PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­što je vla­di­ka sa sva­kim od nas po­ma­lo raz­go­va­rao, opro­stio se od nas uz na­po­me­nu da bi nam si­gur­no do­bro do­šlo jed­no okre­plje­nje, pa nas je za ve­če po­no­vo po­zvao kod se­be. Za ru­čak nam je po­slao slat­ko vi­no i pu­no li­je­pog gro­žđa i dru­gog soč­nog vo­ća, za ko­je je po­seb­no na­gla­sio da su to pro­iz­vo­di nje­go­ve ze­mlje. Ov­dje go­re, oko Ce­ti­nja i Nje­gu­ša, do­du­še, ne uspi­je­va ova­kvo vo­će, ali za­to u ni­žim di­je­lo­vi­ma pre­ma Ska­dar­skom je­ze­ru uspi­je­va­ju vi­no­va lo­za, ma­sli­na, di­nja itd. i ti su plo­do­vi bi­li za­di­vlju­ju­će ve­li­či­ne. I pče­lar­stvo je ta­mo odo­ma­će­no i ne­ma­li broj se­lja­ka, ka­ko su nam re­kli, po­sje­du­je oko sto­ti­nu ko­šni­ca.
– Po­što se ubr­zo spu­sti­lo ve­če, vra­ti­li smo se kod vla­di­ke, kod ko­jeg se sa­da sa­ku­pi­lo još ve­će dru­štvo. Raz­go­va­rao je sa na­ma o ra­znim stva­ri­ma i od­go­va­rao nam na sva­ko pi­ta­nje ko­je smo mu po­sta­vlja­li u ve­zi sa nje­go­vom ze­mljom. Uosta­lom, šte­ta je što tu nje­go­vu sprem­nost da nam od­go­vo­ri na sva pi­ta­nja ni­je­smo vi­še is­ko­ri­sti­li. Vla­di­ka nam je re­kao da nje­go­va ze­mlja ima oko 100.000 ži­te­lja. U po­sljed­njoj sve­sci „Gr­li­ce”, dr­žav­nog al­ma­na­ha ko­ji iz­la­zi na Ce­ti­nju, mo­že se na­ći po­da­tak da Cr­na Go­ra ima 105.000 ži­te­lja. Taj se po­da­tak do­sta raz­li­ku­je u od­no­su na po­dat­ke ko­ji se mo­gu na­ći u iz­vje­šta­ji­ma i pu­to­po­snim dje­li­ma ob­ja­vlje­nim 1840. go­di­ne, pa se shod­no to­me mo­že pret­po­sta­vi­ti da se broj ži­te­lja po­ve­ćao di­je­lom za­hva­lju­ju­ći či­nje­ni­ci da su se pri­klju­či­la ne­ka dru­ga ple­me­na, a di­je­lom za­hva­lju­ju­ći ve­ćem na­ta­li­te­tu na­ro­da. Ta­ko­đe ne tre­ba smet­nu­ti s uma da je po­sljed­nje raz­do­blje bi­lo obi­lje­že­no mi­rom, za raz­li­ku od pret­hod­nih sto­lje­ća, ka­da je Cr­na Go­ra ima­la u ni­zu bi­ta­ka i bo­je­va znat­nih gu­bi­ta­ka, što se on­da ne­po­volj­no od­ra­zi­lo na broj sta­nov­ni­štva.
Što se pak ti­če po­da­ta­ka u ve­zi sa bro­jem lju­di vič­nih oruž­ju, re­klo bi se da su do­bi­je­ne bit­ke bi­le do­sta pre­tje­ra­ne. To dru­ga­či­je i ni­je mo­glo bi­ti, jer, kao pr­vo, sa­mi Cr­no­gor­ci u tim stva­ri­ma vo­le da pre­tje­ru­ju, a, kao dru­go, nji­ho­vi su­sje­di opet na­su­prot to­me sklo­ni su uma­nji­va­nju stva­ri. Isto ta­ko se pri to­me mo­ra ima­ti na umu i pi­ta­nje: da li se ra­di o na­pa­dač­kom ili od­bram­be­nom ra­tu. Ka­da Tur­ci upad­nu u ze­mlju, on­da se čak i in­va­li­di po­no­vo pri­hva­ta­ju oruž­ja, pa ni star­ci i bo­le­sni ne­će da za­o­sta­nu iza dru­gih. De­ša­va se da u ta­kvim pri­li­ka­ma čak i dje­ca umi­ju da se la­te oruž­ja; pri­ča­li su nam ta­ko o jed­nom de­se­to­go­di­šnjem dje­ča­ku ko­ji je sa­vla­dao jed­nog tur­skog be­ga i osvo­jio nje­go­vu sa­blju, a ču­li smo i za jed­nu dje­voj­ku ko­ja se is­ta­kla u bor­bi sa Tur­ci­ma i ota­da uvi­jek sa so­bom no­si oruž­je. Ako bi, da­kle, sve to uvr­sti­li u no­si­o­ce oruž­ja, on­da bi se do­bi­la po­pri­lič­na broj­ka. Ali ako bi na boj­no po­lje va­lja­lo iz­ve­sti re­dov­nu voj­sku, on­da ta broj­ka i ne bi bi­la ta­ko vi­so­ka. Što se, da­kle, ti­če Cr­no­go­ra­ca vič­nih oruž­ju naj­ma­nja broj­ka iz­no­si „15.000 pu­ša­ka”, a u naj­bo­ljem slu­ča­ju se go­vo­ri o „35.000 pu­ša­ka”. Vla­di­ka nam je re­kao da Cr­na Go­ra u naj­bo­ljem slu­ča­ju mo­že da sa­ku­pi iz­me­đu 20.000 i 30.000 na­o­ru­ža­nih bra­ni­te­lja otadž­bi­ne, a ka­da se ra­di o ra­tu iz­van te­ri­to­ri­je Cr­ne Go­re, u sta­nju je da na boj­no po­lje iz­ve­de sve­ga iz­me­đu 5.000 i 7.000 lju­di. U na­pa­du ko­ji su Ru­si i Cr­no­gor­ci iz­ve­li na Du­brov­nik 1806. go­di­ne, na­vod­no je sa br­da po­hi­ta­lo do­lje oko 6.000 bo­ra­ca.
Me­đu­tim, ov­dje, pri­rod­no, ni­je uvi­jek ri­ječ o re­gu­lar­nim i uvje­žba­nim tru­pa­ma ne­go o lju­di­ma ko­ji su od ma­lih no­gu od svo­jih oče­va na­u­či­li da se slu­že i ba­ra­ta­ju oruž­jem, kao što su od svo­jih maj­ki na­u­či­li da go­vo­re svoj je­zik. Vla­di­ke ni­je­su, po­put srp­skih kne­že­va i vla­ških go­spo­da­ra, na­sto­ja­li da svo­je lju­de uni­for­mi­šu na evrop­ski na­čin. Lju­di jed­no­stav­no do­la­ze pred­vo­đe­ni svo­jim voj­vo­da­ma (se­o­skim gla­va­ri­ma) i ser­da­ri­ma (sre­skim na­čel­ni­ci­ma), pa se on­da sta­vlja­ju pod za­po­vjed­ni­štvo sa­mog vla­di­ke ili nje­go­vog ra­to­bor­nog si­nov­ca Đor­đa, ko­ji je bio u ru­skoj slu­žbi. Za nje­ga ka­žu da se uvi­jek is­ti­cao kao ju­nak i da je kao za­po­vjed­nik omi­ljen u na­ro­du. Sam vla­di­ka sa­mo u iz­u­zet­nim pri­li­ka­ma pre­u­zi­ma za­po­vjed­ni­štvo nad voj­nim če­ta­ma. Iako ni­je ma­nje hra­bar od osta­lih Cr­no­go­ra­ca, ipak se mo­že re­ći da je ma­nje ra­to­bo­ran od ra­ni­jeg vla­di­ke. On ci­je­lim svo­jim dje­lo­va­njem na­sto­ji da pre­mo­sti su­prot­no­sti i po­sre­du­je me­đu za­va­đe­nim stra­na­ma, jer mu je pri­je sve­ga sta­lo do unu­tra­šnje or­ga­ni­za­ci­je cr­no­gor­ske dr­ža­ve. Me­đu naj­zna­čaj­ni­je no­vi­ne ko­je je uveo spa­da­ju in­sti­tu­ci­je se­na­to­ra i per­ja­ni­ka, ko­ji­ma smo i ove ve­če­ri bi­li okru­že­ni. Se­nat (so­vjet) se sa­sto­ji od dva­na­est čla­no­va – se­na­to­ra ili so­vjet­ni­ka. Da li je ide­ja za usta­no­vlje­nje se­na­ta po­te­kla iz Ru­si­je, ne bih umio da ka­žem, ali taj se­nat pred­sta­vlja, u sva­kom slu­ča­ju, kao i u Ru­si­ji, vr­hov­ni sud ze­mlje. Se­nat raz­ma­tra, po­put ka­kvog mi­ni­star­skog sa­vje­ta, naj­va­žni­je stva­ri ko­je se ti­ču dr­ža­ve i na­ro­da. Me­đu­tim, pri to­me, ka­ko su nam re­kli, uvi­jek vla­di­kin glas igra od­sud­nu ulo­gu, ot­pri­li­ke na sli­čan na­čin na ko­ji je i Odi­si­jev glas me­đu lju­di­ma bio od od­sud­nog zna­ča­ja: „Da­kle, pro­zbo­rih sam i pri­si­lih nji­ho­vo hra­bro sr­ce na po­slu­šnost”.
Po­zna­to je da je vla­di­ka i pje­snik i da već za­u­zi­ma zna­čaj­no mje­sto na srp­skom Par­na­su...
(NA­STA­VI­ĆE SE)