Preveo: Slavko Šćepanović


Po­vo­dom vjen­ča­nja, Ana je na­pi­sa­la če­ti­ri pje­sme: Na­vo­di­mo ne­ko­li­ko sti­ho­va iz jed­ne od njih:
U ra­no ve­če smi­rio se vje­tar, / Jar­ka svje­tlost ma­mi me u dom. / Ja po­ga­đam: ko me ta­mo če­ka?/ A mo­žda to ni­je ni­ko dru­gi, / Ne­go, upra­vo, mla­do­že­nja moj.
..............................................
Ja no­sim bu­ket bi­je­lih še­bo­ja, / U nji­ma je skri­ta to­pli­na sun­ca, / Onaj ko ih uzme iz mo­jih ru­ku / Osje­ti­će to­pli­nu mo­ga sr­ca.
Sa­mo što su se su­pru­žni­ci vra­ti­li iz Pa­ri­za, Gu­mi­ljov se po­čeo spre­ma­ti za re­dov­no pu­to­va­nje u ino­stran­stvo. Je­dva do­če­kav­ši je­sen, 22. sep­tem­bra iste go­di­ne ot­pu­to­vao je u Abi­si­ni­ju, a kra­jem, no­vem­bra već je sti­gao u Adis Abe­bu. Tu je i do­če­kao No­vu 1911. go­di­nu. Ta­ko je Ana pr­vu No­vu go­di­nu na­kon uda­je do­če­ka­la kao „bi­je­la udo­vi­ca“.
Mla­do­že­nja je, pri­je vjen­ča­nja, upo­zo­rio ne­vje­stu da on ne­će sje­dje­ti po­red ka­mi­na i gle­da­ti ka­ko tu­žno do­go­ri­je­va va­tra, a ona mu je, ta­da, mir­ne du­še obe­ća­la da će mu do­zvo­li­ti da pu­tu­je u Afri­ku, ili na kraj svi­je­ta, ako on to po­že­li. Ali s tim, da on ta­ko ne­što ura­di od­mah, prak­tič­no ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je svad­be, ni­ka­ko ni­je mo­gla da se po­mi­ri. Ta­ko se is­po­sta­vi­lo da Ni­ko­laj Gu­mi­ljov, ko­ji se ta­ko du­go bo­rio za nje­nu ru­ku i sr­ce, ni­je bio ni­ma­lo spre­man, ni­ti po­go­dan za brač­ni i po­ro­dič­ni ži­vot. Ubr­zo po­sli­je nje­go­vog od­la­ska u Afri­ku, „po­lu­od­ba­če­na i osta­vlje­na ne­vje­sta“ na­pi­sa­la je sle­de­će sti­ho­ve:
On je na svi­je­tu vo­lio tri stva­ri: / Ve­čer­nju pje­smu, bi­je­le pa­u­no­ve, / I iz­bri­sa­ne ma­pe ame­rič­ke. / Ni­je vo­lio čaj od ma­li­ne, / I ni­je vo­lio žen­sku hi­ste­ri­ju... / A ja sam bi­la nje­go­va že­na.
Po po­vrat­ku Gu­mi­ljo­va iz Afri­ke, Ani se do­go­di­la još jed­na ne­pri­jat­nost. Iza­šlo je još jed­no „dje­lo na vi­dje­lo“. Ve­o­ma se iz­ne­na­di­la kad je vi­dje­la ka­ko se njen muž otvo­re­no udva­ra mla­doj Ma­šenj­ki Ku­zmi­noj Ka­ra­va­je­voj, ko­ju je po­zna­vao od dje­tinj­stva. Ma­šenj­ka je, za vri­je­me ko­je je Gu­mi­ljov pro­veo u ino­stran­stvu, iz­ra­sla u pra­vu ru­sku lje­pop­ti­cu sa pla­vom ko­som i ču­de­snom bo­jom li­ca. Na dru­goj stra­ni i Ani se do­go­di­lo in­te­re­sant­no po­znan­stvo. U car­sko­se­o­skom vo­zu, ko­ji je bio ve­o­ma po­god­no mje­sto za po­znan­stva i su­sre­te, upo­zna­la se sa Alek­san­drom Pu­ni­nom. Bi­je­la udo­vi­ca stu­pi­la je s njim u za­ni­mlji­vi i pri­jat­ni raz­go­vor. Po­sli­je de­set go­di­na ona je sa njim sklo­pi­la gra­đan­ski brak, i to je bio naj­du­ži brač­ni od­nos u nje­nom ži­vo­tu...
Ni­ko­laj Gu­mi­ljov ni­je bio pr­vi ko­ji je za­pa­zio i kon­sta­to­vao da je Ana pje­snik. To isto joj je re­kao i Ge­or­gij Čul­kov, a po­no­vi­li i ne­ki sa­rad­ni­ci „Apo­lo­na“. Uku­su sa­rad­ni­ka „Apo­lo­na“ Ana ni­je mno­go vje­ro­va­la. Za Ge­or­gi­ja Čul­ko­va je, zna­ju­ći nje­go­vu udva­rač­ku re­pu­ta­ci­ju, vje­ro­va­la da joj la­ska sa­mo za­to da bi joj se pri­bli­žio.
Ali mi­šlje­nje Gu­mi­ljo­va, kad je ri­ječ o po­e­zi­ji, sa­svim je ne­što dru­go. On je svo­je ocje­ne auto­ri­ma sa­op­šta­vao di­rekt­no u oči, i ni­ko­me ni­je da­vao ni­ka­kav po­pust. On je od­lu­čio da se od nje­nih sti­ho­va pra­vi knji­ga, i ni­je gu­bio ni da­na. Od­mah je pri­stu­pio re­a­li­za­ci­ji svo­je od­lu­ke. Kao pr­vo, u taj oro­če­ni po­sao uklju­čio je sa­rad­ni­ke, tek, na nje­go­vu ini­ci­ja­ti­vu osnov­nog iz­da­vač­kog pred­u­ze­ća pod na­zi­vom „Ceh pje­sni­ka“. Do­go­vo­re­no je da pred­go­vor na­pi­še po­zna­ti pje­snik Mi­ha­il Ku­zmin, a ko­ri­ce je već cr­tao, ta­ko­đe po­zna­ti pje­snik, „sin­di­ka­lac“ „Ce­ha pje­sni­ka,“ Ser­gej Ko­lo­dec­ki. I Iz­da­vač­ko pred­u­ze­će „Ceh pje­sni­ka“ bi­lo je za­mi­šlje­no kao stal­ni or­gan no­vo­for­mi­ra­ne gru­pe ak­me­i­sta, ko­ja se od­mah ogra­di­la od sim­bo­li­sta. Li­der „Ce­ha pje­sni­ka“ po­stao je sam Ni­ko­laj Gu­mi­ljov.
Zbog prin­ci­pa i po­no­sa od­lu­či­li su da po­kro­vi­te­lje i spon­zo­re ne tra­že. A da bi štam­pa­nje bi­lo jef­ti­ni­je u „Ce­hu pje­sni­ka“ uve­li su prak­su da od­jed­nom, upo­re­do, iz­da­ju vi­še knji­ga. Ta­ko je od­lu­če­no da se isto­vre­me­no sa Ani­nom zbir­kom „Ve­če“ štam­pa i zbir­ka „Di­vlji pur­pur“ Mi­ha­i­la Zjen­ki­je­vi­ča.
„Ve­če” do­ni­je­lo
sla­vu
Ana se sje­ća: „Tih da­na su na Za­pa­du mno­go pi­sa­li o me­ni. Svu­da sam mo­gla pro­či­ta­ti da sam se uda­la za osni­va­ča ak­me­i­zma. I to je bi­lo tač­no. Pod tim uslo­vom sam se i od­lu­či­la da se udam za Gu­mi­ljo­va. Ta­ko su se, isto­vre­me­no, ro­di­li ak­me­i­zam i naš brak. Ta­da se do­go­di­lo ne­što što ni­ko ni­je oče­ki­vao. Mo­ja zbir­ka „Ve­če“ po­sta­la je hit se­zo­ne. Zbir­ku, do ju­če ne­po­zna­te Ane Ah­ma­to­ve, tra­ži­li su svu­da po knji­ža­ra­ma i dru­gim pro­dav­ni­ca­ma, i lju­ti­li se kad je ni­je­su na­la­zi­li, što je od­jed­nom ras­pro­da­ta. Lju­bi­te­lji po­e­zi­je bi­li su ra­do­zna­li, že­lje­li su da sa­zna­ju ne­što o autor­ki: ko je ta že­na, gdje ži­vi, ot­ku­da je do­šla? Jed­nom ri­ječ­ju, svi zna­ci ve­li­kog uspje­ha bi­li su tu, a do­šli su ta­ko iz­ne­nad­no, neo­če­ki­va­no i ne­pred­vi­di­vo. Gu­mi­ljov je, jed­nom pri­li­kom, u kru­gu svo­jih naj­bli­žih, dok su za za­jed­nič­kim sto­lom pi­li čaj, iz­go­vo­rio krup­nu ri­ječ: sla­va.
(Na­sta­vi­će se)