Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


Ci­je­nje­no je da u slu­ča­ju Ju­go­sla­vi­je va­žnu kom­po­nen­tu pred­sta­vlja nje­no na­sto­ja­nje da stva­ra imidž voj­ne mo­ći i od­luč­no­sti da istu upo­tri­je­bi. To je bi­la va­žna kom­po­nen­ta od­bram­be­ne stra­te­gi­je. „Tra­di­ci­o­nal­no, Be­o­grad te­ži da osta­vi uti­sak da će sna­ge agre­so­ra, bez ob­zi­ra na to sa ko­je stra­ne do­đu, bi­ti do­če­ka­ne od­luč­nim ot­po­rom. Čak, uko­li­ko agre­sor bu­de imao ini­ci­jal­nog uspje­ha, su­sre­šće se sa du­go­traj­nim i po­gub­nim par­ti­zan­skim ra­tom”. U po­ku­ša­ju da uskla­di kon­cept od­bra­ne sa po­li­ti­kom de­cen­tra­li­za­ci­je, Be­o­grad je 1967. go­di­ne po­čeo da raz­ma­tra pla­no­ve o raz­vo­ju zna­čaj­nih for­ma­ci­ja te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne i da po­ja­ča­no in­si­sti­ra na ge­ril­skom ti­pu ra­ta. Ini­ci­jal­no, ju­go­slo­ven­sko pla­ni­ra­nje je pod­ra­zu­mi­je­va­lo da će od­bra­na bi­ti pri­mar­no usmje­re­na pro­tiv na­pa­da sa Za­pa­da. Bi­lo je to vri­je­me ka­da su bi­li u re­la­tiv­no do­brim od­no­si­ma sa So­vje­ti­ma, ali su ih bri­nu­li do­ga­đa­ji u Grč­koj, Ita­li­ji i na Bli­skom is­to­ku. Tek sa so­vjet­skom in­va­zi­jom na Če­ho­slo­vač­ku u av­gu­stu 1968. ova ori­jen­ta­ci­ja se iz­mi­je­ni­la i ubr­za­la pro­gram re­for­mi Be­o­gra­da. U no­vem­bru je bio pri­pre­mljen na­crt no­vog za­ko­na, a 11. fe­bru­a­ra 1969. za­kon je stu­pio na sna­gu.
Pri­mje­na no­vog za­ko­na ni­je išla bez pro­ble­ma, ali je Be­o­grad bio od­lu­čan da ga spro­ve­de. Odo­bre­na je i su­ma od 40 mi­li­o­na do­la­ra za na­bav­ku neo­p­hod­ne opre­me. Iz­mi­je­nje­ne su gra­ni­ce ar­mij­skih obla­sti ta­ko da su se nji­ho­ve gra­ni­ce vi­še po­kla­pa­le sa re­pu­blič­kim gra­ni­ca­ma, a lo­kal­no ko­mand­no oso­blje bi­lo je ohra­bri­va­no na ve­ću sa­rad­nju sa svo­jim part­ne­ri­ma iz TO. Ar­mi­ja je do­bi­la svo­ju auto­nom­nu par­tij­sku or­ga­ni­za­ci­ju i po­ja­vlji­va­će se kao sa­mo­stal­ni dio u okvi­ru CK SKJ.
Ana­li­zi­ra­ju­ći iz­gle­de Ju­go­sla­vi­je po­sli­je Ti­ta, za­jed­ni­ca ame­rič­kih oba­vje­štaj­nih slu­žbi je u sep­tem­bru 1979. go­di­ne po­no­vi­la ne­ke od ra­ni­jih ana­li­za za pe­ri­od še­zde­se­tih. Ta­ko je no­ti­ra­no da su pred­stav­ni­ci re­gu­lar­ne ar­mi­je u po­čet­ku bi­li ja­ko skep­tič­ni što se ti­če sma­nje­nja nji­ho­vih od­go­vor­no­sti u po­gle­du od­bra­ne za ra­čun te­ri­to­ri­jal­nih sna­ga, ali i sma­nje­nja bu­dže­ta. Ovaj ot­por do­veo je do smje­nji­va­nja ge­ne­ra­la Iva­na Go­šnja­ka sa po­lo­ža­ja mi­ni­stra 1967. go­di­ne, kao i jed­nog bro­ja ge­ne­ra­la na vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma ko­ji su se su­prot­sta­vi­li kon­cep­tu „na­o­ru­ža­nog na­ro­da”, ta­da još u raz­ma­tra­nju.
Ame­rič­ke slu­žbe ima­le su po­dat­ke da je ju­go­slo­ven­ska mo­bi­li­za­ci­ja u av­gu­stu i sep­tem­bru 1968. go­di­ne bi­la eks­trem­no spo­ra, kon­fu­zna i ne­e­fi­ka­sna. Ova sa­zna­nja su, po nji­ma, po­tvr­đi­va­la i mje­re sa­mih Ju­go­slo­ve­na po­sli­je te i ta­kve mo­bi­li­za­ci­je. In­va­zi­ja Če­ho­slo­vač­ke i ju­go­slo­ven­ski ne­a­de­kva­tan od­go­vor pod­sta­kli su pre­i­spi­ti­va­nje od­bram­be­ne stra­te­gi­je uklju­ču­ju­ći mo­bi­li­za­cij­ske pla­no­ve.
U iz­dvo­je­noj ana­li­zi o voj­nim eli­ta­ma u Ju­go­sla­vi­ji na­ve­de­no je da je od 1956. do 1968. pen­zi­o­ni­sa­no 26.000 ofi­ci­ra, od to­ga sa­mo u 1968. 2.400 ofi­ci­ra i 38 ge­ne­ra­la. Dru­gi trend ko­ji je uočen od 1968. go­di­ne, a po­ja­čan to­kom se­dam­de­se­tih je­ste sve ve­ći pro­ce­nat po­sta­vlja­nja ge­ne­ra­la na du­žno­sti u nji­ho­vim ma­tič­nim re­pu­bli­ka­ma. Dok je 1966. go­di­ne od 120 naj­vi­ših ge­ne­ral­skih po­lo­ža­ja 38 od­sto bi­lo po­pu­nja­va­no po­je­din­ci­ma ro­đe­nim u re­pu­bli­ci slu­žbo­va­nja, taj broj se do 1975. po­ve­ćao na 63 od­sto.
U istom pe­ri­o­du, ana­li­zom per­so­nal­nih po­da­ta­ka ge­ne­ra­la, za­klju­če­no je da je prak­sa do­mi­na­ci­je ge­ne­ra­la „ko­man­da­na­ta” i da­lje pri­sut­na u od­no­su na one ko­ji su ima­li ka­ri­je­ru „ko­man­dan­ti-po­li­ti­ča­ri” i či­stih „po­li­tič­kih ofi­ci­ra”. U ovoj ana­li­zi ni­je po­seb­no is­tak­nu­to ka­kav je uti­caj na ka­ri­je­ru naj­vi­ših ofi­ci­ra ima­la pro­mo­ci­ja kroz ka­na­le voj­ne bez­bjed­no­sti. To je ra­zu­mlji­vo iz či­nje­ni­ce da se do ovih po­da­ta­ka naj­te­že mo­glo do­ći. (...).
Ovim ana­li­ti­ča­ri­ma ni­je pro­ma­kao zna­čaj kon­tro­ver­zi oko de­fi­ni­sa­nja po­lo­ža­ja Te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne u okvi­ru od­bram­be­nog si­ste­ma i nad­le­žno­sti ko­je je JNA tre­ba­lo da za­dr­ži. Oni su to ozna­či­li kao kon­tro­ver­ze „Go­šnjak–Ha­mo­vić”. Za­ni­mlji­vo je da od­stu­pa­nje Go­šnja­ka ni­je po­ve­za­no sa slu­ča­jem Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća i Bri­on­skim ple­nu­mom, već je re­du­ko­va­no na su­kob oko stra­te­gi­je od­bra­ne ko­ji se raz­vi­jao od 1966. go­di­ne. Ta­ko­đe, nje­go­vo ko­nač­no pen­zi­o­ni­sa­nje sa po­lo­ža­ja glav­nog in­spek­to­ra JNA 1968. go­di­ne ni­je po­ve­za­no sa do­ga­đa­ji­ma po­sli­je in­va­zi­je Če­ho­slo­vač­ke i ne­sprem­no­šću JNA da se ade­kvat­no i br­zo po­sta­vi u od­bram­be­ni po­lo­žaj.
Za raz­li­ku od Go­šnja­ka, ko­ji je pen­zi­o­ni­san tek 1974. uz pu­ne po­ča­sti, Ha­mo­vić je ne­stao sa sce­ne. Za nje­ga se još ka­že da mu je po­zi­ci­ja već bi­la osla­blje­na 1966. go­di­ne po­vo­dom slu­ča­ja „Mi­li­vo­je­vić” te da je mo­žda smi­je­njen sa mje­sta na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba zbog pro­ti­vlje­nja kon­cep­ci­ji ONO. Ame­rič­ka am­ba­sa­da je ima­la in­for­ma­ci­ju iz svog iz­vo­ra da se on na sa­stan­ku Na­ci­o­nal­nog sa­vje­ta od­bra­ne sna­žno su­prot­sta­vio kon­cep­tu.KRAJ