PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


No­va­ko­vić je uka­zi­vao na po­tre­bu or­ga­ni­zo­va­nja knji­žar­ske tr­go­vi­ne kao glav­nog sred­stva za du­hov­no uz­di­za­nje na­ro­da, što bi, ra­zu­mi­je se, pod­ra­zu­mi­je­va­lo i stva­ra­nje istin­ske či­ta­lač­ke pu­bli­ke če­ga, pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, u Srp­stvu još ne­ma. Vje­ro­vao je, me­đu­tim, da je uči­njen pr­vi ko­rak osni­va­njem Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge 1892. go­di­ne ko­ja će svo­jim ra­dom i ši­re­njem knji­ge do­pri­ni­je­ti stva­ra­nju či­ta­lač­ke pu­bli­ke i sa­mim tim mno­go uči­ni­ti „da se po­li­tič­ke pre­gra­de pu­tem knji­ge osla­be”. Po­sled­njih go­di­na to­kom svog bo­rav­ka u Pe­tro­gra­du, No­va­ko­vić je uz te­ku­ći dnev­ni rad ve­li­ku pa­žnju po­sve­tio pro­u­ča­va­nju Pr­vog srp­skog ustan­ka i is­ko­ri­stio pri­li­ku oko pri­pre­ma sto­go­di­šnjeg ju­bi­le­ja tog do­ga­đa­ja da na­pi­še zna­čaj­na dje­la ko­ji­ma je htio da po­ka­že da je srp­ski na­rod ri­je­šio da ko­nač­no ras­kr­sti sa sud­bi­nom na­met­nu­tom mu po­ra­zi­ma u sred­njem vi­je­ku i da mo­že da kre­ne u stva­ra­nje svo­je na­ci­o­nal­ne no­vo­vje­kov­ne dr­ža­ve. To je bi­la i No­va­ko­vi­će­va po­ru­ka srp­skom na­ro­du pri­je ne­go što je 1905. go­di­ne okon­čao svo­ju du­go­go­di­šnju di­plo­mat­sku ka­ri­je­ru, pen­zi­o­ni­sao se i vra­tio u Be­o­grad.
U ži­vo­tu Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, po­li­ti­ča­ra i na­uč­ni­ka, 1905. go­di­na tre­ba­lo je da bu­de ve­li­ka pre­kret­ni­ca. Za­slu­že­nom pen­zi­jom na­gra­đe­no je vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je nje­go­vog ra­da u dr­žav­noj slu­žbi Sr­bi­je. Isto­vre­me­no se okon­ča­lo i nje­go­vo du­že od­su­stvo­va­nje iz ze­mlje zbog oba­ve­za u di­plo­mat­skoj slu­žbi u ko­joj je na mje­stu srp­skog po­sla­ni­ka pro­veo, s pre­ki­di­ma, vi­še od je­da­na­est go­di­na. Za či­ta­vo do­ta­da­šnje vri­je­me nje­ga je osim kon­ti­nu­i­ra­nog na­uč­nog ra­da za­o­ku­plja­la po­li­ti­ka. U nju je ulo­žio ogrom­no zna­nje, mu­drost, raz­bo­ri­tost, trud i na­ci­o­nal­no osje­ća­nje. Spolj­no­po­li­tič­ki pro­ble­mi Sr­bi­je i po­lo­žaj srp­skog na­ro­da uop­šte bi­li su sva­ko­dnev­na te­ma u ci­je­lom to­ku nje­go­vog rad­nog vi­je­ka. Pra­tio je i zbi­va­nja u svi­je­tu, a kao na­uč­nik do­bro je ra­zu­mio ko­ri­je­ne za­mr­še­nih bal­kan­skih pro­ble­ma ko­ji su bi­li na pr­vom mje­stu nje­go­vog ne­is­crp­nog in­te­re­so­va­nja. Iz go­di­ne u go­di­nu sve je vi­še stra­ho­vao od Austro-Ugar­ske ko­ja je u svo­joj eks­pan­zi­o­ni­stič­koj po­li­ti­ci ka ju­gu bi­la ve­li­ka pri­jet­nja i Sr­bi­ji i srp­skom na­ro­du na neo­slo­bo­đe­nim te­ri­to­ri­ja­ma Tur­ske. Ogro­man trud je ula­gao da olak­ša po­lo­žaj Sr­ba u Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji, pa mu je kao srp­skom po­sla­ni­ku u Ca­ri­gra­du ili kao pred­sjed­ni­ku vla­de to bio i naj­va­žni­ji dio ak­tiv­no­sti. Za ba­vlje­nje stra­nač­kim pi­ta­nji­ma po­ka­zi­vao je sve ma­nje in­te­re­so­va­nja. Iako se svo­jim dru­go­vi­ma iz Na­pred­ne stran­ke prav­dao da zbog vi­še­go­di­šnjeg od­su­stvo­va­nja iz ze­mlje ne­ma do­volj­no oba­vje­šte­nja iz Be­o­gra­da da bi do­bro oci­je­nio si­tu­a­ci­ju, raz­o­ča­ra­nja ko­ja je u ve­zi sa tim do­ži­vlja­vao bi­la su za nje­ga pre­sud­na. Iako je sa pu­no vo­lje ra­dio na ja­ča­nju Na­pred­ne stran­ke, osje­ćao je da su Obre­no­vi­ći ve­li­ka pre­pre­ka raz­vo­ju par­tij­skog ži­vo­ta u Sr­bi­ji. I sa­ma Na­pred­na stran­ka, iako bli­ska Dvo­ru, te­ško je pod­no­si­la re­žim auto­ri­tar­ne vla­sti, pa je na­po­kon 1896. go­di­ne ras­pu­šte­na, na ini­ci­ja­ti­vu sa­mog No­va­ko­vi­ća, zbog oba­ra­nja nje­go­ve vla­de za­ku­li­snim rad­nja­ma Dvo­ra.
Pad obre­no­vi­ćev­skog re­ži­ma 1903. go­di­ne, ko­ji je do­nio ve­li­ku pro­mje­nu u Sr­bi­ji, za­te­kao je No­va­ko­vi­ća na mje­stu po­sla­ni­ka u Pe­tro­gra­du. Nje­go­va pa­žnja bi­la je do ta­da oku­pi­ra­na zna­čaj­nim di­plo­mat­skim za­da­ci­ma. Do­go­va­ra­nje ve­li­kih si­la oko iz­vo­đe­nja re­for­mi u evrop­skoj Tur­skoj pod­ra­zu­mi­je­va­lo je da No­va­ko­vić is­ko­ri­sti svo­je ogrom­no zna­nje iz bal­kan­ske pro­ble­ma­ti­ke i da svoj ugled u ta­mo­šnjim po­li­tič­kim kru­go­vi­ma is­ko­ri­sti da se po­pra­vi po­lo­žaj srp­skog ži­vlja na neo­slo­bo­đe­nim tur­skim evrop­skim te­ri­to­ri­ja­ma, ugro­že­nog ne sa­mo od vla­sti ne­go i od al­ban­skih po­bu­nje­ni­ka, kao i eks­pan­zi­o­ni­stič­kih te­žnji su­sjed­nih dr­ža­va. Bri­nuo se i za do­bi­ja­nje zaj­mo­va ka­ko bi se po­pra­vi­lo eko­nom­sko sta­nje u Sr­bi­ji, a bud­no je mo­trio i na sva­ki znak ko­ji bi na­go­vje­šta­vao da Austro-Ugar­ska mi­sli da u svo­ju ko­rist pro­mi­je­ni sta­tus Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ili da se sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no upu­sti u ne­ku ak­ci­ju ja­ča­nja svog uti­ca­ja na bal­kan­ske te­ri­to­ri­je ko­ja bi ugro­zi­la Sr­bi­ju. Unu­tra­šnja po­li­tič­ka kre­ta­nja u Sr­bi­ji bi­la su mu u dru­gom pla­nu, ali je i u to­me do­šlo do pro­mje­ne. Pad Obre­no­vi­ća, učvr­šći­va­nje par­la­men­ta­ri­zma i čvr­stu po­zi­ci­ju ra­di­ka­la, ra­zu­mio je kao zna­ča­jan pre­o­kret u cje­lo­kup­noj po­li­ti­ci Sr­bi­je. Pri­hva­tio je, me­đu­tim, da u ime di­na­sti­je Ka­ra­đor­đe­vi­ća i no­vih vla­sti i da­lje pred­sta­vlja Sr­bi­ju u Ru­si­ji. Na­sta­vio je u pr­vom re­du da, kao i pri­je, ula­že ogrom­nu ener­gi­ju ka­ko bi se po­bolj­šao po­lo­žaj Sr­ba u evrop­skoj Tur­skoj, su­zbi­le te­žnje Bu­gar­ske da pre­ko even­tu­al­ne auto­no­mi­je Ma­ke­do­ni­je učvr­sti ta­mo svoj po­lo­žaj, a u isto vri­je­me i da se re­for­me ve­li­kih si­la uve­du u one kra­je­ve gdje su Sr­bi i Al­ban­ci ži­vje­li iz­mi­je­ša­ni, a Austro-Ugar­ska ta­mo pre­ko Al­ba­na­ca na­sto­ja­la da ra­ši­ri svoj uti­caj. Bri­nuo se isto ta­ko i o to­me da se što pri­je po­pra­vi ugled Sr­bi­je ko­ji je bio do­ve­den u pi­ta­nje zbog su­ro­vog ob­ra­ču­na sa kra­ljev­skim pa­rom Obre­no­vi­ća.(NA­STA­VI­ĆE SE)