Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


„Pr­vi put vi­đe­no, u va­šem su gra­du pa­kle­ni vo­za­či če­lič­nih ži­va­ca... Ku­da oni ju­re, da li ih no­vac vu­če, ili mo­žda sla­va, ti­tu­la ne­ka... Ovo je vri­je­me pa­kle­nih vo­za­ča...”
Ma, ka­kva For­mu­la 1... Se­dam­de­se­tih go­di­na u Ju­go­sla­vi­ji hit su bi­le do­ma­će auto-tr­ke ko­je su se odr­ža­va­le u de­se­tak gra­do­va – od Sko­plja do Ri­je­ke.
Imao je i Ti­to­grad vr­hun­ske „tr­ka­če”, po­put Rat­ka Đo­ki­ća, Fra­nja Kun­če­ra, Go­ra­na Asa­no­vi­ća, Mla­de­na Ča­đe­no­vi­ća, bra­će Aći­mić...
Za­hva­lju­ju­ći re­no­meu Auto-mo­to dru­štva „Be­ćo La­zo­vić’, u Ti­to­gra­du je u av­gu­stu 1973. odr­ža­na tr­ka šam­pi­o­na­ta Ju­go­sla­vi­je. Tr­ke su vo­že­ne uli­ca­ma „pre­ko Mo­ra­če”, na či­jim tro­to­a­ri­ma i okol­nim zgra­da­ma se na­čič­ka­lo bli­zu tri­de­set hi­lja­da lju­di, pa je to de­fi­ni­tiv­no naj­ve­ći sport­ski do­ga­đaj u isto­ri­ji gra­da gle­da­no po bro­ju pri­sut­nih.
Na­ci­o­nal­na kla­sa je dr­ža­la pu­bli­ku na no­ga­ma sve vri­je­me, bi­lo je su­da­ra­nja, pre­vr­ta­nja, iz­li­je­ta­nja, ali, na svu sre­ću, stra­dao je sa­mo lim.
Naj­za­ni­mlji­vi­je je bi­lo u kla­si do 1000 ku­bi­ka; Đa­ni Šver­ko, Mi­o­drag Ba­ta Pe­ro­vić, Sr­đan Jan­ko­vić i Ve­co Ho­lje­vac su tre­ba­li da vo­de glav­nu ri­ječ. Pu­bli­ka je na­vi­ja­la za Ba­ta Pe­ro­vi­ća, po­ri­je­klom Cr­no­gor­ca, ina­če ro­đe­nog u Mar­tin­ci­ma kod Srem­ske Mi­tro­vi­ce. Šver­ko je po­veo tr­ku, ali mu je vr­lo br­zo ot­ka­zao mo­tor na ’abar­tu’, a za njim vr­lo br­zo od­u­sta­je i Jan­ko­vić. Pe­ro­vić je pre­šao u vođ­stvo, ali po­sli­je dva­de­se­tak kru­go­va po­či­nju da mu po­pu­šta­ju koč­ni­ce, što ko­ri­sti Ko­lje­vac i pre­u­zi­ma pr­vu po­zi­ci­ju, ali ne za­du­go, jer osta­je bez go­ri­va i bi­va pri­nu­đen da od­u­sta­ne. Kad su svi po­mi­sli­li da je tr­ka ri­je­še­na u ko­rist Pe­ro­vi­ća – i on je ostao bez go­ri­va.
Pe­ro­vić je bio pri­nu­đen da svo­ga ’abar­ta’, na 34 ste­pe­na Cel­zi­ju­sa od­gu­ra do ci­lja, što uop­šte ni­je bi­lo jed­no­stav­no. Ulo­žio je po­sled­nje ato­me sna­ge i ne­ka­ko uspio da pro­đe kroz cilj i za­tim se one­svi­je­stio. Me­đu­tim, to ni­je bio kraj dra­me; po­sli­je za­sje­da­nja za „ze­le­nim sto­lom”, Pe­ro­vi­ću je od­u­ze­ta po­bje­da po­što je je­dan su­di­ja po­svje­do­čio da je pu­bli­ka po­ma­ga­la Pe­ro­vi­ću da do­gu­ra auto do ci­lja. Ko­nač­ni po­re­dak u kla­si bio je Fu­ad Mu­čić (fi­jat 850 sport), To­mi­slav Ilić (NSU) i Mi­ro­slav Ta­sić (NSU).
Vi­so­ka tem­pe­ra­tu­ra i te­ška sta­za za­da­va­li su ve­li­ke pro­ble­me vo­za­či­ma, pa je bi­lo mno­go od­u­sta­ja­nja i iz­li­je­ta­nja, pri­je sve­ga zbog ot­ka­zi­va­nja koč­ni­ca ili pre­go­ri­je­va­nja mo­to­ra. To je bio i je­dan od glav­nih raz­lo­ga što ni­kad vi­še ni­je­smo ima­li pri­li­ku da ugo­sti­mo ju­go­slo­ven­ski auto-ka­ra­van.
„Šte­ta, baš šte­ta je, sve što je do­bro – krat­ko je...”
Na­ci­o­nal­ne kla­se
„Ko je ona tvr­da gla­va što do pod­ne uvi­jek spa­va, Flojd, Flojd, Flojd... Ko je šme­ker svjets­kog gla­sa za kim ši­zi ce­la ma­sa... Flojd, Flojd, Flojd... On je mu­dar, ši­zan, hra­bar, lu­do vo­zi... Ko je da­sa u ek­sta­zi ka­da pre­ko stot­ke ga­zi, Flojd, Flojd, Flojd... Re­fleks mu je kao mu­nja, za njim ja­to ri­ba cu­nja... Flojd, Flojd, Flojd ... Lu­do vo­zi, lu­do vo­li, ko će lu­dom da odo­li, Flojd, Flojd, Flojd...”
Tri Floj­da – slav­ni auto­mo­bi­li­sti, ili ka­ko se zbo­ri­lo u Pod­go­ri­ci – tr­ka­či: Mi­lo­van, Ti­ho­mir i Pre­drag Aći­mić. Ro­đe­na bra­ća. A bo­lji po­zna­va­o­ci ta­da­šnjih auto-mo­to pri­li­ka, ka­žu da je ključ nji­ho­vog uspje­ha bio u ru­ka­ma če­tvr­tog bra­ta Ra­do­va­na (Ra­ša), ko­ji ni­je vo­zio, već je bio, da­na­šnjim rječ­ni­kom re­če­no, me­na­džer, sport­ski di­rek­tor, „al­fa i ome­ga” ci­je­log pro­jek­ta, ali i va­tre­ni na­vi­jač kraj sta­ze.
I ja sam, za­jed­no sa svo­jom bra­ćom, bio „fan” bra­će Aći­mić, iako sam u go­di­na­ma nji­ho­ve naj­ve­će sla­ve još uvi­jek bio osno­vac. Sa­ku­plja­li smo iz no­vi­na nji­ho­ve fo­to­gra­fi­je, a ka­da se po­ja­vio nji­hov po­ster u jed­nom ma­ga­zi­nu, na­šoj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja. Šved­ska sport­ska iko­na – In­ge­mar Sten­mark, ko­ja je za­u­zi­ma­la cen­tral­no mje­sto na zi­du u dječ­joj so­bi, mo­ra­la je da ustu­pi mje­sto Aći­mi­ći­ma.
Bra­ća Aći­mić bi­li su šam­pi­o­ni, vi­še­stru­ki pr­va­ci Ju­go­sla­vi­je, vo­ze­ći za AMTD ’Be­o­grad’, u že­sto­koj kon­ku­ren­ci­ji ve­li­kih aso­va Šver­ka, Glu­ha­ka, Kom­ne­no­vi­ća, Pu­šni­ka, Fi­li­po­vi­ća, Na­đa, Štro­ka, Pa­li­ko­vi­ća, Ba­ni­če­vi­ća, Ku­va­lje, Džoa Pe­ri­ća... Sva tro­ji­ca su bi­li šam­pi­o­ni i u „na­ci­o­nal­noj kla­si”, ubje­dlji­vo naj­po­pu­lar­ni­joj i me­đu vo­za­či­ma i kod pu­bli­ke. Osvo­ji­li su za­jed­no pre­ko sto­ti­nu tr­ka, a de­ša­va­lo se da sva tro­ji­ca tri­jum­fu­ju u istom da­nu.
P.S. Zlat­ne go­di­ne auto-spor­ta kod nas su pro­šle, bra­ća Aći­mić su odav­no oka­či­li ka­ci­ge o klin, a nji­ho­va mje­sta na tr­kač­kim sta­za­ma za­u­ze­li su nji­ho­vi si­no­vi. Po­sled­njih go­di­na se u iz­vje­šta­ji­ma sa brd­skih tr­ka ši­rom Evro­pe po­mi­nje ime Jo­va­na Aći­mi­ća (Ti­ho­vog si­na), ko­ji je već tro­stru­ki šam­pi­on cen­tral­no­e­vrop­ske zo­ne. Vje­ro­va­li ili ne, po­čeo je da vo­zi kar­ting sa 3 go­di­ne, a sa 14 je po­čeo da se tak­mi­či. Ge­ni su ču­do.


Hit knji­ga

Bran­ko Ra­ko­če­vić kroz svo­je ro­man­si­ra­ne pri­če svje­do­či o Ti­to­gra­du s kra­ja 70-ih i po­čet­ka 80-ih go­di­na 20. vi­je­ka, ka­da je ovaj grad po­čeo da do­bi­ja obri­se ur­ba­nog, sa sport­skim spek­ta­kli­ma, rok-kon­cer­ti­ma, al­ter­na­tiv­nim po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma, auto-tr­ka­ma, ali i ulič­nim tu­ča­ma.
Ti­raž ove knji­ge je prak­tič­no ras­pro­dat za dvi­je sed­mi­ce, ali se oče­ku­je dru­go iz­da­nje, ko­je bi tre­ba­lo da se po­ja­vi za maj­ski sa­jam knji­ga u Del­ta si­ti­ju.