PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U po­gle­du na unu­tra­šnje pri­li­ke u Sr­bi­ji, do­la­zak Ka­ra­đor­đe­vi­ća i uvo­đe­nje par­la­men­tar­nog re­ži­ma za No­va­ko­vi­ća su zna­či­li ozbilj­no is­ku­še­nje. Vi­dio je po­sli­je to­li­ko go­di­na mo­guć­nost da na­pred­nja­ci po­ste­pe­no sti­ču uti­caj, uz­dig­nu se na po­li­tič­koj sce­ni i po­no­vo or­ga­ni­zu­ju. Na to su ga sve­srd­no pod­sti­ca­li i nje­go­vi par­tij­ski dru­go­vi. S ob­zi­rom na to da je po­sli­je smr­ti Mi­lu­ti­na Ga­ra­ša­ni­na bio i for­mal­ni vo­đa na­pred­nja­ka oni su se kod nje­ga, pri­je sve­ga, za­la­ga­li za ob­no­vu stran­ke s tim da se po­ste­pe­no bo­re za pre­stiž i ogle­da­ju na stra­nač­kim iz­bo­ri­ma.
Pro­mi­je­nje­ni uslo­vi u Sr­bi­ji za po­li­tič­ki rad ko­ji su se uka­za­li 1903. go­di­ne bi­li su da­kle pra­vi iza­zov za No­va­ko­vi­ća da po­sli­je to­li­ko go­di­na po­ka­že in­te­re­so­va­nje i za stra­nač­ko nad­me­ta­nje. To se ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­di­lo i u nje­go­vim ak­tiv­no­sti­ma u po­sled­nje dvi­je go­di­ne bo­rav­ka u Pe­tro­gra­du, od­no­sno do pen­zi­o­ni­sa­nja i po­vrat­ka u Sr­bi­ju. Iz­bo­ri u Sr­bi­ji, stra­nač­ko opre­dje­lje­nje, par­la­men­tar­ni ži­vot, po­sta­li su no­va i to sva­ko­dnev­na te­ma No­va­ko­vi­će­vog in­te­re­so­va­nja. Tu su se, po­red osta­log, kri­li i raz­lo­zi da je No­va­ko­vić od no­vih vla­sti u Sr­bi­ji tra­žio da se pen­zi­o­ni­še i vra­ti u ze­mlju. U pr­vom re­du tre­ba­lo je iz­gla­di­ti ne­spo­ra­zu­me ko­ji su da­ti­ra­li iz ra­ni­jih go­di­na upra­vo zbog raz­li­ka ko­je su bi­le stvo­re­ne iz­me­đu nje­ga i di­je­la na­pred­njač­kog član­stva. To se na­ro­či­to osje­ća­lo od 1901. go­di­ne ka­da je od­bio mol­bu kra­lja Alek­san­dra i ne­kih ugled­nih na­pred­nja­ka da sta­vi pot­pis na na­pred­njač­ko-ra­di­kal­ski spo­ra­zum, jer ni­je ni­je imao po­vje­re­nja da će to do­ve­sti do uz­di­za­nja na­pred­nja­ka na po­li­tič­koj sce­ni, ne­go je bio ubi­je­đen da će se sve za­vr­ši­ti na nji­ho­vu šte­tu. Je­dan dio is­tak­nu­tih na­pred­nja­ka, na­ro­či­to mla­đih, mi­sli je dru­ga­či­je. U to­ku na­red­nih go­di­na raz­li­ke su se sa­mo po­ja­ča­le, a na­ro­či­to po­sli­je maj­skog pre­vra­ta 1903. go­di­ne, ka­da je me­đu na­pred­nja­ci­ma sve vi­še ra­slo uvje­re­nje da tre­ba po­no­vo obra­zo­va­ti nji­ho­vu ras­pu­šte­nu stran­ku. U lje­to 1905. go­di­ne, uoči iz­bo­ra za­ka­za­nih za ju­li, na­pred­nja­ci su ve­o­ma od­luč­no di­gli glas da po­no­vo, kao stran­ka, za­u­zmu od­re­đe­no mje­sto me­đu or­ga­ni­zo­va­nim po­li­tič­kim sna­ga­ma u srp­skom dru­štvu. Do­šav­ši pri­vre­me­no iz Pe­tro­gra­da da bi pri­pre­mio na­pred­nja­ke za iz­bo­re, No­va­ko­vić je bio ve­o­ma obes­po­ko­jen po­dje­la­ma ko­je je me­đu nji­ma za­te­kao. Jed­na gru­pa nji­ho­vih mla­đih ka­dro­va je bi­la sku­plje­na oko li­sta Prav­da, ko­ji je osno­van u sep­tem­bru 1904. go­di­ne. Dje­lo­va­nje te gru­pe, i pi­sa­nje li­sta Prav­da ko­ji je za­stu­pao nji­ho­va mi­šlje­nja, ni­je­su bi­li po vo­lji di­je­la sta­ri­jih na­pred­nja­ka. I Sto­jan No­va­ko­vić je bio uz­ne­mi­ren zbog nji­ho­vog dr­ža­nja. On je u nji­ma vi­dio opo­zi­ci­ju una­tar na­pred­nja­ka i raz­bi­ja­če nji­ho­vog je­din­stva. Bio je to je­dan od raz­lo­ga što je u no­vem­bru 1904. go­di­ne po­čeo da ša­lje po­ru­ke vla­di u Be­o­gra­du sa sve od­luč­ni­jim za­htje­vom za pen­zi­o­ni­sa­njem. No­va­ko­vić je za­pra­vo sma­trao da bi na­pred­nja­ci kao stran­ka tre­ba­lo da se or­ga­ni­zu­ju tek po­što ostva­re uspjeh na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma i do­bi­ju do­vo­ljan broj po­sla­ni­ka, tj. 10 od 15, ko­jim bi se mo­gli od­luč­no za­stu­pa­ti nji­ho­vi in­te­re­si. Pri­pre­ma­ju­ći se za te iz­bo­re, za­ka­za­ne za jul 1905. go­di­ne, No­va­ko­vić je odr­žao vi­še sa­sta­na­ka i sku­po­va sa svo­jim par­tij­skim dru­go­vi­ma. Po­čet­kom ju­na bi­la je odr­ža­na i na­pred­njač­ka kon­fe­ren­ci­ja na ko­joj je iza­bran i glav­ni iz­bor­ni od­bor na če­lu sa No­va­ko­vi­ćem. Bio je obra­zo­van i je­dan pri­vre­me­ni glav­ni od­bor. U jed­noj po­sla­ni­ci ko­jom se po­sli­je to­ga obra­tio na­pred­nja­ci­ma, No­va­ko­vić je uka­zao i na osnov­ne ci­lje­ve za ko­je je tre­ba­lo da se bo­re. Tre­ba­lo je za­pra­vo, po nje­go­vom mi­šlje­nju, da na unu­tra­šnjem pla­nu bu­du po­što­va­ni za­ko­ni, za­tim da se omo­gu­ći da se tač­no zna šta tre­ba da pred­sta­vlja dr­žav­na vlast, a šta na pri­mjer sud. Na pri­vred­nom pla­nu pod­ra­zu­mi­je­va­la bi se po­moć pri­vred­nom raz­vo­ju ze­mlje i po­sti­za­nje nje­ne eko­nom­ske ne­za­vi­sno­sti, a u spolj­noj po­li­ti­ci, da se u ci­lju za­šti­te nje­go­vih in­te­re­sa za­stu­pa na­če­lo, Bal­kan bal­kan­skim na­ro­di­ma i nji­hov spo­ra­zum o ra­du za za­šti­tu sop­stve­nih za­jed­nič­kih in­te­re­sa. Do­go­di­lo se, me­đu­tim, da su na iz­bo­ri­ma odr­ža­nim u ju­lu od svih stran­ka u Sr­bi­ji na­pred­nja­ci do­bi­li naj­ma­nji broj gla­so­va, a u skup­šti­nu su ušla sa­mo tri nji­ho­va kan­di­da­ta. Sto­jan No­va­ko­vić, ko­ji je bio na iz­bor­noj li­sti u nje­go­vom rod­nom pod­rinj­skom okru­gu, bio je me­đu iza­bra­ni­ma. Bio je to no­vi ve­li­ki ne­u­spjeh na­pred­nja­ka. Po­ja­ča­la su se raz­mi­mo­i­la­že­nja u nji­ho­vim re­do­vi­ma. Dio na­pred­nja­ka je sve vi­še za­stu­pao po­tre­bu kon­sti­tu­i­sa­nja stran­ke. U av­gu­stu 1905. u Va­lje­vu je po­kre­nu­to or­ga­ni­zo­va­nje na­pred­ne stran­ke za re­gi­on, a slič­na na­sto­ja­nja do­go­di­la su se i u Po­ža­rev­cu i Kra­gu­jev­cu. Bi­lo je to su­prot­no ono­me što je za­stu­pao No­va­ko­vić, i on se lič­no osje­tio ve­o­ma po­go­đe­nim. Znao je da su u to umi­je­ša­ni mla­đi na­pred­nja­ci. Ni­je že­lio da se od­luč­no su­prot­sta­vi ta­kvom pro­ce­su ko­ji bi iza­zvao ne­pre­mo­sti­ve po­dje­le u stran­ci, pa je smi­slio na­čin ka­ko da do­đe do kom­pro­mi­sa. Pred­lo­žio je da se or­ga­ni­zu­je osni­va­nje Na­pred­ne stran­ke po eta­pa­ma. Naj­pri­je bi se osni­va­la po po­je­di­nim okru­zi­ma, kao što je to bi­lo u Va­lje­vu, pa bi se to uči­ni­lo u či­ta­voj Sr­bi­ji. On­da bi se tek pri­stu­pi­lo or­ga­ni­zo­va­nju ze­malj­ske stran­ke.
(NA­STA­VI­ĆE SE)