PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


I raz­li­či­ti dru­gi ob­li­ci me­đu­sob­nog po­ve­zi­va­nja, kao što je po­bra­tim­stvo, u na­ro­du su do­ži­vlja­va­ni kao us­po­sta­vlja­nje srod­nič­kih ve­za, iako cr­kva ta­kve ve­ze ni­je pri­zna­va­la. Ta­ko je, na pri­mjer, lo­kal­ni sve­šte­nik oba­vi­je­stio mi­tro­po­li­ta da se u jed­nom slu­ča­ju otac us­pro­ti­vio uda­ji svo­je kćer­ke sma­tra­ju­ći da su on i mom­kov otac „bra­ća me­đu so­bom, a to se brat­stvo sa­sto­ji u to­me što je dje­vo­jač­kog oca brat bio dje­ver mom­ko­voj maj­ci, ko­je oni za naj­ve­će srod­stvo sma­tra­ju”.
Pret­po­sta­vlja­mo da je na­rod­no in­si­sti­ra­nje na ta­kvim ve­za­ma bi­lo u funk­ci­ji ja­ča­nja srod­nič­ke i, ši­re po­sma­tra­no, so­ci­jal­ne mre­že ko­ja je po­je­din­cu i po­ro­dič­noj gru­pi pred­sta­vlja­la oslo­nac u kri­znim si­tu­a­ci­ja­ma. Mo­gu­će je da je do ši­re­nja mre­že du­hov­nih srod­ni­ka do­šlo u vri­je­me ka­da su in­sti­tu­ci­je po­put dr­ža­ve i cr­kve bi­le re­la­tiv­no sla­be, pa je ši­ro­ko po­sta­vljen srod­nič­ki si­stem pre­u­zeo na se­be ne­ke od nji­ho­vih funk­ci­ja, pr­ven­stve­no funk­ci­je pru­ža­nja po­dr­ške i za­šti­te po­je­din­cu i po­ro­di­ci.
Iako, kao što smo već re­kli, cr­kva ni­je uva­ža­va­la ova­ko ši­ro­ko za­sno­van si­stem du­hov­nog srod­stva, u po­je­di­nim slu­ča­je­vi­ma bi­la je sprem­na da od­stu­pi i od tog na­če­la. Uko­li­ko skla­pa­nju ne­kog bra­ka ni­je­su sta­ja­le na pu­tu ka­non­ske pre­pre­ke, ali mu se zbog na­vod­nog po­sto­ja­nja du­hov­nog srod­stva pro­ti­vi­la lo­kal­na za­jed­ni­ca, cr­kva je bi­la sprem­na da ta shva­ta­nja uva­ži i da brak ne do­zvo­li. U jed­nom ta­kvom slu­ča­ju nad­le­žnom je­re­ju je sa­vje­to­va­no: „To srod­stvo mo­glo bi raz­ri­je­še­no bi­ti, no mi ni­je­smo ra­di to či­ni­ti iz uzro­ka to­ga što lju­di pro­sti, ne zna­ju­ći ste­pe­ne srod­stva či­ne po­sli­je do­sa­du i u ona­ko­vim slu­ča­ji­ma gdi se brak ni­ka­ko ne mo­že do­zvo­li­ti”.
Cr­kve­ne vla­sti su, me­đu­tim, po­ne­kad za­u­zi­ma­le i lu­kra­ti­van stav pre­ma srod­nič­kim pre­pre­ka­ma pri­li­kom skla­pa­nja bra­ka, pa su ra­zr­je­še­nje srod­stva po­ne­kad „de­be­lo” na­pla­ći­va­le. Ta­ko je je­dan et­no­graf iz Ho­molj­skog kra­ja za­bi­lje­žio: „Če­sto ni bli­sko srod­stvo, iz­me­đu mom­ka i dje­voj­ke, ne mo­že da sta­ne na put nji­ho­voj lju­ba­vi. Zbog ovo­ga ro­di­te­lji pla­ća­ju grd­ne su­me po­po­vi­ma, ko­ji obič­no ova­ke pre­po­ne uve­li­ča­va­ju i ote­ža­va­ju, ta­ko da jed­na svad­ba, gdje po­sto­ji obi­čan ste­pen srod­stva, ko­šta po de­set du­ka­ta; a svad­ba sa krv­nim srod­stvom, gdje je po­tre­ban bla­go­slov vla­di­ke, ko­šta i po pe­de­set du­ka­ta. Ni­je ri­je­dak slu­čaj, da ne­ko pro­da ze­mlju, ili se pre­da ze­le­na­šu, sa­mo da mo­že sreć­no svr­ši­ti stvar”.
U agrar­nim dru­štvi­ma eko­nom­ska funk­ci­ja je jed­na od naj­va­žni­jih funk­ci­ja bra­ka. Stu­pa­njem u brak uve­ća­va­la se po­sto­je­ća po­ro­di­ca i obez­bje­đi­va­la nje­na ne sa­mo bi­o­lo­ška već i rad­na re­pro­duk­ci­ja, ili se for­mi­ra­lo no­vo po­ro­dič­no do­ma­ćin­stvo. Ra­no stu­pa­nje u brak, ko­je je jed­no od obi­ljež­ja srp­skog dru­štva u 19. vi­je­ku, bi­lo je usko po­ve­za­no sa kon­stant­nom po­tre­bom uve­ća­nja i re­pro­duk­ci­je rad­ne sna­ge u do­ma­ćin­stvu.
Bo­gat­stvo se­o­ske po­ro­di­ce ni­je se mje­ri­lo nov­cem, već bro­jem „rad­nih ru­ku”. Ve­li­ki broj „rad­nih ru­ku” je u uslo­vi­ma vi­so­ke smrt­no­sti po­ro­di­ci obez­bje­đi­vao sta­bil­nost, re­pro­duk­ci­ju, ali i ugled u se­o­skom dru­štvu. „Ja­ka”, „po­te­ška”, „do­ma­ćin­ska” ku­ća, bi­la je sa­mo ona ko­ja ni­je osku­di­je­va­la u rad­noj sna­zi. Do­vo­đe­njem ne­vje­ste u ku­ću, uve­ća­va­la se, a po­tom re­pro­du­ko­va­la nje­na rad­na sna­ga. U pri­log to­me go­vo­ri i za­pa­ža­nje Alek­se S. Jo­va­no­vi­ća: „U na­šem se­o­skom sta­le­žu dje­voj­ka se sma­tra za ja­ku pri­vred­nu či­nje­ni­cu”. Eko­nom­ski i rad­ni po­ten­ci­jal dje­voj­ke is­ti­can je i pri­li­kom ugo­va­ra­nja bra­ka. Na pri­mjer, otac jed­ne is­pro­še­ne dje­voj­ke je ri­je­či­ma – a ja ti da­jem jed­nog do­brog ‘ra­de­ni­ka’, pre­po­ru­čio ćer­ku bu­du­ćem pri­ja­te­lju”.
Et­no­gra­fi su za­bi­lje­ži­li da je u Gru­ži po­sto­jao obi­čaj po ko­jem su mo­mak i dje­voj­ka pri­je stu­pa­nja u brak po­la­ga­li svo­je­vr­stan is­pit pred sta­ri­jim se­lja­ni­ma. Na tom is­pi­tu mo­ra­li su da do­ka­žu svo­je rad­ne spo­sob­no­sti; ta­ko je mo­mak pred mu­škar­ci­ma de­mon­stri­rao svo­ju vje­šti­nu u pra­vlje­nju ra­zno­vr­snih alat­ki neo­p­hod­nih za rad u do­ma­ćin­stvu, a dje­voj­ka je pred že­na­ma do­ka­zi­va­la svo­ju umje­šnost u kuć­nim po­slo­vi­ma.
Eko­nom­ska funk­ci­ja brač­ne za­jed­ni­ce iz­ra­že­na je i u si­no­nim­nim ter­mi­ni­ma za že­nu i mu­ža. Mu­škar­ci su za že­nu če­sto ko­ri­sti­li iz­raz – do­ma­ći­ca, dok su že­ne svo­je su­pru­ge na­zi­va­le – moj do­ma­ćin.
Po­čet­kom 19. vi­je­ka go­di­ne neo­p­hod­ne za stu­pa­nje u brak ni­je­su bi­le za­kon­ski re­gu­li­sa­ne, pa su u bra­ko­ve ula­zi­la i još ne­do­ra­sla dje­ca. Ot­ka­ko je 1837. go­di­ne pro­pi­sa­na do­nja sta­ro­sna gra­ni­ca, u kon­zi­sto­ri­je je po­čeo da pri­sti­že sve ve­ći broj mol­bi ma­lo­ljet­ni­ka i nji­ho­vih ro­di­te­lja u ko­ji­ma je tra­že­na do­zvo­la za stu­pa­nje u brak pri­je na­vr­šet­ka pro­pi­sa­nih go­di­na. Osnov­ni mo­tiv mo­li­la­ca bio je eko­nom­ske pri­ro­de. Jed­na udo­vi­ca je, na pri­mjer, u mol­bi za že­nid­bu ma­lo­ljet­nog si­na na­ve­la sle­de­ći raz­log: „Isti­na, ja sam i sa­ma ra­zu­mje­la da ni­je slo­bod­no ma­lo­ljet­ne vjen­ča­va­ti, ali me lju­ta nu­žda na to vu­če, jer­bo kad po­mi­slim ka­ko sam te­ško i gor­ko bez ika­kve po­mo­ći lje­ti­nu sa­bra­la, a ka­ko ću do­go­di­ne, kad dru­gog za­na­ta sem ze­mljo­de­li­ja ne znam”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)