Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić

U broj 6. av­gu­sta 1911. go­di­ne, na po­čet­ku Dan pi­še o na­uč­ni­ku Sto­ja­nu No­va­ko­vi­ću.
„Ove go­di­ne se na­pu­ni­lo pe­de­set go­di­na od ka­ko je po­čeo ra­di­ti na srp­skoj knji­zi je­dan od naj­plod­ni­jih i naj­bo­ljih srp­skih na­u­če­nja­ka – Sto­jan No­va­ko­vić.
To je ime da­nas po­zna­to ne sa­mo sva­kom in­te­li­gent­nom Sr­bi­nu, već i ši­rom ci­je­lo­ga Slo­ven­stva, na­ro­či­to u na­u­če­njač­kim kru­go­vi­ma – po sla­vi­sti­ci i isto­ri­ji.
Sto­jan No­va­ko­vić ro­dio se 1. no­vem­bra 1842. go­di­ne u Šap­cu. Svo­je mla­de go­di­ne i svoj knji­žev­ni rad pro­veo je i po­čeo No­va­ko­vić u ono bur­no i pu­no is­ku­še­nja, ne­mi­ra i ne­stal­no­sti vri­je­me kad se uda­rao te­melj mla­doj srp­skoj dr­ža­vi; vri­je­me Sve­to­an­drij­ske skup­šti­ne, pro­gon­stva Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, po­vrat­ka Mi­lo­še­va, dje­lo­va­nja kne­za Mi­haj­la i nje­go­va ubi­stva itd. Sve je to mo­ra­lo osta­vi­ti tra­ga u du­ši mla­dog No­va­ko­vi­ća i pri­nu­di­ti ga na raz­mi­šlja­nje, ka­ko da se do­đe do sta­bil­no­sti i pra­vil­nog ra­da i re­da u dr­ža­vi.
U naj­ljep­šim svo­jim go­di­na­ma, kao đak Ve­li­ke Ško­le, po­čeo je No­va­ko­vić svoj knji­žev­ni rad, na­i­me 1861.u „Da­ni­ci” ( br 6. od 28.fe­bru­a­ra 1861). On je po­čeo svoj knji­žev­ni rad pje­smom i sku­plja­njem na­rod­ni­jeh pri­po­vi­je­da­ka; ali usko­ro od­ba­ci tu vr­stu knji­žev­nog ra­da, pa se okre­nu na dru­go po­lje. Vr­tlo­zi i pro­mje­ne, ko­je su se od­i­gra­va­le pred nje­go­vim oči­ma, ne­si­gur­nost i ne­stal­nost srp­ske po­li­ti­ke i ne­sre­đe­nost dru­štve­nih pri­li­ka uop­šte, iz­gle­da da su pri­nu­di­le No­va­ko­vi­ća, da po­tra­ži od­go­vor na te­ška pi­ta­nja, ko­ja je po­sta­vlja­la tmur­na stvar­nost sva­kom svje­snom Sr­bi­nu to­ga vre­me­na. Mje­sto da pre­no­si već go­to­vo, ali tu­đe, kao što su ra­di­li mno­gi nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci, No­va­ko­vić se obra­tio na­u­ci da mu da­de taj od­go­vor za rje­še­nje te­ških dru­štve­nih po­li­tič­kih pi­ta­nja.
Pri­ma­ju­ći ak­tiv­no uče­šće u po­li­ti­ci, No­va­ko­vić, u po­čet­ku svo­ga ra­da, po­kla­nja glav­nu pa­žnju pro­svjet­nim pi­ta­nji­ma, u po­volj­nom rje­še­nju ko­jih vi­dio je i rje­še­nje op­stan­ka i na­pret­ka svo­ga na­ro­da.
Usled to­ga i nje­gov rad to­ga vre­me­na no­si pre­te­žno fi­lo­lo­ški ka­rak­ter. Iz to­ga su vre­me­na nje­go­ve fi­lo­lo­ške ras­pra­ve u raz­ni­je­ma ča­so­pi­si­ma, srp­ske knji­žev­no­sti, sta­ro­slo­ven­ske gra­ma­ti­ke, srp­ska gra­ma­ti­ka, pri­mje­ri sta­rog slo­ven­skog je­zi­ka itd. Ra­de­ći na knji­zi No­va­ko­vić po­sta­je sve ak­tiv­ni­ji u po­li­ti­ci. Već 1873.go­di­ne do­la­zi on za mi­ni­stra pro­svje­te. Stu­piv­ši ta­ko u sfe­ru vi­ših dr­žav­nih in­te­re­sa, za ko­je po­sta­je po­lu­od­go­vo­ran pred na­ro­dom, on uspje­šno ra­di na re­for­mi­sa­nju škol­stva i zbilj­ski vi­div pred so­bom op­šte dr­žav­ne in­te­re­se, žr­tvu­ju­ći im sav svoj trud i spo­sob­nost. Kao mi­ni­star pro­svje­te uči­nio je vr­lo mno­go za na­pre­dak mla­de srp­ske ško­le. On re­for­mi­ra gim­na­zi­je i re­al­ke, bo­go­slo­vi­ju, vi­šu žen­sku ško­lu, gdje je i sam pro­fe­so­ro­vao 1872–1874. g.
Ti­jeh go­di­na pre­veo je No­va­ko­vić „Op­štu isto­ri­ju knji­žev­no­sti” od Še­ra, a ne­što doc­ni­je „Sr­bi­ja i Tur­ska u XIX vi­je­ku” – od po­zna­tog isto­ri­ka Ran­kea.
Po­sli­je ovo­ga No­va­ko­vić se obra­ća pro­šlo­sti srp­skog na­ro­da, ne bi li na osno­vu na­uč­nih za­klju­ča­ka pri­do­nio uspje­šnom raz­vi­ja­nju svo­ga na­ro­da u sa­da­šnjo­sti. Kao re­zul­tat to­ga pro­u­ča­va­nja srp­ske pro­šlo­sti ima­mo nje­go­ve od­lič­ne isto­rij­ske stu­di­je: „O po­sljed­nji­ma Bran­ko­vi­ći­ma”, „Sr­bi i Tur­ci u XIV i XV vi­je­ku”, „Vas­krs Dr­ža­ve Srp­ske”, „Tur­sko car­stvo pred Srp­ski usta­nak” i dr. Ove se ras­pra­ve od­li­ku­ju ja­kim na­u­če­njač­kim du­hom i ši­ro­kim po­gle­di­ma, od­lič­nim je­zi­kom i sti­lom, ta­ko da se slo­bod­no mo­že re­ći, da su to naj­bo­lje isto­rij­ske ras­pra­ve, te vr­ste, u na­šoj isto­rij­skoj li­te­ra­tu­ri. Iz­dao je osim to­ga ve­li­ki broj srp­skih isto­rij­skih spo­me­ni­ka, iz­me­đu ko­jih po­mi­nje­mo nje­go­vo iz­da­nje „Du­ša­no­va Za­ko­ni­ka” i „Sin­tag­ma­ta Ma­ti­je Vla­sto­ra”.
Sto­jan No­va­ko­vić je pr­vi po­čeo da se ba­vi na­šom kul­tur­nom isto­ri­jom. Nje­go­ve stu­di­je: se­lo, žu­pa, grad, kul­tur­ne stu­di­je iz sta­re srp­ske dr­ža­ve i dr. sto­je pot­pu­no usa­mlje­ne u na­šoj kul­tur­no-isto­rij­skoj, ta­ko si­ro­ma­šnoj, li­te­ra­tu­ri.
Od po­li­tič­kih stu­di­ja tre­ba po­me­nu­ti nje­go­ve spi­se „Bal­kan­ska pi­ta­nja” i „Srp­sko pi­ta­nje i bal­kan­ska kri­za”... Broj nje­go­vih knji­žev­nih ra­do­va pre­la­zi 380. Po­sljed­nje nje­go­vo dje­lo „Dva­de­set go­di­na ustav­ne po­li­ti­ke u Sr­bi­ji 1883–1903” ugle­da­lo je svi­je­ta ovih da­na u Bi­o­gra­du. Pred­sjed­nik je Aka­de­mi­je na­u­ka i „Srp­ske Knji­žev­ne za­dru­ge”... Sto­jan No­va­ko­vić tvr­do vje­ru­je u sreć­nu bu­duć­nost Srp­skog na­ro­da, ne gle­da­ju­ći na nje­gov mu­čan po­lo­žaj i te­ške pre­pre­ke k nje­go­voj za­vjet­noj me­ti. Ugle­daj­mo se na ta­kve lju­de! Ži­vio Sto­jan No­va­ko­vić!”
(Na­sta­vi­će se)