PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Uko­li­ko je­dan od po­ten­ci­jal­nih brač­nih part­ne­ra ni­je po­sje­do­vao od­go­va­ra­ju­ći ka­pa­ci­tet neo­p­ho­dan za po­slo­ve ko­ji su ga u brač­noj za­jed­ni­ci oče­ki­va­li, taj ne­do­sta­tak tre­ba­lo je kom­pen­zo­va­ti na ne­ki dru­gi na­čin. Na pri­mjer, uz dje­voj­ke ko­je su ima­le ne­ku fi­zič­ku ma­nu, pri­li­kom uda­je da­van je ve­ći dar ne­go što je to bi­lo uobi­ča­je­no.
U grad­skim na­se­lji­ma eko­nom­ska ulo­ga že­ne ni­je bi­la to­li­ko iz­ra­že­na kao na se­lu. Rad že­ne u grad­skoj po­ro­di­ci uglav­nom je bio ogra­ni­čen na vo­đe­nje kuć­nih po­slo­va; za raz­li­ku od se­o­ske že­ne ko­ja je, po­red ra­da u ku­ći, ra­dom u po­lju i oko sto­ke da­va­la ak­ti­van do­pri­nos odr­ža­va­nju i na­pret­ku po­ro­dič­nog do­ma­ćin­stva, grad­ski na­čin pri­vre­đi­va­nja ni­je pru­žao že­na­ma ta­kve mo­guć­no­sti. Ma­nja po­tre­ba za žen­skom rad­nom sna­gom uti­ca­la je i na dru­ga­či­ji od­nos dje­vo­jač­kih ro­di­te­lja pre­ma nji­ho­voj uda­ji. Mno­ge, na­ro­či­to si­ro­ma­šne po­ro­di­ce če­sto su na­sto­ja­le da kćer­ke što ra­ni­je uda­ju ne bi li ta­ko sma­nji­le broj „glad­nih usta” u po­ro­di­ci. Iz­vje­sna Dra­ga iz Be­o­gra­da je u bra­ko­ra­zvod­noj žal­bi ova­ko opi­sa­la raz­log svo­je uda­je: „On­da kad sam za njim po­šla tek pu­ni mi je 11 go­di­na bi­lo, pa kao di­je­te la­ko me je mo­gao pre­va­ri­ti, no, ov­dje se mo­že pre­pi­sa­ti kri­vi­ca mo­joj maj­ki, no i ona, kao jed­na si­ro­ta, ko­ja je po tu­đim ze­mlja­ma ve­li­ke ne­vo­lje pre­tr­pi­la, ra­da je bi­la me­ne uda­ti i tim je­dan­put se­be od pre­đa­šnjih ne­vo­lja oslo­bo­di­ti, no, ona je to mi­sli­la, a dru­go je po­sti­gla, i to go­re zlo”.
Eko­nom­ska funk­ci­ja bra­ka do iz­ra­ža­ja je do­la­zi­la i pri­li­kom stu­pa­nja u brak udo­vih li­ca. Ve­li­ki broj udo­vi­ca, na­ro­či­to onih u mla­đim go­di­na­ma, ubr­zo je po smr­ti su­pru­žni­ka za­sni­vao no­ve brač­ne za­jed­ni­ce; stu­pa­nje u brak pr­ven­stve­no iz eko­nom­skih raz­lo­ga bi­lo je ne­što što se pod­ra­zu­mi­je­va­lo i što se ni­je kri­lo. Ta­ko se, na pri­mjer, udo­vi­ca jed­nog ob­la­snog kne­za na­kon nje­go­ve smr­ti po­ža­li­la kne­zu Mi­lo­šu da joj pa­sto­rak ne da no­vac ko­ji joj je po­koj­ni muž osta­vio, a ona se „za sta­rog kne­za i uda­la ra­di ži­vle­ni­ja, a sa­da ni­ka­kvo ne­ma”.
Vi­še­stru­ki udov­ci i udo­vi­ce ko­ji ni­je­su ima­li pra­vo na no­vi brak, kao i oni ko­ji po­sli­je raz­vo­da bra­ka ni­je­su do­bi­li do­zvo­lu za stu­pa­nje u no­vi, bi­li su u ne­za­vid­noj po­zi­ci­ji. Sto­ga su se če­sto od­lu­či­va­li na ži­vot u van­brač­nim za­jed­ni­ca­ma ko­je za­kon­ski ni­je­su bi­le do­zvo­lje­ne.(...)
Broj­ni su bi­li slu­ča­je­vi že­na i mu­ška­ra­ca ko­je su brač­ni part­ne­ri sa­mo­volj­no na­pu­sti­li, a ko­ji zbog ri­go­ro­znih cr­kve­nih pra­vi­la ni­je­su mo­gli da sklo­pe no­ve bra­ko­ve u na­red­nih naj­ma­nje pet go­di­na. Sto­ga su se če­sto obra­ća­li svje­tov­nim i du­hov­nim vla­sti­ma s mol­ba­ma da im se do­zvo­li pre­vre­me­no stu­pa­nje u no­vi brak, a kao raz­log naj­če­šće se na­vo­di­li te­ško eko­nom­sko sta­nje. Za vri­je­me pr­ve vla­da­vi­ne kne­za Mi­lo­ša ova­kvim mo­li­o­ci­ma če­sto je iz­la­že­no u su­sret. Kao što je već re­če­no, knez Mi­loš se u prak­si vi­še vo­dio na­rod­nim shva­ta­nji­ma o bra­ku, po ko­ji­ma je so­ci­jal­na nu­žda bi­la pre­te­žni­ja od ka­non­skih pro­pi­sa, pa je u znat­nom bro­ju po­me­nu­tih slu­ča­je­va sam do­zvo­lja­vao vje­na­ča­nje ili je na­la­gao cr­kve­nim vla­sti­ma da ga odo­bre. U jed­nom ta­kvom slu­ča­ju mi­tro­po­lit je, po­sli­je Mi­lo­še­ve in­ter­ven­ci­je, na­veo da se brak „i to ne po za­ko­nu do­zvo­lja­va, već po nu­ždi”.
U za­htje­vi­ma za raz­vod bra­ka su­pru­žni­ci su če­sto kao raz­log na­vo­di­li ne­spo­sob­nost brač­nog part­ne­ra da oba­vlja po­slo­ve u do­ma­ćin­stvu. Na pri­mjer, iz­vje­sni Živ­ko iz Ja­lo­vi­ka tra­žio je raz­vod „jer mu že­na ni­ka­kvog žen­skog ra­da ne zna, pa ma­kar se vi­še ni­kad ne ože­nio”. Jed­na ne­za­do­volj­na su­pru­ga se obra­ti­la cr­kve­nim vla­sti­ma, „pred­sta­vlja­ju­ći da joj muž ku­ći ne do­la­zi, da je ne ra­ni, ne odi­je­va i ni o čem se ne bri­ne, kao što obič­no ože­nje­ni lju­di či­ne”.
Slič­nih žal­bi bi­lo je mno­go. Iako po­me­nu­ti raz­lo­zi su­pru­žnič­kog ne­za­do­volj­stva ni­je­su bi­li ka­non­ski oprav­da­ni uzro­ci za raz­vod bra­ka, uko­ri­je­nje­no mi­šlje­nje da je rad­na spo­sob­nost je­dan od ključ­nih pred­u­slo­va bra­ka, mo­ti­vi­sa­la je mno­ge da nje­no ne­po­sto­ja­nje na­ve­du kao glav­ni raz­log za raz­vod. U znat­nom bro­ju slu­ča­je­va po­ka­za­lo bi se i da na­ve­de­ni raz­lo­zi ni­je­su isti­ni­ti, već da su su­pru­žni­ci nji­ma že­lje­li da pri­kri­ju ne­ke dru­ge mo­ti­ve svog ne­za­do­volj­stva. Ma­ski­ra­nje dru­gih raz­lo­ga ne­za­do­volj­stva rad­nom ne­spo­sob­no­šću su­pru­žni­ka sa­mo po­tvr­đu­je zna­čaj ko­ji je dru­štvo pri­da­va­lo rad­noj spo­sob­no­sti brač­nih part­ne­ra.
Du­go­traj­na bo­lest jed­nog od su­pru­žni­ka do­vo­di­la je i do nje­go­ve rad­ne ne­spo­sob­no­sti, či­me je ugro­ža­va­no funk­ci­o­ni­sa­nje po­ro­dič­nog do­ma­ćin­stva. U mno­gim mol­ba­ma za raz­vod kao glav­ni mo­tiv na­vo­đe­na je bo­lest brač­nog part­ne­ra. Ta­ko se iz­vje­sni Di­mi­tri­je iz Ću­ko­vi­na u mol­bi za raz­vod bra­ka po­ža­lio da mu je su­pru­ga hro­ma i da ni­je u sta­nju da oba­vlja kuć­ne po­slo­ve. Ni­je bio ri­je­dak slu­čaj ni da obo­lje­li su­pru­žnik in­si­sti­ra na raz­vo­du, cmatrajući ne­pra­ved­nim da nje­gov part­ner i ci­je­la po­ro­di­ca is­pa­šta­ju zbog nje­go­ve bo­le­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)