Pri­re­dio: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ka­ko je či­ta­o­ni­ca po­di­za­na u Mir­ko­voj va­ro­ši, upra­va je mo­ra­la do­bi­ti i od­go­va­ra­ju­će odo­bre­nje. O do­bi­ja­nju či­ta­mo u „Gla­su Cr­no­gor­ca”, 16. fe­bru­a­ra 1891. go­di­ne:
„Pod­go­ri­ca, 11. fe­bru­a­ra
(Po­god­ba uči­nje­na za zid no­ve zgra­de za či­ta­o­ni­cu u M. va­roš).
Slav­ni naš pje­snik vla­di­ka Pe­tar II Nje­goš u Gor­skom vi­jen­cu go­vo­ri:
„Pre­ga­o­cu Bog da­je Ma­ho­ve”, za­i­sta je li­je­pa ova po­slo­vi­ca za sva­ko­je­ga do­ma­ći­na, a oso­bi­to za ona vo­lje­na dru­štva ko­ja na­mje­ra­va­ju i tru­de se za op­štu ko­rist.
A u istom Gor­skom vi­jen­cu go­vo­ri: za one ko­ji jed­no mi­sle, a dru­go go­vo­re: „Ko raz­gra­đa u nas ne po­ga­đa”. Iz to­ga u do­sta pri­li­ka vi­di se kad se za­jed­nič­ki iskre­no ot­poč­ne ka­kav ra­de, taj po­sao na­pre­du­je, i sa­mo je Bog u po­mo­ći to­me dru­štvu i nji­ho­vom preg­nu­ću. Za­to dru­štvo ov­da­šnje Či­ta­o­ni­ce, dr­že­ći se za­jed­no u sve­zi brat­ski sve tri vje­ro­i­spo­vi­je­di t.j. pra­vo­slav­ni, ri­mo­ka­to­li­ci i mu­ha­me­dan­ci, vi­di se u svi­jem skup­šti­na­ma, da im je sva­ko pred­u­ze­će u do­go­vo­ri­ma po­god­no, oso­bi­to ono što je na op­štu ko­rist. A evo to­me isti­ni­tog do­ka­za.
Po­što je isto dru­štvo jed­no­gla­sno ri­je­še­no da se u Mir­ko­vu va­roš na­pra­vi no­va zgra­da za stan Či­ta­o­nič­ki, te je od­ma po­sli­je osve­će­nja či­ta­o­nič­kog te­me­lja ob­ja­vi­lo ov­da­šnjim ne­i­ma­ri­ma (zi­da­ri­ma) da će se u sri­je­du na Sre­te­ni­je pre­dat na jav­nu Li­ci­ta­ci­ju rad­nja zi­da na zgra­di Či­ta­o­ni­ce u M.(ir­ko­vu) va­roš. Na taj dan čim se iz cr­kve iza­šlo, sku­pi­li su se svi ne­i­ma­ri na ozna­če­no mje­sto gdje su od stra­ne Dru­štva Či­ta­o­ni­ce li­ci­ti­ra­li okru­žni ka­pe­tan g. Jo­van La­za­re­vić, pred­sjed­nik Či­ta­o­ni­ce g. k. Me­do Lu­ka­če­vić, g. Ma­to Ča­kić, i g. Va­so i g. Va­sil Đi­nov­ski, ko­ji je plan za istu Či­ta­o­ni­cu sa­sta­vio po­di­gao i raz­ja­snio svi­je­ma na oku­pu – sve tač­ke, po ko­je­mu tre­ba da bu­de ista zgra­da.
Sa­dr­žaj pla­na za či­ta­o­nič­ki zid pod­ne­sen je Dru­štvu i po­go­đen ova­ko: Zgra­da bi­će je­dan me­tar na po­vr­ši­nu ze­mlje od pra­go­va do kor­ni­ša met. 4,2 šu­plji­na pro­zo­ra ši­ro­ka m. 1.10 a vi­so­ka 2,40, ši­ro­ka m. 1,50 a vi­si­ne m. 3,20, ka­ko vra­ta ta­ko i pro­zo­ri bi­će na kom­pas iz­ra­đe­ni, na­o­ko­lo gra­đe­vi­ne do­lje po dnu bi­će cokl ozgor is­pod ci­ga­la mje­sto ko­ta­la bi­će kor­niš ko­ji će ukra­sit gra­đe­vi­nu, ska­le za ula­zni­cu od tri ste­pe­ni­ce u po­lu­kru­gu, kao cokl pra­ži­ce od vra­ta i pro­zo­ra, ta­ko kan­tu­ni, kor­ni­ži, i ska­le, bi­će od fi­nog lju­bo­vić­kog ka­me­na naj­fi­ni­jom rad­njom ođe­lja­ni.
Po­što je sve ovo u vi­še pu­ta pre­gle­da­no i ras­tu­ma­če­no zi­da­ri­ma da mo­ra sve bit po pod­ne­se­nom pla­nu, li­ci­ti­ra­lo se dok je naj­po­sli­je naj­ni­žom ci­je­nom osta­lo na vje­što­ga i po­šte­nog ne­i­ma­ra Dra­ga Ra­do­vi­ća, a to da mu se pla­ti za sva­ki hvat po a. V. Fi­or. 6 i 90 novč. Za upra­vu Či­ta­o­nič­ku opu­no­mo­ćen je g. V. Đi­nov­ski da na­sto­ja­va pri rad­nji i da ne bi ka­kav iz­u­ze­tak bio. Po­što se ugo­vor svr­šio i su­dom po­tvr­dio, da­to je Dra­gu Ra­do­vi­ću una­pri­jed a-v fi­o­ri­na 100 za pri­pra­vu oko iste rad­nje, po­lak nov­ca u po­la rad­nje, a osta­lo nov­ca po­što se svr­ši zid da se pre­mje­ri i po po­tre­bi da mu se iz­mje­ri, a da istu zgra­du t.j. zi­do­vi go­to­ve po ugo­vo­ru pre­dad­ne do Pe­tro­va dne o.g.
U isto vri­je­me pre­po­ru­če­no je g. Pa­šku Gvo­zde­no­vi­ću dr­vo­de­lji, da pod­ne­se upra­vi či­ta­o­nič­koj pred­ra­čun po ovo­me pla­nu ko­li­ko tre­ba da se na­pra­vi gre­da, šti­ca, ti­ga­la i dru­gih po­tre­ba, ka­ko će ako Bog da do Mi­tro­va dne o.g. bi­ti svi­jem go­to­va. A čim se otvo­re pu­te­vi ko­ji su ve­li­ki­jem sni­je­gom za­tr­pa­ni, po­go­di­će se i s kim da od­ma poč­ne do­la­zit dr­ve­na­ri­ja i dru­ge po­tre­be, da ovi Dom kao pro­svjet­ni za­vod us­kr­sne što pri­đe u no­voj osno­va­noj Mir­ko­voj va­ro­ši na­sred Ze­te.
Mno­go se na­da­mo od go­spo­de i ro­do­lju­ba iz unu­tra­šnjo­sti i sa stra­ne da će po­mo­ći ovo dru­štvo šted­nim pri­lo­zi­ma na gra­đe­nje ove pro­svjet­ne zgra­de; a dru­štvo će im ime­na iz­ni­je­ti pred cio srp­ski na­rod i hra­ni­ti na ugled­no­me mje­stu svo­je ar­hi­ve za vječ­nu uspo­me­nu i za­hval­nost.
Neš. Sta­nić
Na­ža­lost, Pod­go­ri­ca je u dva svjet­ska ra­ta sa­svim uni­šte­na, ta­ko da ne­ma ar­hi­ve pr­ve pod­go­rič­ke či­ta­o­ni­ce. Da ni­je ovih ri­jet­kih, ali za­i­sta dra­go­cje­nih po­da­ta­ka u „Gla­su Cr­no­gor­ca”, ne bi se mo­glo na­pi­sa­ti ni­šta o Či­ta­o­ni­ci.
Ona je bi­la mo­tor­na sna­ga kul­tur­nog i pro­svjet­nog ži­vo­ta u naj­zna­čaj­ni­jem gra­du Cr­ne Go­re, Pod­go­ri­ci, ko­ji je bio naj­zna­čaj­ni­ji cen­tar eko­nom­skih re­sur­sa, po­ljo­pri­vre­de, za­nat­stva... Kao što smo već re­kli, Či­ta­o­ni­ca je ima­la i dru­ži­ne na do­bro­volj­noj osno­vi, ko­je su uspje­šno da­va­le po­zo­ri­šne pred­sta­ve, sve­ča­ne aka­de­mi­je, gu­slar­ske be­sje­de i ho­ro­ve... O to­me će­mo go­vo­ri­ti u dru­gom felj­to­nu.(Kraj)