Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


I
ta­li­ja, Ma­đar­ska, Bu­gar­ska, Al­ba­ni­ja... pre­ten­du­ju na ju­go­slo­ven­ske te­ri­to­ri­je, a u Hr­vat­skoj ja­ča fa­ši­stič­ki usta­ški po­kret, tra­že­ći da svi na­ro­di ko­ji su ušli u njen sa­stav, do­bi­ju pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje, do ot­cje­plje­nja. Naj­pri­je se ra­ču­na­lo na ot­cje­plje­nje Hr­vat­ske i Slo­ve­ni­je, što se i do­go­di­lo ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ka­sni­je...
Mi­loš Cr­njan­ski kao da je sli­je­dio zov vre­me­na. To­kom ci­je­log me­đu­rat­nog pe­ri­o­da is­ku­ša­vao je se­be kao sim­pa­ti­ze­ra i pri­sta­li­ce ra­znih ide­ja. Naj­pri­je su to bi­le le­vi­čar­ske, ali br­zo se okre­nuo ne­če­mu, što bi­smo mo­gli da sma­tra­mo de­sni­com. Na­rav­no, i tu se mno­go raz­li­ko­vao od mno­gih srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca.
Ja­ki se­pa­ra­ti­stič­ki po­kre­ti ra­di­li su na raz­bi­ja­nju dr­ža­ve, ko­ju je Cr­njan­ski že­lio. U jed­nom od tek­sto­va o vo­ždu Ka­ra­đor­đu, re­ći će da je sva­ka dr­ža­va kad na­sta­je, za sva­kog ko je mu­ško, naj­ve­ća opoj­nost. Zna­či, ide­ja dr­ža­ve je ne­što što je po­kre­nu­lo usta­nak po­čet­kom 19. vi­je­ka u Sr­bi­ji, a ne glad, ona­ko ka­ko su u svim re­vo­lu­ci­ja­ma htje­li da vi­de mark­si­stič­ki te­o­re­ti­ča­ri.
Že­lja mu je bi­la da osta­ne uz tu dr­ža­vu, kao mla­dić, za­pra­vo je po­sto­ja­na, iskre­na i če­sti­ta ide­ja oda­no­sti svom na­ro­du, i osta­lim ko­je je ci­je­nio, dok ni­je­su po­če­li da ra­de na raz­bi­ja­nju te dr­ža­ve.
Ubi­stvom kra­lja Alek­san­dra Uje­di­ni­te­lja, od stra­ne bu­gar­skih i hr­vat­skih fa­ši­sta, u Mar­se­ju 1934. go­di­ne, su­štin­ski će ozna­či­ti i kraj ju­go­slo­ven­ske ide­je. Ve­li­ka vi­zi­ja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ni­ka­da ne­će bi­ti ostva­re­na.
Shva­tiv­ši ozbilj­nost pro­ble­ma, s ko­ji­ma se dr­ža­va su­o­ča­va, pred Dru­gi svjet­ski rat, Cr­njan­ski pre­la­zi na kon­zer­va­tiv­ni­je po­zi­ci­je. U knji­zi o Sve­tom Sa­vi, ko­ju ob­ja­vlju­je 19 34. go­di­ne, vi­še ne­ma ni tra­ga o ne­ka­da­šnjem od­ri­ca­nju ne­ma­njić­kog na­sle­đa. Sa još ne­kim isto­mi­šlje­ni­ci­ma, Mi­loš Cr­njan­ski svo­ju po­li­tič­ku po­zi­ci­ju na­zi­va No­vim na­ci­o­na­li­zmom.
Sko­ro svi srp­ski knji­žev­ni­ci, iz­me­đu dva ra­ta, bi­li su pro­ju­go­slo­ven­ski ori­jen­ti­sa­ni, a Cr­njan­ski, 1934. go­di­ne, za­pi­su­je: „Ako se na­sta­vi ova­ko, ova ju­go­slo­ven­ska igra će se za­vr­ši­ti jed­nom tra­ge­di­jom.”
Kad uvi­đa da po­sto­ji opa­snost da će se kra­lje­vi­na ras­pa­sti, pre­da­no ra­di na us­po­sta­vlja­nju ne­kih kul­tur­nih vri­jed­no­sti i tra­di­cij­skih, ko­ji će tu dr­ža­vu osta­vi­ti na oku­pu.
U ovo i ova­kvo vri­je­me, pri­ja­telj­stvo sa Mar­kom Ri­sti­ćem bur­no se ras­ki­da. Za­mje­nju­je ga pod­jed­na­ko sna­žno ne­pri­ja­telj­stvo. Cr­njan­ski se, 1932. go­di­ne, že­sto­ko su­ko­bio i sa Mi­la­nom Bog­da­no­vi­ćem, ured­ni­kom mark­si­stič­kog No­li­ta, zbog tek­sta „Po­sta­je­mo ko­lo­ni­ja stra­ne knji­ge”.
No­lit je bi­lo le­vi­čar­sko iz­da­vač­ko pred­u­ze­će, ko­je je osno­vao Pa­vle Bi­ha­lji, za ko­je je Cr­njan­ski tvr­dio da pri­ma no­vac od Ko­min­ter­ne, ko­ja je u svom pro­gra­mu ima­la raz­bi­ja­nje Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Te op­tu­žbe su iza­zi­va­le ve­li­ki šok. U toj po­le­mi­ci, Bog­da­no­vić mu je od­go­vo­rio vr­lo ener­gič­no. Op­tu­žu­je Cr­njan­skog za ofi­ci­ja­zan ton... Ono što je in­te­re­sant­no, ni­ko ni­je na­pa­dao Bog­da­no­vi­ća, ne­go Cr­njan­skog.
Tri­de­se­tak jav­nih rad­ni­ka je pot­pi­sa­lo tekst ko­ji se pro­ti­vi to­nu ko­jim Cr­njan­ski vo­di po­le­mi­ku. Sma­tra­li su da na­čin na ko­ji vo­di po­le­mi­ku je du­bo­ko šte­tan po ukup­nu jav­nu svi­jest, i oni su se, na ne­ki na­čin, odvo­ji­li od nje­ga. Cr­njan­ski je re­kao da mu pot­pi­si ne tre­ba­ju, da će se bo­ri­ti sam, i ti­me je po­ka­zao je­dan dio svog pro­fi­la i sta­va.
Na­kon smr­ti kra­lja Alek­san­dra, knez Pa­vle upra­vlja ze­mljom kao na­mje­snik. Na po­li­tič­koj sce­ni po­či­nje da do­mi­ni­ra, iz­u­zet­no ener­gi­čan i am­bi­ci­o­zni, Mi­lan Sto­ja­di­no­vić. Pod nje­go­vom upra­vom, Ju­go­sla­vi­ja po­ku­ša­va da se pri­bli­ži Ita­li­ji i Nje­mač­koj, ka­ko bi iz­bje­gla uče­šće u ra­tu, ko­ji je ne­mi­nov­no sli­je­dio.
Cr­njan­ski je du­go sa­ra­đi­vao u Sto­ja­di­no­vi­će­vom li­stu „Vre­me”, a nji­ho­vi kon­tak­ti po­sta­ju sna­žni, po od­la­sku Cr­njan­skog na mje­sto do­pi­sni­ka pri cen­tral­nom pres bi­rou u Ber­li­nu.
Po­le­mi­ka sa Mi­ro­sla­vom Kr­le­žom je po­sled­nji u ni­zu ve­li­kih jav­nih su­ko­ba, ko­je je Cr­njan­ski vo­dio. Biv­ši austro­u­gar­ski voj­nik po­ku­ša­va da za­šti­ti sje­ća­nje na srp­ska žr­tvo­va­nja i po­gi­bi­je u Pr­vom svjet­skom ra­tu, od Kr­le­ži­nog ni­po­da­šta­va­nja i ka­ri­ki­ra­nja.
Nje­go­va od­bra­na je iza­zva­la ve­li­ku re­ak­ci­ju pri­sta­li­ca Bolj­še­vi­zma u Ju­go­sla­vi­ji, i bi­va op­tu­žen za jed­nu, da ka­že­mo, re­ak­ci­o­nu ide­o­lo­gi­ju. Cr­njan­ski, ko­ji je pro­šao rat, sa­da slu­ša rat­ne pro­fi­te­re, ko­ji su se obo­ga­ti­li za vri­je­me tog ra­ta, i jed­no­stav­no mo­ra da bra­ni taj rat. Cr­njan­ski je bio pa­tri­o­ta, ne na­ci­o­na­li­sta, pla­še­ći se da će srp­ski na­rod ro­bo­va­ti, oni­ma ko­ji­ma je i pri­je ro­bo­vao.
Go­di­ne 1934/35. go­di­ne, Cr­njan­ski iz­da­je i ure­đu­je ča­so­pis „Ide­je”, u ko­jim da­lje iz­la­že i raz­vi­ja svo­je po­li­tič­ke sta­vo­ve.
(Na­sta­vi­će se)