PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Za vri­je­me vla­de ba­na Iva­na Ma­žu­ra­ni­ća do­šlo je do pra­vog bru­tal­nog ob­ra­ču­na sa Sr­bi­ma iz Pa­kra­ca i dru­gih mje­sta, ko­ji ni­je­su kri­li svo­ja na­ci­o­nal­na osje­ća­nja, ko­ji su sim­pa­ti­sa­li po­kret Uje­di­nje­ne omla­di­ne srp­ske, sa­ra­đi­va­li u no­vo­sad­skoj Za­sta­vi, obra­zo­va­li dru­štvo za sa­ku­plja­nje pri­lo­ga tom li­stu, u Pa­kra­cu osno­va­li Za­dru­gu Sr­ba za­na­tli­ja, u pri­god­nim pri­li­ka­ma ko­ri­sti­li srp­ski grb i srp­sku za­sta­vu, a u Srp­skoj uči­telj­skoj ško­li u Pa­kra­cu kao na­stav­ni pred­met ima­li srp­ski je­zik. Ban Ivan Ma­žu­ra­nić oci­je­nio je da su svim tim ak­tiv­no­sti­ma ši­re­ne ide­je srp­stva, či­me su uni­je­ti mr­žnja i raz­dor „iz­me­đu ka­to­lič­ko­ga i grč­ko-is­toč­no­ga ži­telj­stva”. Ma­žu­ra­nić je, uz to, do­šao do za­ključ­ka da su Sr­bi po­me­nu­tim dje­li­ma išli na to „da se srb­sko­me ele­men­tu pri­ba­vi ne­ka, s dr­žav­no-prav­nog gle­di­šta, neo­prav­da­na pre­moć i po­li­tič­ka pre­va­ga u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji”. Da se sve to ne bi de­si­lo, osum­nji­če­ni iz Pa­kra­ca, Kar­lov­ca, Osi­je­ka i Da­ru­va­ra su po­hap­še­ni, a oni ko­ji su bi­li za­po­sle­ni ot­pu­šte­ni su iz slu­žbe bez pra­va za­po­sle­nja na dr­žav­noj te­ri­to­ri­ji Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je.
Ma­žu­ra­ni­će­va pro­tiv­srp­ska ak­ci­ja ja­sno je na­go­vi­je­sti­la prav­ce ko­ji­ma će se kre­ta­ti hr­vat­ska po­li­ti­ka oslo­nje­na na hr­vat­sko dr­žav­no i isto­rij­sko pra­vo i na usta­no­vu „po­li­tič­kog” na­ro­da. Vr­lo br­zo is­po­sta­vi­lo se da je i sa­mo srp­sko ime u Hr­vat­skoj pred­sta­vlja­lo „po­li­tič­ki pre­stup”, da je sve što je srp­sko tre­ba­lo is­kor­je­nji­va­ti da bi se stvo­ri­la et­nič­ki či­sta, vjer­ski je­din­stve­na – ka­to­lič­ka – ve­li­ka hr­vat­ska dr­ža­va. Ka­kvo ras­po­lo­že­nje je vla­da­lo pre­ma Sr­bi­ma kod Hr­va­ta ko­ji su sli­je­di­li po­li­ti­ku hr­vat­skog dr­žav­nog i isto­rij­skog pra­va sa­vr­še­no po­ka­zu­je Po­li­tič­ka po­vi­jest hr­vat­skog na­ro­da dr Pe­ra Ga­vra­ni­ća. U njoj on bi­lje­ži da „da­nas za ci­e­lo ne­ma nig­de u Evro­pi me­đu ra­zno­je­zič­nim na­ro­di­ma ve­će mr­žnje, ne­go što ov­dje u nas ob­sto­ji me­đu isto­je­zič­nim Hr­va­ti­ma i Sr­bi­ma. Ta je mr­žnja do­du­še ne­zgod­na, ali je vr­lo ra­zu­mlji­va. Te­žnja hr­vat­ska i te­žnja srp­ska ne bo­ri se do­du­še oruž­je u ru­ci, jer ta­kve nam bor­be ne bi do­zvo­li­li na­ši sa­da­šnji go­spo­da­ri, ali za to bor­ba ite­ka­ko ob­sto­ji, i to pod­mu­kla, po­taj­na, gad­na bor­ba jed­ne eks­i­sten­ci­je pro­tiv dru­ge, jed­nog po­je­din­ca pro­tiv dru­gog, bez po­čin­ka, bez kra­ja i kon­ca. Da bi mi Hr­va­ti ima­li svo­ju ne­za­vi­snu dr­ža­vi­cu kao Sr­bi, i da se ne bi tre­ba­li ni od ko­ga bo­ja­ti, buk­nuo bi za ci­e­lo rat iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba, i taj bi sva­ka­ko bio naj­po­pu­lar­ni­ji”.
Isto­rij­ski do­ga­đa­ji ko­ji su se zbi­li od 1941. do 1945. i od 1991. do 1993. u sve­mu su po­tvr­di­li ocje­ne P. Ga­vra­ni­ća iz­re­če­ne 1895. go­di­ne. Oba pu­ta ka­da su Hr­va­ti ste­kli „svo­je ne­za­vi­sne dr­ža­vi­ce” do­šlo je, ka­ko je Ga­vra­nić i pred­vi­dio, do kr­va­vog pi­ra u ko­jem su žr­tve bi­li Sr­bi. Mr­žnja pro­tiv njih is­po­lje­na je ta­da na naj­bru­tal­ni­ji na­čin, ali sa ja­snim ci­ljem: da se stvo­ri et­nič­ki či­sta i što ve­ća hr­vat­ska dr­ža­va.
Po­zna­ti hr­vat­ski va­jar ju­go­slo­ven­skog opre­dje­lje­nja Ru­dolf Val­dec je po­ve­ćoj gru­pi srp­skih pi­sa­ca, sli­ka­ra i va­ja­ra, ko­ji su grup­no po­sje­ti­li Za­greb 1905. go­di­ne, kri­ti­ku­ju­ći eks­trem­nu an­ti­srp­sku po­li­ti­ku, iz­me­đu osta­log, iz­ja­vio da ka­da bi Hr­va­ti „do­bi­li ma i naj­ma­nju ne­za­vi­snost dr­žav­nu, sa li­ca ze­mlje zbri­sa­li bi sve ono što no­si srp­sko obi­ljež­je”. Vri­je­me i do­ga­đa­ji po­tvr­di­li su Val­de­co­ve su­mor­ne ocje­ne, ko­je su sla­bo oba­vi­je­šte­ne Sr­be iz­ne­na­di­le i zbu­ni­le.
Svje­do­čan­stvo o ne­tr­pe­lji­vo­sti pre­ma Sr­bi­ma na­la­zi­mo i u pi­smu Dra­gu­ti­na Ja­gi­ća iz 1901, u ko­jem on, po­vo­dom sa­hra­ne kra­lja Mi­la­na Obre­no­vi­ća u ma­na­sti­ru Kru­še­dol, pi­še: „Da je na na­še bi­lo, mi bi bi­li Mi­la­na da­li mr­tva `per šub` eks­pe­di­ra­ti još da­lje od Bi­o­gra­da, jer i mr­tvi Sr­bi još nam či­ne u Hr­vat­skoj smet­nju i sva­đu”. O toj za zdrav ra­zum ne­shva­tlji­voj mržnj ko­ja je ovla­da­la znat­nim di­je­lom hr­vat­skog dru­štva u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka iz­re­kla je svoj sud i do­bro­na­mjer­na i hu­ma­na mis Ade­li­na Pa­u­li­na Ir­bi, ko­ja, kao stran­ki­nja, ni­je ima­la ni­ka­kvih raz­lo­ga da pra­vi raz­li­ku iz­me­đu pra­vo­slav­nih i ka­to­li­ka. Po­vo­dom ma­sov­nog za­tva­ra­nja Sr­ba u Pa­kra­cu, Kar­lov­cu, Osi­je­ku, Da­ru­va­ru i dru­gim mje­sti­ma Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je, do ko­jeg je do­šlo u vri­je­me ustan­ka u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni (1875–1878), mis Ir­bi je na­pi­sa­la: „Je­di­ni mo­tiv to­me go­nje­nju na­la­zi se u ne­čo­vječ­noj mr­žnji Hr­va­ta spro­ću Sr­ba. Kao god što ka­to­li­ci u Bo­sni idu na ru­ku Tur­ci­ma pro­tiv Sr­ba, ta­ko Hr­va­ti u Sla­vo­ni­ji idu na ru­ku Ma­đa­ri­ma opet pro­tiv Sr­ba”.
Naj­ve­ći si­ja­či mr­žnje, oni ko­ji su je uob­li­či­li u dr­žav­ne, na­ci­o­nal­ne i po­li­tič­ke pro­gra­me, ko­ji su joj da­li oso­bi­ne bor­be iz­me­đu raz­li­či­tih ra­sa, Eugen Kva­ter­nik i An­te Star­če­vić, u hr­vat­skom dru­štvu pri­hva­će­ni su kao naj­ve­ći pa­tri­o­ti i ro­do­lju­bi. Tim či­nom raz­dor iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba du­bo­ko je usa­đen u nji­ho­va bi­ća, jer dok su jed­ni sprem­ni da sla­ve i sli­je­de po­me­nu­te ko­ri­fe­je, dru­gi s raz­lo­gom od njih za­zi­ru, jer osje­ća­ju te­ške po­sle­di­ce nji­ho­vog po­gub­nog dje­lo­va­nja.
(Na­sta­vi­će se)