Pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Či­ta­vih 405 go­di­na Pod­go­ri­ca je bi­la glav­na voj­nič­ka ba­za, vje­či­ti voj­nič­ki lo­gor azi­jat­skog za­vo­je­va­ča, oda­kle su se kre­ta­li po­ho­di na Cr­nu Go­ru, u to vri­je­me je­di­no uto­či­šte ko­sov­skih osvet­ni­ka.
„... Što ute­če is­pod sa­blje tur­ske,
što na vje­ru pra­vu ne po­hu­li,
što se ne­htje u lan­ce ve­za­ti,
to se zbje­ža u ove pla­ni­ne,
da gi­ne­mo i krv pro­li­va­mo,
da ju­nač­ki ama­net ču­va­mo,
div­no ime i sve­tu slo­bo­du...”, ka­že be­smrt­ni Nje­goš.
U vri­je­me rop­stva pod Tur­ci­ma, pre­ma Ma­ri­ja­nu Bo­li­ci, Pod­go­ri­ca je 1614. go­di­ne ima­la 900 ku­ća, ve­ći­nom hri­šćan­skih. Ka­sni­je se et­nič­ko sta­nje mi­je­nja­lo u ko­rist islam­skog sta­nov­ni­štva, ta­ko da je, po Ja­stre­bo­vu, 1856. go­di­ne u Pod­go­ri­ci bi­lo sve­ga 240 pra­vo­slav­nih ku­ća sa 1.300 sta­nov­ni­ka.
Pod­go­ri­ca je bi­la pri­vlač­no mje­sto i zna­tan dio islam­skog i po­i­sla­mlje­nog ži­vlja se do­se­lja­vao u nju. Po­i­sla­mlje­ni dio sta­nov­ni­štva sma­trao se Tur­ci­ma, iako se tač­no zna da su u Pod­go­ri­ci u to vri­je­me bi­le sa­mo tri pra­ve tur­ske po­ro­di­ce, ko­je su se bi­le do­se­li­le iz Azi­je: Azga­no­vi­ći, Ah­me­to­vi­ći i Ha­dži­ha­sa­no­vi­ći.
U ta­kvim okol­no­sti­ma Sr­bi su se mo­ra­li sna­la­zi­ti, pri­la­go­đa­va­ti se pri­li­ka­ma ro­bov­skog po­lo­ža­ja, tra­že­ći na ko­ji na­čin da vo­de bor­bu za svoj op­sta­nak. Zbli­ži­li su se, ži­vje­li su u slo­zi i na če­lo is­ti­ca­li naj­u­gled­ni­je i naj­pa­met­ni­je ko­ji će ih vo­di­ti, sa­vje­to­va­ti i za­stu­pa­ti pred tur­skim vla­sti­ma.
U Pod­go­ri­ci, kao i u dru­gim kra­je­vi­ma na­še ze­mlje, ra­ni­je ni­je bi­lo or­ga­ni­zo­va­nih na­rod­nih ško­la. Uči­lo se u ma­na­sti­ri­ma, cr­kva­ma, kod ka­lu­đe­ra i dru­gih sve­šte­ni­ka. Ta­mo su se i knji­ge pre­pi­si­va­le. A ma­na­sti­ra i cr­ka­va je bi­lo svu­da. Po pre­da­nju, ma­na­sti­ri su po­sto­ja­li u Pod­go­ri­ci, na Zla­ti­ci, Bi­o­ču i mno­gim dru­gim mje­sti­ma.
Po­red cr­ka­va i ma­na­sti­ra u obra­zo­va­nju dje­ce va­žnu ulo­gu ima­le su po­ro­di­ce, to jest do­ma­ća og­nji­šta. U do­ma­ćem am­bi­jen­tu sta­ri­ji su se tru­di­li da dje­cu sa­vje­tu­ju i upu­ću­ju da ču­va­ju vjer­ske obi­ča­je, upo­zna­ju i po­štu­ju tra­di­ci­je iz pro­šlo­sti.
Na ve­čer­njim sjed­ni­ci­ma u pri­vat­nim ku­ća­ma, za­šti­će­ni od raz­u­zda­nih vjer­skih fa­na­ti­ka, sta­ri­ji i pa­met­ni­ji lju­di pri­ča­li su mla­đi­ma o sna­zi na­ro­da i o pro­pa­da­nju zbog ne­slo­ge i tr­ve­nja. Uz gu­sle su pje­va­li ep­ske ju­nač­ke pje­sme iz ra­ni­jeg vre­me­na, i ti­me na­dah­nji­va­li sr­ca i mla­đih i sta­ri­jih. To je bio na­uk onog vre­me­na. Gu­sle i gu­sla­ri su kri­je­pi­li i na­dah­nji­va­li naš po­ro­blje­ni na­rod da us­tra­je i du­hom se uz­dig­ne do pr­ko­sa, sa­be­re sna­gu i stek­ne ubje­đe­nje da će ta­ko po­bi­je­di­ti rop­stvo i do­če­ka­ti slo­bo­du.
Pod­go­ri­ča­ni se ni­je­su da­li. U svo­jim ma­ha­la­ma zbi­ja­li su se je­dan uz dru­go­ga, uza­jam­no se po­ma­žu­ći i šti­te­ći. Vri­jed­no su oba­vlja­li svo­je po­slo­ve (za­na­te, tr­go­vi­nu i dru­go). Je­dan broj njih je uspio da se eko­nom­ski uz­dig­ne i omo­ća. Oni su pru­ža­li po­moć si­ro­ma­šni­ma, bri­nu­li se o odr­ža­va­nju cr­kve­ne op­šti­ne i ško­le, ko­ja je od 1870. go­die bi­la u nje­nom sa­sta­vu. Uče­stvo­va­li su u fi­nan­si­ra­nju pla­ta uči­te­lja i oba­vje­šta­va­li cr­no­gor­ske vla­sti o sve­mu što se do­ga­đa­lo u Pod­go­ri­ci i nje­noj oko­li­ni.
Pr­va na­rod­na ško­la u Pod­go­ri­ci je otvo­re­na 1755. go­di­ne. Na­sta­va je iz­vo­đe­na u cr­kve­noj će­li­ji, a ka­sni­je u tri­je­mu, ili u ku­ća­ma na­stav­ni­ka, ko­ji su bi­li po­po­vi, ka­lu­đe­ri ili dru­gi vjer­ski obra­zov­ni lju­di. Nji­ma su ro­di­te­lji do­vo­di­li dje­cu da ih uče. To je tra­ja­lo ne­gdje do po­lo­vi­ne de­vet­na­e­stog vi­je­ka, ka­da su Tur­ci raz­ru­ši­li ovu će­li­ju. Ta­da su Pod­go­ri­ča­ni sa za­pad­ne stra­ne cr­kve po­di­gli tri­jem od šti­ca. U tom tri­je­mu dje­ca su se oku­plja­li i uči­la.
(Na­sta­vi­će se)