Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ

Mar­ti­nić­ka bit­ka 1796. go­di­ne bi­la je jed­na od naj­ve­li­čan­stve­ni­je iz­vo­je­va­nih po­bje­da ne sa­mo za Bje­lo­pa­vli­će, već i ši­re, jer je ma­le­na voj­ska od oko tri hi­lja­de Bje­lo­pa­vli­ća i Pi­pe­ra, pot­po­mog­nu­tih sa ne­ko­li­ko sto­ti­na Cr­no­go­ra­ca na če­lu sa Sv. Pe­trom Ce­tinj­skim, po­ra­zi­la sko­ro še­sto­stru­ko broj­ni­ju i na­o­ru­ža­ni­ju tur­sku voj­sku. Na ovim bli­sta­vim pod­vi­zi­ma svo­jih ple­me­ni­ka na­dah­nji­va­le su broj­ne ge­ne­ra­ci­je, me­đu ko­ji­ma i bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji iz 1916. go­di­ne, ko­ji su o to­me pre­no­si­li svo­ja zna­nja i uči­li mla­de ge­ne­ra­ci­je da mo­ra­ju sli­je­di­ti slav­ne pret­ke i nji­ho­ve ve­li­ke pod­vi­ge. Bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su to svo­jim pri­mje­rom i po­tvr­di­li. Ova bit­ka je bi­la in­spi­ra­ci­ja broj­nim stva­ra­o­ci­ma ko­ji su o njoj pi­sa­li i o če­mu po­sto­je broj­ni za­pi­si. I sa­mi Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski po­sve­tio joj je pje­smu (Boj na Mar­ti­ni­ći­ma), ko­ja nam da­je vri­jed­na svje­do­čan­stva o njoj. Mah­mud-pa­ša Bu­ša­tli­ja ki­van na Bje­lo­pa­vli­će, ko­ji su nje­go­voj voj­sci 1792. go­di­ne na­ni­je­li te­žak po­raz, od­lu­čio je da stvar pre­u­zme u svo­je ru­ke i za­to je sa­ku­pio voj­sku od čak 18 hi­lja­da voj­ni­ka, sa na­mje­rom da pre­ga­zi Bje­lo­pa­vli­će. Bje­lo­pa­vli­ći ne sa­mo da ni­je­su htje­li da Tur­ci­ma da­ju ha­ra­če, ne­go su za­la­zi­li du­bo­ko na te­ri­to­ri­ju ko­ju su oni kon­tro­li­sa­li, ubi­ja­li ih i za­ple­nji­va­li im ma­te­ri­jal­na do­bra. O to­me se Mah­mud-pa­ša ža­li Pe­tru I, oba­vje­šta­va­ju­ći ga da će da na­pad­ne Bje­lo­pa­vli­će i Pi­pe­re, zah­ti­je­va­ju­ći od nje­ga da ih ne po­ma­že. Od­go­va­ra­ju­ći na pi­smo Mah­mud-pa­še, Pe­tar I, kao istin­ski go­spo­dar, du­hov­ni vo­đa Cr­ne Go­re i Br­da, mu je oštro od­go­vo­rio: „Što mi pi­šeš Mah­mu­te ve­zi­re,/ da ne da­dem po­moć Br­đa­ni­ma;/ to mi ne­moj vi­še spo­me­nu­ti,/ to mi ne­da za­kon uči­nje­ti.../ No pro­đi se brd­ske si­ro­ti­nje,/ ne vri­je­đaj ra­ne cr­no­gor­ske,/ da te zmi­ja ne uda­ri lju­ta.” Oko tri hi­lja­de bo­ra­ca iz Bje­lo­pa­vli­ća i Pi­pe­ri su sprem­no oče­ki­va­li na­pad, oso­ko­lje­ni po­dr­škom Pe­tra I, ko­ji je do­šao da im po­mog­ne sa ne­ko­li­ko sto­ti­na Cr­no­go­ra­ca. Uoči bit­ke on je pri­če­stio voj­sku u cr­kvi Sv. Vra­če­vi u s. Sla­ti­na i na­kon to­ga im je odr­žao in­spi­ra­ti­van, pa­tri­ot­ski go­vor i, po­red osta­log, is­ta­kao: „Za to na oruž­je i na kr­va­vo po­lje, mi­li vi­te­zi! Da po­ka­že­mo ne­pri­ja­te­lju što su ka­dre ju­nač­ke go­re! Da po­ka­že­mo da u na­ma, ne­u­ga­še­no srp­sko sr­ce ku­ca, srp­ska krv­ca vri­je, da po­ka­že­mo ka­ko gor­ski­je ju­na­ka mi­ši­ce ju­na­štvom nad­ma­šu­ju na boj­nom po­lju sva­ko­ga du­šma­ni­na”. Na dan Sv. Je­fi­mi­je ju­la 1796. go­di­ne Bje­lo­pa­vli­ći i Pi­pe­ri pot­po­mog­nu­ti Cr­no­gor­ci­ma iz­vo­je­va­li su jed­nu od naj­ve­li­čan­stve­ni­jih po­bje­da nad Tur­ci­ma u svo­joj isto­ri­ji. I što su bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji iz 1916. go­di­ne mo­gli da bu­du, ne­go do­stoj­ni na­sled­ni­ci ovih svo­jih slav­nih pre­da­ka, ko­ji su či­ni­li ova­kva uz­vi­še­na dje­la?! Na­ve­šće­mo još ne­ko­li­ko zna­me­ni­tih do­ga­đa­ja iz pro­šlo­sti Bje­lo­pa­vli­ća iz 19. vi­je­ka u ko­ji­ma su uče­stvo­va­li dje­do­vi, a ne­što ka­sni­je i oče­vi bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja iz 1916. go­di­ne, ko­ji su se od­u­pr­li pro­go­nu ći­ri­li­ce i srp­skog iden­ti­te­ta, i ti­me su oni sa­mo na­sta­vi­li bor­bu svo­jih pre­da­ka i do­slov­no je sli­je­di­li „u od­bra­ni slo­bo­de i ime­na srp­sko­ga”. U vje­kov­noj bor­bi za slo­bo­du Bje­lo­pa­vli­ći ni­je­su bra­ni­li sa­mo svo­ju te­ri­to­ri­ju, već su po­ma­ga­li i dru­ga srp­ska ple­me­na u bor­bi pro­tiv tur­skog za­vo­je­va­ča. Bje­lo­pa­vli­ći su po­mo­gli 1805. go­di­ne Žu­plja­ne i u za­jed­nič­kom na­pa­du uspje­li su da pro­tje­ra­ju Ve­ri­zo­vi­će sa te­ri­to­ri­je Nik­šić­ke Žu­pe, a sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je 1808. i 1809. go­di­ne, pred­vo­đe­ni Pe­trom I, na­pa­li su nik­šić­ke Tur­ke. Bje­lo­pa­vli­ći su 1820. go­di­ne pred­vo­đe­ni igu­ma­nom ma­na­sti­ra Osto­ga Đor­đi­jom Vu­ja­di­no­vi­ćem i po­pom Jo­va­nom Ra­do­vi­ćem pri­po­mo­gli Mo­ra­ča­ni­ma, da se uspje­šno od­u­pru tur­skim na­pa­di­ma. Tur­ci ni­je­su mo­gli da pre­ža­le po­raz na Mar­ti­ni­ći­ma pa su 1832. go­di­ne sa broj­nim sna­ga­ma mu­nje­vi­to na­pa­li na ovu te­ri­to­ri­ju. Bje­lo­pa­vli­ći­ma su u po­moć pri­te­kli su­sjed­ni Pi­pe­ri, pa su uspje­li da raz­bi­ju tur­sku voj­sku i ubi­ju 160 nji­ho­vih voj­ni­ka. Da bi do­ka­za­li da se ne bo­je Tu­ra­ka i da im ne­će da­va­ti mi­ra ni na te­ri­to­ri­ji ko­ju oni kon­tro­li­šu na­pa­li su na ta­da­šnji tur­ski Spuž, pri če­mu su im one­spo­so­bi­li oru­đa, pri­tom od­ni­jev­ši top sa Spu­ške gla­vi­ce i utvr­đe­nja. Tur­ci su uvi­dje­li da im op­šti na­pa­di na Bje­lo­pa­vli­će ne da­ju re­zul­ta­te, pa su iza­bra­li no­vu tak­ti­ku da to či­ne po­je­di­nač­nim na­pa­di­ma sa­mo na od­re­đe­ni dio te­ri­to­ri­je, ta­ko što bi je na­pa­li broj­nim sna­ga­ma i po­što je za­u­zmu da je po­tom bra­ne, sve do­kle bi na njoj učvr­sti­li vlast. Tek na­kon to­ga bi kre­ta­li u no­ve po­ho­de sa na­mje­rom da za­u­zi­ma­ju dio po dio, sve do­tle dok ne sta­ve či­ta­vu te­ri­to­ri­ju Bje­lo­pa­vli­ća pod svo­ju kon­tro­lu. Ope­ra­ci­o­na­li­za­ci­ju ovo­ga pla­na tur­sko vođ­stvo je za­po­če­lo ta­ko što su po­sla­li sil­nu voj­sku pred­vo­đe­nu Be­ćir-be­gom, ko­ju su uglav­nom či­ni­li Ar­na­u­ti, pa je na­pa­la 1839. go­di­ne na Ko­so­vi Lug, pri tom za­pa­liv­ši je­dan broj ku­ća, i za­u­zi­ma­ju­ći iz­vje­san dio te te­ri­to­ri­je. Bje­lo­pa­vli­ći su or­ga­ni­zo­va­li broj­nu voj­sku na Vi­dov­dan, 28. ju­na, pa su na­pa­li ne­pri­ja­te­lje i u ju­ri­šu su ubi­li pre­ko 50 Ar­na­u­ta, dok su ve­ći­na dru­gih uspje­li da oda­tle po­bjeg­nu i da se do­ko­pa­ju dru­ge stra­ne ri­je­ke Ze­te. Me­đu­tim, tu su ih sprem­no do­če­ka­li dru­gi bor­ci iz Bje­lo­pa­vli­ća (Mar­ti­ni­ći) i uspje­li su da ubi­ju čak 500 ar­na­ut­skih voj­ni­ka, a Ke­zun Gru­ji­čin Bra­le­tić je uhva­tio ži­va Be­ćir-be­ga i po­tom ga po­sje­kao. Mi­tro­po­lit Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš je bio odu­še­vljen ovom ve­li­kom po­bje­dom Bje­lo­pa­vli­ća, pa je u tu čast 1841. go­di­ne uveo pr­vo od­li­ko­va­nje u Cr­noj Go­ri “Me­da­lju za hra­brost”, ko­jom je od­li­ko­vao naj­za­slu­žni­je bje­lo­pa­vlić­ke ju­na­ke. Iste go­di­ne her­ce­go­vač­ki Tur­ci su na­pa­li na Drob­nja­ke ra­di osve­te za smrt Sma­il-age Čen­gi­ća, a nji­ma su u po­moć pri­sti­gli Bje­lo­pa­vli­ći i to su po­žr­tvo­va­nje pla­ti­li ve­ćim bro­jem po­gi­nu­lih i ra­nje­nih voj­ni­ka.
(Na­sta­vi­će se)