Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


Bi­lo je to ko­mu­ni­stič­ko do­ba, pa sve­ta ne­dje­lja ne bi­ja­še po­sve­će­na Bo­gu, već, Bo­že mi opro­sti, fud­ba­lu. Te ne­dje­lje je do­šao Osi­jek, ali Pod Go­ri­com je opet bi­lo pu­no. Dr­že­ći oca čvr­sto za ru­ku, sa ve­li­kom tre­mom, i još ve­ćim us­hi­će­njem, pri­la­zio sam, za me­ne, naj­ljep­šem sta­di­o­nu na svi­je­tu, tom fud­bal­skom te­a­tru mo­jih dje­čač­kih sno­va.
Smje­sti­smo se na ču­ve­no „sta­ja­nje”, po­da­lje od „ner­vnog” (sek­tor naj­va­tre­ni­jih na­vi­ja­ča), ko­je se na­la­zi­lo iz­nad Ago­ve ku­će.
Na te­re­nu za­ni­mlji­vo, ali u pu­bli­ci još za­ni­mlji­vi­je – apla­u­zi, bo­dre­nje, ne­go­do­va­nje, psov­ke, ko­men­ta­ri... Gle­da­o­ci ko­ji su ima­li tran­zi­sto­re bi­li su glav­ne fa­ce na tri­bi­na­ma, jer su mo­gli da pra­te kom­bi­no­va­ni pre­nos utak­mi­ca „Vri­je­me spor­ta i ra­zo­no­de”, a mje­sta u nji­ho­voj bli­zi­ni bi­le su pra­ve ma­le VIP-lo­že.
Uklju­če­nje ču­ve­nog ra­dio-re­por­te­ra Bra­ti­sla­va Ko­ko­lja u pre­nos, iza­zi­va­lo bi sal­ve smi­je­ha i odu­še­vlje­nja. „Pod Go­ri­com pet hi­lja­da gle­da­la­ca, de­set hi­lja­da ki­šo­bra­na”, re­kao bi po­pu­lar­ni Ba­to u mi­kro­fon, hi­per­bo­lič­no do­ča­ra­va­ju­ći slu­ša­o­ci­ma di­ljem Ju­ge ka­kav je ki­ja­met u Ti­to­gra­du. Ili: „Bu­duć­nost na­pa­da pre­ma Do­mu omla­di­ne, a Osi­jek pre­ma ben­zin­skoj pum­pi”, sli­ko­vi­to je oba­vje­šta­vao lju­bi­te­lje fud­ba­la ši­rom do­mo­vi­ne, od ko­jih mno­gi ni­je­su zna­li ni gdje se na­la­zi Ti­to­grad, a ka­mo­li Dom omla­di­ne i ben­zin­ska pum­pa.
Ka­ko se utak­mi­ca bli­ži­la kra­ju, a Bu­duć­nost ni­je ima­la po­vo­ljan re­zul­tat, čo­vjek za­du­žen za sta­ri se­ma­for, vra­ti ka­zalj­ku sa de­ve­de­se-tog na osam­de­set de­ve­ti mi­nut, ne bi li svom vo­lje­nom klu­bu dao još je­dan mi­nut ži­vo­ta. Eh, kad bi taj sta­ri ča­sov­ni­čar po­no­vo mo­gao da vra­ti vri­je­me, pa da opet vi­di­mo ta dra­ga li­ca fud­ba­le­ra i nji­ho­vih uči­te­lja – či­ka Mi­ša i Raj­ka (Fo­li­ća), či­ka Bo­ža (De­do­vi­ća), Mo­ma (Vu­ja­či­ća), Ni­ko­li­ce (Jan­ko­vi­ća), Če­da (Mi­lo­še­vi­ća), Slav­ka (Vla-ho­vi­ća), Zo­je (Vo­ro­to­vi­ća), Mi­ća (Ba­kra­ča), Vo­ja i Ža­ra (Vuk­če­vi­ća), Ma­ca (Ro­go­ši­ća), Ca­ca (Lju­mo­vi­ća), Mir­ka (Ra­di­no­vi­ća), Ton­ka i Jan­ka (Mi­ro­če­vi­ća), Mo­nja (Ra­do­nji­ća), Gu­za (Vu­jo­vi­ća), Dra­ga (Ko­va­če­vi­ća)... fi­zi­o­te­ra­pe­u­ta Lju­ba (Ra­du­no­vi­ća), eko­no­ma To­ma (Đo­ki­ća)... kao i one „na­mr­go­đe­ne fa­ce” ko­je su odr­ža­va­le red – Vo­ja (Vra­ča­ra), Mi­lu­ti­na (Đu­ko­vi­ća), Mi­le­te (An­đe­li­ća), Idža (Ra­ko­če­vi­ća), Đo­ka Pri­ga­ni­ce, Jo­va Pi­ro­ške... Da­nas te nji­ho­ve „vas­pit­ne pa­li­ce” vi­še li­če na onaj pru­tić Vi­to­ve uči­te­lji­ce...
I dok mno­gi (an­ti)he­ro­ji iz ove pri­če već odav­no oru ne­be­ske nji­ve, u uli­ci Va­ka Đu­ro­vi­ća ra­stu ne­ka dru­ga dje­ca, ne­ki no­vi klin­ci...
One man show

Dra­gan Vu­jo­vić, po­zna­ti­ji pod na­dim­kom Gu­zo, bio je šo­u­men u ko­pač­ka­ma, ti­to­grad­ski Še­ku­la­rac, iako je, za raz­li­ku od Še­ki­ja, bio vi­sok i kor­pu­len­tan. Dok su nje­go­vi sa­i­gra­či pod­re­đi­va­li svo­ju igru ko­lek­ti­vu, on je igrao za svo­ju du­šu, ali i za sr­ca po­što­va­nog pu­bliku­ma. Pra­vi me­ra­kli­ja.
Kao osno­vac je bio na­da­ren za sve spor­to­ve, pa čak i za boks i šah. U bok­su je, ka­žu struč­nja­ci, naj­va­žni­ji rad no­gu; a u ša­hu, svi zna­mo, gla­va; dok je u fud­ba­li bit­no i jed­no i dru­go, po­go­to­vu za po­zi­ci­je ko­je je Gu­zo igrao. Ali, ne do­bi na­di­mak ni po gla­vi ni po no­ga­ma, već po di­je­lu ti­je­la ko­ji je za sport naj­ma­nje va­žan.
Le­gen­da ka­že da je u ra­nom dje­tinj­stvu bio se­bi­čan (baš kao i u igri), jer ni sa naj­bo­ljim dru­ga­ri­ma iz uli­ce ni­je htio da po­di­je­li ta­da po­pu­lar­nu na­po­li­tan­ku, ne­go bi sam po­ta­ma­nio cijelu ku­ti­ju. Zbog to­ga su ga pro­zva­li Gu­zo, a i od tad je na­pra­sno po­čeo da mu ra­ste taj fa­mo­zni „pro­du­že­tak le­đa”, valj­da, kao Pi­no­ki­ju nos...
No, br­zo je me­đu dru­go­vi­ma u kvar­tu i ško­li po­stao omi­ljen, po­što je bio naj­bo­lji u igri na ma­le go­lo­ve, naj­po­pu­lar­ni­joj sve do po­ja­ve vi­deo-igri­ca. Nje­gov ta­le­nat za „pi­ka­nje” lop­te, za­pa­zio je lo­vac na ta­len­te Mi­lan Ro­go­šić ko­me je tre­ba­lo do­sta vre­me­na da na­go­vo­ri tog ma­log „gu­zo­nju” da do­đe na sta­di­on i pri­klju­či se tre­nin­zi­ma pi­o­ni­ra Bu­duć­no­sti.
Sve osta­lo je već do­bro po­zna­ta isto­ri­ja, a ja ću pod­sje­ti­ti na je­dan Gu­zov šou. Na re­vi­jal­noj utak­mi­ci Bu­duć­nost – Ju­go­sla­vi­ja, od­i­gra­noj na blat­nja­vom te­re­nu sta­di­o­na Pod Go­ri­com, sre­di­nom de­cem­bra 1987, Dra­gan Vu­jo­vić pred­vo­dio je đe­ti­će do po­bje­de. Ni­ko od re­pre­ze­na­ta ju­go­slo­ven­skog fud­ba­la, ni­je imao pe­tlju da na­pad­ne Gu­za. I on bi, ma­me­ći pro­tiv­nič­ke igra­če, stao na­sred cen­tra, sa­mo što ne bi sjeo na lop­tu. Tra­ja­lo je to „či­ta­vu vječ­nost”, a on­da se li­be­ro Elz­ner od­va­žio da jur­ne na ve­li­kog ma­ta­do­ra. Gu­zo, iako ni­je imao cr­ve­nu ma­ra­mu u ru­ka­ma, ele­gant­nim po­te­zom je eski­vi­rao po­bje­snje­log „to­ra” ko­ji je za­vr­šio u bla­tu... Olee ...
Po­čet­kom osam­de­se­tih se oti­snuo „pre­ko ba­re”, i u ko­li­jev­ci šou-bi­za, a gdje bi dru­go, imao svoj „mi­nut sla­ve”... Ka­žu da je, dok je igrao u Ko­smo­su, čak i slav­nim svjet­skim igra­či­ma – Pe­leu, Be­ken­ba­u­e­ru, Ne­sken­su, La­ri­o­su - po­ka­zi­vao ne­ke fo­re i fa­zo­ne „na pe­to­par­cu ”...
Gu­zo – ma­gič­ni ma­ta­dor iz Ko­smo­sa ...(Nastaviće se)


Hit knji­ga

Bran­ko Ra­ko­če­vić kroz svo­je ro­man­si­ra­ne pri­če svje­do­či o Ti­to­gra­du s kra­ja se­dam­de­se­tih i po­čet­ka osam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, ka­da je ovaj grad po­čeo da do­bi­ja obri­se ur­ba­nog, sa sport­skim spek­ta­kli­ma, rok-kon­cer­ti­ma, al­ter­na­tiv­nim po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma, auto-tr­ka­ma, ali i ulič­nim tu­ča­ma.
Ti­raž ove knji­ge je prak­tič­no ras­pro­dat za dvi­je sed­mi­ce, ali se oče­ku­je dru­go iz­da­nje ko­je bi tre­ba­lo da se po­ja­vi za maj­ski sa­jam knji­ga u Del­ta si­ti­ju.