Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me


U toj pro­jek­ci­ji sop­stve­ne svi­je­sti Štro­hajm je na­sto­jao da mu sva­ki ka­dar bu­de kraj­nje osmi­šljen da ne bu­de ni­čeg ne­va­žnog ili us­put­nog u kom­po­zi­ci­ji. Otud ve­li­ka pa­žnja de­ko­ru, ko­sti­mi­ma, fak­to­gra­fi­ji, ali opet da se ne ilu­stru­je ro­man već pre­to­či u ži­vo film­sko zbi­va­nje ko­je će bi­ti iz­ra­že­no jed­nim efekt­nim, si­lo­vi­tim, po­ne­kad i gru­bim ali stra­snim film­skim je­zi­kom. Ta­ko smo do­bi­li film­sko dje­lo či­ji sva­ki frag­ment ima pu­ni iden­ti­tet i po ko­me mo­že­mo da pro­tu­ma­či­mo ci­je­lo ovo dje­lo. Uosta­lom, po mno­gim kri­ti­ča­ri­ma osred­nji ro­man je do te mje­re do­pu­njen i na­do­gra­đen da je film da­le­ko sa­dr­žaj­ni­je i bo­ga­ti­je ostva­re­nje.
Svo­de­ći svo­ju pa­žnju na ono što mu se či­ni­lo bit­nim, išao je od jed­ne mi­sli do dru­ge i ta­ko stva­rao svo­ju pred­sta­vu o Ijud­skoj eg­zi­sten­ci­ji osa­mlje­no­sti i ne­mo­ći. U tom po­gle­du ovaj film je po svo­joj struk­tu­ri da­le­ko vred­ni­ji od mno­gih dru­gih — to je cio si­stem vi­zu­el­nih po­ru­ka ko­je se u gr­če­vi­tom po­kre­tu pri­bli­ža­va­ju svo­joj sop­stve­noj su­šti­ni. Iz­vje­sni frag­men­ti dje­lu­ju kao na­sta­vak ili pro­ši­re­nje osnov­ne ide­je, sva­ki ka­dar sa­dr­ži svo­ju mje­ru auten­tič­no­sti. To su ne sa­mo dje­lo­vi jed­ne cje­li­ne već i sta­nja ta­ko slo­že­na da uvi­jek iz­ra­ža­va­ju sve re­di­te­lje­ve že­lje pa i dje­lu­ju kao ho­lo­gram. Film ni­je kom­pro­mi­san ni­ti se oba­zi­re pre­ma kon­ven­ci­ja­ma, pra­vi go­to­vo psi­ho­pa­to­lo­šku ana­li­zu stvar­no­sti, is­pi­tu­je in­stink­te i sve ono što obič­no ne ula­zi ni u li­te­ra­tu­ru ni film­sko stva­ra­la­štvo. To je film na mar­gi­na­ma ilu­zi­ja i u do­me­nu pot­pu­nog ni­šta­vi­la sa gor­kom iro­ni­jom pre­ma pr­ljav­šti­ni, zlu i sve­mu ono­me što u ame­rič­kom dru­štvu obez­vre­đu­je ljud­sku pri­ro­du. Iro­nič­nost je ov­dje upra­vo bit­na za od­nos re­di­te­lja pre­ma svi­je­tu i ona ga po­mje­ra pre­ma is­klju­či­vo­sti i ne­ga­ci­ji sa­me re­al­no­sti.
Film sa to­li­ko muč­ni­ne ni­je mo­gao da na­i­đe na sim­pa­ti­je pro­du­ce­na­ta i nji­ho­ve cen­zu­re, ali je i u ova­ko skra­će­nom obi­mu nad­ži­vio svo­je vri­je­me i ostao kao pra­va umjet­nič­ka vri­jed­nost i svje­do­čan­stvo o jed­nom iz­ra­zi­tom i ve­li­kom ta­len­tu i nje­go­voj kre­a­tiv­noj sna­zi da se sa ova­kom ubje­dlji­vo­šću stvo­ri je­dan za­tvo­ren svi­jet. Zbog to­ga se ovo dje­lo raz­li­ku­je od mno­gih dru­gih ko­ja su stvo­re­na u do­ba bez­zvuč­nog fil­ma. U fil­mu je pri­ka­zan uti­caj nov­ca na čo­vje­ka u ko­me, vre­me­nom, po­hle­pa po­sta­je strast, i ko­ji se po­ste­pe­no iz­ob­li­ča­va. U tom pro­ce­su ka­rak­te­ro­lo­ških pro­mje­na li­ko­va vri­je­me igra glav­nu ulo­gu i po­sta­je po­seb­na di­men­zi­ja fil­ma, zgu­snu­to film­sko vri­je­me ko­je pred­sta­vlja cio ljud­ski ži­vot.
Ti­me je u fil­mu pot­pu­no raz­bi­je­no je­din­stvo vre­me­na. Ni­je­mi ili­ti bez­zvuč­ni film je na to­me na­ro­či­to in­si­sti­rao, isto kao i na raz­bi­ja­nju je­din­stva pro­sto­ra, či­me se su­prot­sta­vljao po­zo­ri­štu. U svom iz­vor­nom ob­li­ku, bez­zvuč­ni film „Po­hle­pa”, Eri­ha fon Štro­haj­ma, tra­jao je iz­me­đu osam i de­set sa­ti, ali je pro­tiv re­di­te­lje­ve vo­lje skra­ćen na dva i po. Ori­gi­nal­nu ver­zi­ju vi­dje­lo je sve­ga dva­de­se­tak lju­di, ko­ji su svje­do­či­li da su vi­dje­li film ko­ji će bi­ti je­dan od „naj­ve­ćih fil­mo­va ika­da sni­mljen”. Na­i­me, pri­ja­telj je Štro­haj­mu po­mo­gao da film sve­de na osam­na­est rol­ni ko­je su tra­ja­le ot­pri­li­ke če­ti­ri sa­ta, ali od­mah po­sle to­ga stu­dio mu je od­u­zeo ma­te­ri­jal i dao svom po­trč­ku da ga pre­mon­ti­ra na 140 mi­nu­ta. Čak i ta ver­zi­ja ko­ju je Štro­hajm oka­rak­te­ri­sao kao „sa­ka­će­nje mog iskre­nog ra­da od stra­ne MGM” po­sje­du­je sna­gu i za­ni­mlji­vost i du­bo­ko je uz­ne­mi­ru­ju­ća. Go­di­ne 1999, film­ski re­sta­u­ra­tor Rick Schmi­dlin pu­stio je u di­stri­bu­ci­ju ver­zi­ju od če­ti­ri sa­ta iz­vr­šiv­ši re­kon­struk­ci­ju pre­ma ori­gi­nal­nim fo­to­gra­fi­ja­ma sa sni­ma­nja i pre­ma be­lje­ška­ma sa­mog Štro­haj­ma.
Mno­gi zna­čaj­ni ča­so­pi­si, ko­ji se ba­ve isto­ri­jom i este­ti­kom fil­ma, svr­sta­li su ovaj film me­đu de­set naj­bo­ljih fil­mo­va svih vre­me­na.
KRAJ