Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


U fil­mu „Ka­ba­re” mu­zič­ki re­fren re­zi­mi­ra ono što se do­go­di­lo, da­je svoj ko­men­tar, a ka­da je po­treb­no mi­je­nja lo­gi­ku stva­ri i iz­vr­ga­va pod­smi­je­hu, de­for­mi­še ili sve pre­tva­ra u ka­lam­bur.
Da ni­šta ni­je od­re­đe­no i da se u tom ra­slo­ja­va­nju mo­ra­mo sna­la­zi­ti sa­mi, mi­sao je ve­o­ma pri­sut­na i u kon­cep­ci­ji li­ka za­ba­vlja­ča i kon­fe­ran­si­jea u ka­ba­reu „Ci­ca­ma­ca”. To ni­je ni­ka­kav eks­klu­ziv­ni lo­kal: pu­bli­ka je do­sta he­te­ro­ge­na, po­ne­kad i za­lu­ta ne­ki bo­lji gost, ali su uglav­nom to ma­li lju­di, so­ci­jal­no ne­iz­di­fe­ren­ci­ra­ni. Men­ta­li­tet im se la­ko mi­je­nja i osje­ća se iz­vje­sna ma­lo­gra­đan­ska otu­đe­nost od pra­ve ljud­ske pi­ro­de. Baš za­to je kon­fe­ran­si­je naj­če­šće sli­čan dvo­pol­noj lut­ki ili klov­nu i čas is­ti­če svo­je mu­ške ili žen­ske oso­bi­ne, tek da bi ono što go­vo­ri za­ma­glio i od­bra­nio. Sve je ka­ru­sel raz­li­či­tih bo­ja, sva­ku re­gi­stru­je­mo, ali se ni­jed­na ne za­u­sta­vlja u na­šem oku. U to­me je Bo­bu Fo­su ve­o­ma ko­ri­sti­lo nje­go­vo te­le­vi­zij­sko is­ku­stvo, pa se ni­jan­sa­ma cr­ve­ne po­sti­žu iz­u­zet­ni efek­ti.
Ali, nijesu to sa­mo vje­šti te­le­vi­zij­ski, po­zo­ri­šni ili film­ski tri­ko­vi i do­sjet­ke, jer svu­da iz­bi­ja no­stal­gič­na za­bri­nu­tost, osje­ća­nje usa­mlje­no­sti, tu­ge, pa ni smi­jeh ni­je ta­ko spon­tan i ra­do­stan jer je iza nje­ga uvi­jek muč­ni­na.
Mu­zi­ka je ta­ko po­sta­la dram­ska sna­ga ko­ja ak­te­ri­ma obez­bje­đu­je si­gur­nost. Ži­vot ma­le Se­li Bo­uls na­dah­nu­to i spon­ta­no igra Laj­za Mi­ne­li. Po­tvr­đi­va­nje pad blje­šta­vim svi­je­tlom, ma­li fler­to­vi i bes­cilj­no tu­ma­ra­nje od da­nas do sju­tra – za sve je to mo­gu­će na­ći oprav­da­nje, po­go­to­vo što ona svo­jom iskre­no­šću iza­zi­va sim­pa­ti­je ta­ko da sve ono što nam ina­če iz­gle­da po­roč­no, Se­li Bo­uls je oprav­da­no i do­zvo­lje­no. Du­ho­vi­ta je, ali i ci­nič­na i to pre­no­si i na se­be, ta­ko da u njoj na­la­zi­mo ne­što od iz­gu­blje­no­sti mla­do­sti una­pri­jed li­še­ne sva­ke bu­duć­no­sti. Se­li po­sta­je pri­ja­te­lji­ca sa ba­ro­nom Ma­xi­mi­li­a­nom von He­u­ne­om (Hel­mut Gri­em), bo­ga­tim plej­bo­jem, ko­ji po­zi­va nju i Bri­a­na na svo­je ima­nje van gra­da. U sce­ni ka­da njih tro­je za­jed­no ple­šu po­sta­je ne­ja­sno ko­ga za­pra­vo Maks že­li da za­ve­de. Vre­me­nom on gu­bi in­te­re­so­va­nje za njih i osta­vlja ih u Ber­li­nu, upr­kos za­jed­nič­kim pla­no­vi­ma. U nje­noj igri isto ta­ko ima pa­ro­dič­no­sti, ali i iz­vje­snih sim­bo­lič­nih zna­če­nja. Nu­me­re ko­je se iz­vo­de u ka­ba­reu po­ka­zu­ju na­lič­je ži­vo­ta. Na­ci­stič­ke stra­sti se ve­o­ma uspje­šno ismi­ja­va­ju i per­si­fli­ra­ju. Zar to ni­je su­ge­sti­ja da je ži­vot u ko­me svi uče­stvu­je­mo jed­na vr­sta ka­ba­rea? Mo­že li u nje­mu po­je­di­na­ic da na­đe si­gur­nost, po­sto­ja­nost i sre­ću? Mo­ra­mo li se svi to­me pri­klo­ni­ti, pot­pu­no adap­ti­ra­ti i po­is­to­vje­ti­ti sa hi­ste­ri­jom go­mi­le? Če­mu čo­vjek tre­ba uop­šte u ova­ko ne­si­gur­nom vre­me­nu da se na­da? Da li on mo­že da ob­u­zda svo­ju pri­ro­du? Mo­že li da smi­ri te po­mah­ni­ta­le stra­sti, da iz­dig­ne se­be iz­nad sti­hi­je, da se od­u­pre za­vo­dlji­vim la­ži­ma i da sa­ču­va slo­bo­du du­ha? Bob Fos umi­je da pod­stak­ne na raz­mi­šlja­nje. Zar nje­go­va ju­na­ki­nja ne do­la­zi u kri­zu baš on­da ka­da se za­lju­blju­je i ka­da joj se či­ni ka­ko je sve na­vo­di na to da pro­mi­je­ni svoj ži­vot, da se pre­pu­sti ma­lim, obič­nim za­do­volj­stvi­ma, da bu­de kao osta­li svi­jet, za­o­ku­pljen po­ro­dič­nim i dru­štve­nim bri­ga­ma?
Za nju je to uža­sa­va­ju­će, jer u to­me vi­di kon­for­mi­zam, pri­hva­ti li da li­či na osta­le mo­ra­će da se po­ko­ri nji­ho­vim ide­ja­ma, šta taj ži­vot obe­ća­va nje­noj ras­pu­snoj i ne­za­do­vo­lje­noj mla­do­sti?
(Na­sta­vi­će se)