­ju.
Do­šla je i 1941. go­di­na. Dru­gi svjet­ski rat je uve­li­ko po­čeo. Pri­mi­če se i Ju­go­sla­vi­ji. Pret­hod­ni­ce nje­mač­kih oklop­nih di­vi­zi­ja po­čet­kom apri­la ušle su u Kra­lje­vi­nu. Kra­ljev­ska vla­da je oti­šla iz ze­mlje. Po­čet­kom ma­ja pret­po­sta­vlje­ni­ma ša­lje ši­fro­van te­le­gram: „Po­što već du­že vre­me­na pa­tim od sr­ča­ne bo­le­sti, po­sljed­njih da­na imam če­ste na­pa­de, lje­ka­ri su mi pre­po­ru­či­li ap­so­lu­tan od­mor i li­je­če­nje. Zbog to­ga mo­lim odo­bri­te mi tro­mje­seč­no od­su­stvo ra­di li­je­če­nja, ko­je mi je neo­p­hod­no i hit­no...” Mom­či­lo Nin­čić, no­vi mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va u vla­di ge­ne­ra­la Du­ša­na Si­mo­vi­ća, krat­ko je is­pod te­le­gra­ma za­bi­lje­žio: „Odo­bra­vam tra­že­no od­su­stvo”.
Vla­da je do­ni­je­la od­lu­ku – uki­da Po­slan­stvo u Ma­dri­du. Du­čić 18. ju­na na­pu­šta Ma­drid i od­la­zi za Li­sa­bon.
(NA­STA­VI­ĆE SE)