Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Mi­loš je bio čo­vjek di­o­ni­cij­skog ti­pa, za­no­sa, ne­ke neo­bič­ne sud­bi­ne. Pre­čan­sko po­ri­je­klo mu je i od­re­đi­va­lo krug knji­žev­nih te­ma. Bo­re­ći se pro­tiv asi­mi­la­cij­skih te­žnji Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je, Pre­ča­ni su se čvr­sto dr­ža­li svo­je vje­re i tra­di­ci­je, ali su, u isto vri­je­me, raz­vi­li vi­so­ku kul­tu­ru i obra­zo­va­nu eli­tu.
Po­sli­je oslo­bo­đe­nja dje­lo­va Sr­bi­je od tur­ske vla­sti, po­čet­kom 19. vi­je­ka, nji­hov uti­caj je bio pre­su­dan da se br­zo for­mi­ra­ju mo­der­ne dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je. Po­go­to­vo je im­po­zan­tan broj srp­skih knji­žev­ni­ka iz Pre­ka. Ste­ri­ja, Ste­van Sre­mac, Velj­ko Pe­tro­vić, Isi­do­ra Se­ku­lić, Mi­le­ta i Đu­ra Jak­šić, Ka­ša­nin, Mi­loš Cr­njan­ski, pa sve do Vas­ka Po­pe i mla­đih pi­sa­ca Alek­san­dra Ti­šme...
Svi pi­sci, s one stra­ne Du­na­va, ima­li su na­ci­o­nal­nu svi­jest. Zna­li su da pri­pa­da­ju srp­skom na­ro­du, i da stva­ra­ju srp­sku knji­žev­nost. Pre­ča­ni su, ne­po­bit­no, ima­li ve­ću svi­jest ko­me pri­pa­da­ju. Kad či­ta­te Cr­njan­skog, vi­dje­će­te da stal­no, u se­bi, no­si onu gru­du ze­mlje, ka­ko je to uoči­la Isi­do­ra Se­ku­lić.
Mo­žda je od­go­net­ka u to­me što je Mi­lo­ša Cr­njan­skog otac stal­no klju­kao, ka­ko je sam go­vo­rio, isto­ri­jom Voj­vo­đa­na. Svi su oni, ka­ko je Mi­loš go­vo­rio, ima­li tu ide­ju kao o gro­zni­ci i bol­noj ha­lu­ci­na­ci­ji.
Či­nje­ni­ca je da je kod Mi­lo­ša Cr­njan­skog stal­no bi­la pri­sut­na bo­ja­zan da će nje­gov na­rod jed­nom ne­sta­ti. Otu­da i ta pri­ča o se­o­ba­ma, na­ro­du, ko­ji tra­ži svo­je mje­sto pod sun­cem. Ve­li­ki dio Sr­ba je u 17. vi­je­ku pre­šao na pro­stor da­na­šnje Voj­vo­di­ne bje­že­ći pod Tur­ci­ma u ma­sov­nom eg­zo­du­su, ko­ji je pred­vo­dio pa­tri­jarh Ar­se­ni­je Čar­no­je­vić, ro­đen u oko­li­ni Ce­ti­nja.
Pa­tri­jar­ho­vo pre­zi­me uka­zu­je ve­zu sa srp­skom sred­njo­vje­kov­nom di­na­sti­jom ko­ja je vla­da­la Ze­tom u 14. i 15. vi­je­ku, a Cr­njan­ski ga sta­vlja u na­slo­vu svog ro­ma­na da bi po­ve­zao na­ci­o­nal­nu i lič­nu sud­bi­nu svog ju­na­ka.
Mno­gi iz Čon­gra­da i da­nas ima­ju svi­jest da su nji­ho­vi pre­ci do­šli sa Čar­no­je­vi­ćem. Na­kon to­li­ko go­di­na po­tom­stvo zna kad su, s kim i oda­kle su do­šli, za raz­li­ku od mno­gih dru­gih, ko­ji ni ime pra­dje­do­va ne zna­ju. Ko za­bo­ra­vlja isto­ri­ju, po­na­vlja mu se u još go­rem sta­nju.
Mi­loš Cr­njan­ski 1929. go­di­ne ob­ja­vlju­je pr­vu knji­gu „Se­o­ba“, za ko­ju do­bi­ja na­gra­du Srp­ske kra­lje­vi­ne.
Mo­tiv se­o­ba, ko­ji kod nje­ga po­sta­je sud­bin­ska kon­stan­ta srp­skog na­ci­o­na, obi­lje­ži­će nje­go­vo pi­sa­nje i ži­vot. Kad go­vo­ri o srp­skoj isto­ri­ji, ili tra­di­ci­ji, Cr­njan­ski uvi­jek is­ti­če isto­rij­sku pat­nju. Srp­ski na­rod se se­lio od Ca­ri­gra­da do Tr­sta, ili od Sent An­dre­je do Ati­ne. Se­o­be pod Čar­no­je­vi­ćem ni­su je­di­ne. Mi­gra­ci­ja Sr­ba je bi­lo i u na­še vri­je­me, ali nam to ni­je te­ma.
Iz­gle­da da je Cr­njan­ski osje­tio je­dan pro­blem ko­ji je na­ci­o­nal­ni, eko­nom­ski, et­nič­ki i ra­sni, a ko­ji se če­sto do­ga­đao pod uda­ri­ma ve­li­kih si­la, bo­lje re­če­no na­sil­ni­ka tih ve­li­kih si­la.
Go­di­ne 1928. Cr­njan­ski po­sta­je ata­še za štam­pu pri ju­go­slo­ven­skom po­slan­stvu u Ber­li­nu. Ko­li­ko je nje­gov po­lo­žaj u srp­skoj knji­žev­no­sti bio ne­si­gu­ran, vi­di se i po to­me što Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga, na če­lu sa pred­sjed­ni­kom Mar­kom Ca­rom, od­bi­ja da mu štam­pa pu­to­pis „Lju­bav u To­ska­ni“.
Iz Ber­li­na mje­se­ci­ma vo­di po­le­mi­ku sa njim u be­o­grad­skoj štam­pi. To je, ujed­no, i pr­vi jav­ni su­kob u ko­jem će bi­ti pot­pu­no usa­mljen. Ni­šta čud­no, je­dan od pri­mje­ra su i ne­ko­li­ko srp­skih pi­sa­ca u Cr­noj Go­ri ko­je za­vid­ni, is­klju­či­vi, ego­cen­trič­ni ni­štav­ni pje­sni­ci ig­no­ri­šu. Uglav­nom su to biv­ši Ti­to­vi omla­din­ci, a sa­da vjer­ni ne­vjer­ni­ci, od ko­jih ne mo­že­mo ni u cr­kvi da se po­mo­li­mo, vla­di­ci po­klo­ni­mo.
Ubr­zo, ras­pra­ve se vi­še ne­će vo­di­ti zbog knji­žev­no­sti. Pr­vi svjet­ski rat ni­je ri­je­šio broj­ne kon­flik­te u svi­je­tu. Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja ozna­či­la je uspon ko­mu­ni­zma. Po­ni­že­na Nje­mač­ka u Pr­vom svjet­skom ra­tu do­ve­šće Hi­tle­ra na vlast.
Na ru­še­vi­na­ma pro­pa­lih car­sta­va stva­ra­ju se dvi­je ide­je ko­je pre­ten­du­ju na svjet­sko go­spo­dar­stvo – fa­ši­zam i ko­mu­ni­zam. Ide­o­lo­ške bor­be se pre­no­se i na knji­žev­nu sce­nu, a Cr­njan­ski je re­dov­no u nji­ho­vom sre­di­štu. Za­ne­se­ni mla­di na­ra­šta­ji pod­li­je­žu lje­vi­čar­skim ide­ja­ma. U pr­vim go­di­na­ma i Mi­loš Cr­njan­ski. Pro­sto re­če­no, to je bio je­dan od na­či­na da se iz­ra­zi ne­ki bunt pro­tiv so­ci­jal­nog sta­nja u ko­jem se na­la­zi­lo dru­štvo.
Oki­dač je bi­la ogrom­na so­ci­jal­na ne­prav­da u pr­voj Ju­go­sla­vi­ji. Na­rav­no, si­ro­ma­štvo je bi­lo ne­iz­bje­žno po­sli­je to­li­ko ra­to­va. Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja je u svo­jim is­tu­pi­ma sa­bra­la sva ta ne­za­do­volj­stva. Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je bi­la su­o­če­na sa pri­jet­nja­ma fa­ši­zma i ko­mu­ni­zma, što je pred­sta­vlja­lo pra­vi ga­li­ma­ti­jas.
(Na­sta­vi­će se)