PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Da su eko­nom­ski uzro­ci glav­ni raz­log za ra­no stu­pa­nje u brak svje­do­če i pr­va et­no­graf­ska is­pi­ti­va­nja ko­ja je pred­u­zeo Val­ta­zar Bo­gi­šić po­čet­kom 70-ih go­di­na 19. vi­je­ka. Na pi­ta­nje u kom uz­ra­stu se stu­pa u brak, iz Ra­đe­vač­kog i Azbu­ko­vač­kog kra­ja sti­gao je sle­de­ći od­go­vor: „Že­ne se i uda­ju obič­no od 15 do 20 go­di­na, no do­go­di se da i mla­đi ho­će da se uzmu; a to u ne­kom slu­ča­ju, kad n.pr. umre star­je­ši­na kuć­ni, a osta­ne dje­čak ne­ki; on­da da se ne bi ku­ća ra­si­pa­la, ože­ni se onaj dje­čak s dje­voj­kom pa­met­nom i ta­ko sa­ču­va­ju ku­ću u istom sta­nju”.
Mol­be za ula­zak u brak ma­lo­ljet­ni­ka sla­li su i po­dr­ža­va­li i nji­ho­vi ro­đa­ci i su­sje­di. Ta­ko se na mol­bi jed­nog ma­lo­ljet­ni­ka pot­pi­sa­lo 12 se­lja­na ko­ji su ob­ja­šnja­va­li da to či­ne „iz uzro­ka što su ro­di­te­lji re­če­nog mla­di­ća ta­ko sa­sta­re­li i bo­le­šću iz­mo­žde­ni da vi­še ra­di­ti ne mo­že­du, a dru­ge za­dru­ge osim još dva ma­lo­ljet­na si­na ko­ji još za ni­ka­kvu rad­nju spo­sob­ni ni­je­su, ne­ma­ju”. Jed­na udo­vi­ca je do­ka­zi­va­la da joj je kćer­ka i po­red to­ga što je ma­lo­ljet­na, sta­sa­la za brak, pri­zna­ju­ći da „no ni vo­zrast ni zre­lost ni­je me­ne k udad­bi kće­ri mo­je pri­mo­ra­la ko­li­ko mo­ja si­ro­ti­nja i nu­žda, jer je ovo već 12 god. ka­ko sam ja bez mu­ža osta­la i go­to­vo sve ima­nje sam već po­tro­ši­la, osim ku­će. A moj zet pla­ća kvar­tir i 'ra­nu dru­go­me, a kad bi se vjen­ča­li, on bi ov­dje ži­vio i od tih pa­ra bi se svi tro­je iz­dr­ža­va­li”.
Ni­je sa­mo si­ro­ma­štvo na­go­ni­lo ma­lo­ljet­ni­ke i nji­ho­ve ro­di­te­lje da ra­no po­hr­le u brak. Po­ne­kad je do­vo­đe­nje sna­he u ku­ću bi­lo neo­p­hod­no ra­di oču­va­nja po­sto­je­ćeg po­ro­dič­nog bo­gat­stva. Ta­ko je je­dan „do­ma­ćin” po­sli­je smr­ti si­na je­din­ca že­lio da ože­ni ma­lo­ljet­nog unu­ka: „Mo­ja ku­ća i ci­je­lo ima­nje će pro­pa­sti, jer mo­ja sna, kao mla­da že­na će da se uda, a mo­ja že­na je umr­la, pa ja ne­mam ko­ga da bi mi bar leb umi­je­sio, vo­de do­nio i do­ma­će po­slo­ve gle­dao, a bu­du­ći je mo­ja ku­ća po­te­ška i imo­vi­ta, ta­ko se da­kle i rad­nja i trud vi­še po­la­ga­ti iz­i­sku­ju”.
Umno­ža­va­nje bro­ja rad­nih ru­ku i bi­o­lo­ška re­pro­duk­ci­ja po­ro­di­ce sma­tra­ni su osnov­nim raz­lo­zi­ma za stu­pa­nje u brak. Ta­ko su ro­di­te­lji jed­nog ma­lo­ljet­ni­ka sma­tra­li da je do­vo­ljan raz­log za nje­go­vu že­nid­bu to „što su im dvo­ji­ca si­no­va sta­sa­la za že­nid­bu umr­la”.
Že­lja za ma­te­ri­jal­nim pro­spe­ri­te­tom če­sto je bi­la osnov­ni mo­tiv za skla­pa­nje brač­ne ve­ze. Ta­ko je je­dan po­o­čim že­lio da ože­ni po­sin­ka ko­ji je imao sa­mo 13 go­di­na: „Za­peo (je) da ga že­ni za­to što je dje­voj­ka bo­ga­ta i on se na­da da će mu pri­pa­sti 600-700 du­ka­ta”. Jed­na is­pro­še­na dje­voj­ka je, pak, od­bi­la da se uda za svog pro­sca, a kao raz­log za od­u­sta­ja­nje na­ve­la da su „oni si­ro­ma­si i ni­šta od onog ma­la što su ka­zi­va­li kad su pro­si­li ne­ma­ju”.
I dok je ve­ći­na mla­di­ća, na­ro­či­to iz onih po­ro­di­ca ko­je su osku­di­je­va­le u rad­noj sna­zi, na­sto­ja­la da se što pri­je ože­ni i da na taj na­čin eko­nom­ski oja­ča svo­ju po­ro­di­cu, dje­vo­jač­ki ro­di­te­lji če­sto ni­je­su žu­ri­li sa uda­jom svo­jih kće­ri. U iz­vje­šta­ji­ma lo­kal­nih star­je­ši­na če­sto se kao ne­ga­tiv­na po­ja­va u dru­štvu na­vo­di odu­go­vla­če­nje po­je­di­nih ro­di­te­lja sa uda­jom kće­ri. Glav­ni raz­log tog odu­go­vla­če­nja bi­la je ro­di­telj­ska že­lja da dje­voj­ku što du­že za­dr­že u po­ro­dič­nom do­mu kao rad­nu sna­gu. Da se ta­kve ro­di­telj­ske zlo­u­po­tre­be ne bi de­ša­va­le, lo­kal­ne vla­sti su do­bi­ja­le uput­stva da nad­gle­da­ju do­mo­ve u ko­ji­ma je bi­lo dje­vo­ja­ka sta­sa­lih za brak i da vo­de ra­ču­na da ro­di­te­lji ne odu­go­vla­če sa nji­ho­vom uda­jom. Ta­ko su Pra­vi­la o za­klju­či­va­nju bra­ka iz 1837. go­di­ne sa­dr­ža­la i sle­de­ći pro­pis:
„Svja­šče­nik i kmet da do­bro mo­tre na sva­ku ku­ću u ko­joj ima dje­vi­ca na uda­ju, da nje­ni sta­ri­ji ne zlo­u­po­tre­blja­va­ju pra­vo svo­je nad njom, ne ho­te­ći je uda­va­ti iz uzro­ka što že­le da im u ku­ći ra­di. U ova­kvom slu­ča­ju da pre­pjat­stvu­ju sva­ko mo­gu­će zlo­u­po­tre­blje­ni­je”.
Ni­je se kal­ku­li­sa­lo sa­mo sa go­di­na­ma dje­voj­ke, već i sa go­di­šnjim do­bom u ko­jem će se uda­ti – ni­je bi­lo sve­jed­no da li će se ona uda­ti na je­sen ili na pro­lje­će. Je­vrem Gru­jić je u svo­jim sje­ća­nji­ma na dje­tinj­stvo za­bi­lje­žio ras­pra­ve ko­je su se vo­di­le oko uda­je nje­go­ve tet­ke: „Je­dan od stri­če­va je pred­la­gao da se če­ka do sle­de­ćeg lje­ta, ka­ko bi dje­voj­ka po­mo­gla da se za­vr­še polj­ski ra­do­vi, jer bo­lje je da dje­voj­ka ra­di kod nas ne­go kod dru­gog. Že­ne na to pri­mi­je­ti­še da bi bo­lje bi­lo da ona ra­di kod njih, u no­voj ku­ći, ka­ko joj na zi­mu ne bi mo­gli pre­ba­ci­va­ti, ako se „od­ve­de” u je­sen, da je do­šla „na go­to­vo”.
Te­žnja ro­di­te­lja da dje­voj­ku što du­že za­dr­že u po­ro­dič­nom do­mu kao rad­nu sna­gu če­sto je bi­la raz­log „do­bje­ga­va­nja” dje­vo­ja­ka svo­jim iza­bra­ni­ci­ma bez ro­di­telj­skog zna­nja. Ta­ko se u jed­nom iz­vje­šta­ju ša­bač­kog Na­čel­stva cen­tral­nim vla­sti­ma na­vo­di „da dje­voj­ke zbog rđa­vog po­stu­pa­nja ro­di­te­lja svo­jih ko­ji ih pre­ko vre­me­na po­ra­di do­ma­ći po­slo­va pri se­bi za­dr­ža­va­ju, sa­me svo­je­volj­no mom­ci­ma od­bje­ga­va­ju, zbog če­ga se po­sli­je ve­li­ki raz­do­ri i go­nje­nja iz­me­đu ro­di­te­lji dje­vo­jač­ki i mo­mač­kih, pa i naj­r­đa­vi­ja sred­stva po­ra­đa­ju, kao i to da ne­ki opet ro­di­te­lji pri udad­bi kće­ri svo­je od­već mlo­ge nov­ce od ro­di­te­lja mo­mač­kih za iste kće­ri svo­je us­htje­va­ju”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)