PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Dvi­je no­ći osta­do­še u Ri­mu. On­da se sa­ku­pi­še is­pred zgra­de Cr­ve­nog kr­sta. Oba­vi­je­sti­še ih da su ta­ko­re­ći slo­bod­ni, i da mo­gu da ot­pu­tu­ju za Ju­go­sla­vi­ju. Po­di­je­li­še im pa­so­še i ke­se sa hra­nom i re­ko­še da se sva­ko sna­la­zi ka­ko zna i umi­je, jer or­ga­ni­zo­va­nog od­la­ska ne­ma.
Jed­na po­ve­ća gru­pa u ko­joj su bi­li Če­do Mi­jo­vić, dok­tor Vo­jo Gi­lić i još ne­ki ro­bi­ja­ši, od­lu­či da osta­ne još ne­ko vri­je­me u Ri­mu, jer su stu­pi­li u ve­zu sa ita­li­jan­skim par­ti­za­ni­ma, pa ima­ju ne­ke do­go­vo­re s nji­ma. Dru­ga gru­pa, u ko­joj su bi­li Ob­rad i Mi­lun­ka, ri­je­ši da od­mah pu­tu­je. Odo­še na sta­ni­cu, i uhva­ti­še pr­vi voz za Ve­ne­ci­ju. Po­sle pre­si­je­da­nja u Ve­ne­ci­ji, za­pu­ti­li su se ka Slo­ve­ni­ji.
Bi­lo je ve­o­ma hlad­no de­cem­bar­sko ju­tro 1943. go­di­ne kad su sti­gli u Lju­blja­nu.
Već na sta­ni­ci ih pri­hva­ti­še lju­di iz Cr­ve­nog kr­sta. Od­ve­do­še ih u jed­no pri­hva­ti­li­šte, u ko­me se bje­še zbio gr­dan na­rod.
Lju­blja­na, ina­če, bje­še pre­pu­na lju­di ko­ji go­vo­re srp­skim je­zi­kom. Sve to bje­hu biv­ši lo­go­ra­ši.
I tu se Ob­rad raz­bo­lje. Spo­pa­le ga ne­ke ospe po gla­vi, ve­li­ke, cr­ve­ne, i sve se vi­še ši­re i uve­ća­va­ju.
Šest ne­de­lja je ostao u bol­ni­ci. Dok se pot­pu­no ni­je opo­ra­vio, ni­su ga pu­sti­li. A već je pro­lje­će pro­la­zi­lo, pa je i lje­to sti­glo, ali se ne mo­že ni­kud iz Lju­blja­ne. Ka­žu, ne smi­je se mrd­nu­ti od Nje­ma­ca, svu­da se vo­de bor­be. Lo­go­ra­ši­ma i ni­je lo­še, ima­ju smje­štaj, hra­nu, odje­ću, ni­ko ih ne di­ra, ali su već po­če­li da gu­be str­plje­nje i na­du da će se do­ko­pa­ti ku­ća.
Bje­še po­če­tak no­vem­bra go­di­ne 1944, kad ih oba­vi­je­sti­še da će, ko­nač­no, do­bi­ti ob­ja­ve, i da mo­gu da se spre­ma­ju za od­la­zak iz Lju­blja­ne.
Ka­kva ra­dost za lo­go­ra­še!
Pa­ku­ju Ob­rad i Mi­lun­ka stva­ri, a ima­ju ih go­mi­lu. Ne mo­gu sve da po­ne­su. To­li­ko su im u Cr­ve­nom kr­stu da­va­li gar­de­ro­be, da ni­su ni dio uspje­li da obu­ku. Naj­vi­še su, ipak, iako ni­su pu­ši­li, ima­li ci­ga­ra. I to onih naj­kva­li­tet­ni­jih. Da­va­li su im ih Slo­ven­ci, ali i lju­di iz Cr­ve­nog kr­sta.
– Evo vam do­ku­men­ta – re­ko­še im oni iz Cr­ve­nog kr­sta. – Ne­ka se sva­ko sna­la­zi ka­ko zna i umi­je. Or­ga­ni­zo­va­nog od­la­ska iz Lju­blja­ne ne­ma.
Kre­nu­še. Sli­va­ju se ko­lo­ne in­ter­ni­ra­ca pre­ma že­lje­znič­koj sta­ni­ci, gdje sto­je Njem­ci i pre­gle­da­ju do­ku­men­ta.
Uđo­še u voz i kre­nu­še pre­ma Za­gre­bu. Pro­mi­ču šu­mo­vi­ti pred­je­li, za­ta­la­sa­ni pro­plan­ci. Ubr­zo se za­ču bru­ja­nje avi­o­na. Po­če­še pa­da­ti bom­be. Voz sta­de, te svi is­tr­ča­še na­po­lje i uhva­ti­še se šu­me. I nje­mač­ki voj­ni­ci su is­tr­ča­li. Upe­ri­li pu­ške u ne­bo, pu­ca­ju u avi­o­ne.
Po­sle sko­ro sat vre­me­na, avi­o­ni od­le­tje­še, te se svi vra­ti­še u voz i na­sta­vi­še put.
– Voz da­lje ne ide – re­ko­še im kad sti­go­še na za­gre­bač­ku že­lje­znič­ku sta­ni­cu.
– Mo­že li se za Sr­bi­ju? – pi­ta Ob­rad jed­nog čo­vje­ka na pe­ro­nu.
– E, mo­ji deč­ki, ka­kvu Sr­bi­ju! Svi pu­te­vi u tom prav­cu su za­tvo­re­ni. U Sla­vo­ni­ji se vo­de ve­li­ke bor­be. Na Vi­še­gra­du je još go­re. Odav­de se ne­ma kud.
Ne­ko ode u grad, ne­ko na auto­bu­sku sta­ni­cu, a Ob­rad i Mi­lun­ka osta­do­še u če­ka­o­ni­ci že­lje­znič­ke sta­ni­ce, gdje i za­ko­na­či­še.
– Ka­mo sre­ća da ni­smo ni kre­nu­li iz Lju­blja­ne – ja­di­ku­je Ob­rad.
– Naj­bo­lje bi bi­lo da po­ku­ša­mo da stig­ne­mo ku­ći pre­ko Ska­dra – pred­lo­ži on.
Zna Mi­lun­ka da je Ska­dar odav­de pre­da­le­ko, i da to ni­je do­bro rje­še­nje, ali dru­gog iz­la­za ne­ma.
Mu­ka su se na­mu­či­li dok su iz Za­gre­ba, pre­ko Der­ven­te, Sa­ra­je­va i Du­brov­ni­ka, Bu­dve i Ba­ra, vo­zo­vi­ma i ka­mi­o­ni­ma, po­sli­je pet da­na pu­to­va­nja i ne­spa­va­nja sti­gli u Ska­dar.
Ka­mo sre­će da u Ska­dar ni­su sti­gli! Na pr­vom ko­ra­ku se vi­dje­lo da ov­dje ni­ka­kvih pro­mje­na ni­je bi­lo ot­kad je rat po­čeo. Isti lju­di, isti za­kon, isti strah. Je­di­no što umje­sto Ita­li­ja­na gra­dom pro­la­ze Njem­ci.
– Zlo vas na­šlo, gdje ste do­šli? – ka­že im je­dan Šip­tar na sta­ni­ci. – Bo­lje da ste om­ču se­bi na vrat na­ma­kli.
Kre­nu­še u ko­man­du da ovje­re do­ku­men­ta.
Na ne­sre­ću, sre­to­še jed­no­ga nji­ho­vo­ga ze­mlja­ka u hod­ni­ku. Na nje­mu nje­mač­ka uni­for­ma, a on ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­žen.
Za­tra­ži im do­ku­men­ta, te ih ne­gdje od­ne­se, a kad se vra­ti, od­ve­de ih u po­drum i za­klju­ča. Vonj mo­kra­će ne­pri­jat­no se osje­ti u tom sku­če­nom pro­sto­ru. Na­va­li­še va­ške, oči da is­tje­ra­ju. Ob­rad se zgr­čio u ćo­šku. Ni tra­ga u nje­mu od po­no­sa i si­le cr­no­gor­skog ofi­ci­ra, o či­jem su se ju­na­štvu pri­če pri­ča­le.
– Ako nas pu­ste na zrak – ka­že on kćer­ki po­sle du­žeg pre­mi­šlja­nja – a na­dam se da ho­će, daj Haj­ri­zu ovu ke­su li­ra. Mo­žda će ga to omek­ša­ti. No­vac sva­ko vo­li, a na­ma se mo­že po­sre­ći­ti da gla­ve spa­si­mo.
Li­ra su ima­li do­sta. Da­va­li su im ih u Cr­ve­nom kr­stu, a oni su ču­va­li sva­ku nov­ča­ni­cu.
Čim ih iz­ve­do­še u dvo­ri­šte, Mi­lun­ka pri­đe Haj­ri­zu te mu tut­nu li­re u ru­ke. On istog tre­na uđe u zgra­du, žur­no se vra­ti, i pru­ži im ovje­re­na do­ku­men­ta. Re­če da mo­gu da idu.
(Na­sta­vi­će se)