PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ka­da sve što je re­če­no ima­mo u vi­du, on­da je ja­sno da je na­ci­o­nal­na in­te­gra­ci­ja Hr­va­ta, po­sli­je Re­vo­lu­ci­je 1848/49. go­di­ne, kre­nu­la u su­prot­nom smje­ru od onog ko­jim je po­šao Ilir­ski po­kret. Na­i­me, nji­ho­vi na­ci­o­nal­no-in­te­gra­ci­o­ni pro­ce­si do­bi­li su sve ka­rak­te­ri­sti­ke ve­li­ko­hr­vat­ske po­li­ti­ke, i to ka­ko oni u okvi­ri­ma pra­va­škog po­kre­ta, ta­ko i oni u okvi­ri­ma po­kre­ta ko­ji se raz­vi­jao pod ju­go­slo­ven­skim ime­nom. Sva ute­me­lje­na na hr­vat­skom dr­žav­nom i isto­rij­skom pra­vu, ve­li­ko­hr­vat­ska po­li­ti­ka nu­žno je mo­ra­la do­ći u su­kob sa srp­skom i ve­li­ko­srp­skom po­li­ti­kom u mno­gim pi­ta­nji­ma. Ta­ko se do­go­di­lo da su se su­prot­no­sti i su­ko­bi iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba, na­sta­li zbog ne­pre­mo­sti­vih raz­li­ka u sta­vu oko hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da, umno­ža­va­li, a me­đu­sob­ni od­no­si do usi­ja­nja za­o­štra­va­li.
Ka­ko su se Sr­bi osje­ća­li pod sna­žnim hr­vat­skim pri­ti­skom ko­jim se išlo na nji­ho­vo uni­šte­nje mo­že sa­mo do­ne­kle da do­ča­ra pi­smo mla­dog srp­skog uči­te­lja iz Za­gre­ba Ni­ko­le Šu­mo­nje, ko­je je na­pi­sao Mi­ši Di­mi­tri­je­vi­ću 10. fe­bru­a­ra 1883. go­di­ne. U tom pi­smu Šu­mo­nja, iz­me­đu osta­log, ka­že: „Ne­će­te mi mo­žda ni vje­ro­va­ti ka­ko sam že­ljan srp­ske ri­je­či, srp­skih knji­ga i li­sto­va, u ko­ji­ma bih mo­gao na­ći ono, što osje­ćam i sam, što će mi uli­ti vo­lju za rad u mom bu­du­ćem ži­vo­tu, što će me u mno­go­me po­u­či­ti ka­ko da se vla­dam i šta da ra­dim u ži­vo­tu za na­rod ko­me sam na­u­mio sve svo­je si­le po­sve­ti­ti. U sre­di­ni ove Srp­stvu naj­pro­tiv­ni­je stru­je mo­ram ja da se vas­pi­ta­vam za srp­skog uči­te­lja! Sve mi je ov­dje pro­tiv­no; što­god se mi­sli, mi­sli se pro­tiv­no, što­god se pi­še, pi­še se pro­tiv­no, što­god se go­vo­ri, go­vo­ri se pro­tiv­no, pro­tiv­no Srp­stvu. Ra­do bih se uklo­nio sve­mu to­me, ali ni­je mo­gu­će, sa­mo ov­dje mi je eg­zi­sten­ci­ja osi­gu­ra­na. Ja da­kle Sr­bin, ko­ji se du­šom i ti­je­lom ho­ću svo­me na­ro­du da po­sve­tim kao uči­telj, mo­ram da slu­šam pri­di­ke hr­vat­ske! Još da mi ni­je po­ne­kad ko­je srp­ske knji­ge ko­ja slu­čaj­no za­lu­ta do me­ne, iz ko­je vi­dim da ima Sr­ba, da se još mo­gu na­da­ti u bo­lju bu­duć­nost, da mi to­ga ni­je, mo­rao bih pod­le­ći na­pa­sti­ma, ko­je mi sva­ki čas na­li­je­ću na ime i na­rod­nost.”
Sr­bi su vr­lo ra­no uoči­li smi­sao hr­vat­ske po­li­ti­ke i ka­da je ri­ječ o hr­va­ti­za­ci­ji i te­žnja­ma za stva­ra­nje ve­li­ke hr­vat­ske dr­ža­ve. O to­me uvjer­lji­vo svje­do­či pi­smo ve­li­kog žu­pa­na Srem­ske žu­pa­ni­je Sve­to­za­ra Ku­še­vi­ća, upu­će­no 11. fe­bru­a­ra 1863. ve­li­kom žu­pa­nu Za­gre­bač­ke žu­pa­ni­je Iva­nu Ku­ku­lje­vi­ću Sak­cin­skom. Po­vo­dom spo­ra oko pri­pad­no­sti Sre­ma i od­bi­ja­nja Za­gre­bač­ke žu­pa­ni­je da po­dr­ži od­lu­ke srp­skog Bla­go­ve­šten­skog sa­bo­ra iz 1861. go­di­ne, ko­ji­ma je Srem imao da bu­de sa­stav­ni dio Voj­vo­di­ne, Ku­še­vić je na­pi­sao Ku­ku­lje­vi­ću: „(...) iz­ja­šnje­nja su va­ša naj­ve­će ne­po­vje­re­nje pra­ma Za­gre­bu pro­bu­di­la, i kraj­nju ogor­če­nost pro­ti Hr­vat­stva pro­iz­ve­la, pak sa­da jed­no mni­je­nje da su bra­ća Hr­va­ti Ser­bi­ma naj­ve­ći ne­pri­ja­te­lji, da ih oni i zbog na­rod­no­sti i zbog vi­e­re mer­ze, i da im oni ništ vi­še ne­go i Ma­đa­ri že­le, da oni istim na­či­nom ho­će svist da udu­še i na te­me­lju to­mu svo­ju sla­vu i si­lu ras­pro­stra­ne (...).” Po­što je upo­zo­rio Ku­ku­lje­vi­ća da Sr­bi „kao rav­no­pra­van na­rod sa Her­va­ti” ne mo­gu hlad­no­krv­no gle­da­ti da im Hr­va­ti ne­gi­ra­ju eg­zi­sten­ci­ju i po­li­tič­ko bi­će, pri­ja­telj­ski mu je po­ru­čio: „(...) pri­mi Ti ove ove mo­je ri­e­či pri­ja­telj­ski i kao či­stu na­mi­e­ru da se me­đu­sob­na na­ša lju­bav učvr­sti a ne da se na­sto­ja­va da se ta uni­šta­va, osim to­ga ja Te za­kli­njem ži­vim Bo­gom da se na­sto­ja­va da se merž­nja za­vla­dav­ša iz­bi­eg­ne, jer će od tu­da na­ša ob­ća pro­past po­te­ći, gle­daj­te pak vi ta­mo po­pu­štaj­te, jer ste sret­ni­je po­lo­že­ni, ni­ti po­pu­šta­nje to va­ma ško­di­ti mo­že, pak na­stoj­te da va­tru, ko­ja je od Za­gre­ba raz­pi­re­na uta­lo­ži­te, i da se ov­die za­vla­dav­ši stra, kao da Hor­va­ti oće da Sr­be uni­šte i ka­to­li­ci­zam da ras­pro­stru, ina­če će, vi­e­ruj mi, ovla­da­ti ta­kva ogor­če­nost, ko­joj se kraj pred­vi­dje­ti ne da, a po­vi­est­ni­ca će, ko­je si ti je­dan od naj­ve­ćih ne­go­va­te­ljah, gor­ko pro­kli­nja­ti ono­ga, ko­ji je mo­gao a zlo pred­u­pre­dio ni­je (...).” Ta opo­me­na, kao i mno­ge dru­ge pri­ja­telj­ske opo­me­ne Sr­ba, osta­la je glas va­pi­ju­ćeg jer onaj ko­ji je mo­gao, go­njen se­bič­nim na­ci­o­nal­nim i uskim vjer­skim in­te­re­si­ma, ne sa­mo da zlo ni­je pred­u­pri­je­dio, već ga je, iz go­di­ne u go­di­nu, ras­pa­lji­vao i pro­ši­ri­vao.
Zbog sil­nog i te­ško pod­no­šlji­vog pri­ti­ska na Sr­be, zbog otvo­re­ne ne­tr­pe­lji­vo­sti pre­ma nji­ma, zbog na­ci­o­nal­nog po­ri­ca­nja i eg­zi­sten­ci­jal­nog ugro­ža­va­nja, vi­đe­ni­ji lju­di su, već sre­di­nom se­dam­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka, bi­li sprem­ni da na­pu­ste Hr­vat­sku. Ta­ko je, na pri­mjer, po­zna­ti pe­da­gog dr Vo­ji­slav Ba­kić po­čet­kom 1875. od­lu­čio da pre­đe u Be­o­grad. Za­mo­lio je Mi­la­na Đ. Mi­li­će­vi­ća da mu u to­me po­mog­ne i na­đe mu ne­ko mje­sto u Sr­bi­ji. Tim po­vo­dom Mi­li­će­vić je 8. ja­nu­a­ra 1875. u svom dnev­ni­ku za­bi­lje­žio: „Ovo­me se ob­ra­do­vah od sveg sr­ca, jer na­ša na­rod­na na­sta­va do­bi­va u nje­mu vri­jed­na, spo­sob­na, iz­u­če­na i pu­na du­ha rad­ni­ka – bar se to­me mo­že na­da­ti po onom što je on za svo­je eto mla­do­sti po­ka­zao. Ne­mi­lo mi je opet što bra­ća Hr­va­ti tje­ra­ju ta­ko is­klju­či­vu po­li­ti­ku da nje­ga ta­mo ne tr­pe sa­mo za­to što je Sr­bin. Kud će ne­sre­ća ta­ko ne­sreć­ni­ma? Ku­da će ne­slo­ga ne­go me­đu Sr­be i Hr­va­te?”
(NA­STA­VI­ĆE SE)