PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ga­ra­ša­nin je pri­hva­tio Za­hov pred­log, uvje­ren da u dvo­ru ni­je bi­lo ozbilj­ni­jih pla­no­va za obra­zo­va­nje i vas­pi­ta­nje kne­že­vi­ća Pe­tra. Ga­ra­ša­nin je uspio da uvje­ri kne­za Alek­san­dra u oprav­da­nost to­ga da se kne­že­vi­ću obez­bi­je­di vas­pi­tač, ali je tre­ba­lo na­ći po­god­nu lič­nost. Po­što je Ban ostao bez po­sla, on je tra­žio od Ste­va­na Pe­tro­vi­ća Kni­ća­ni­na, po­li­ti­ča­ra i voj­ni­ka, da na­go­vo­ri kne­za Alek­san­dra da nje­mu po­nu­di tu du­žnost. U pi­smu Kni­ća­ni­nu, u av­gu­stu 1850. go­di­ne, Ban je ob­ja­šnja­vao po­tre­bu to­ga: „Pri dru­gim dvo­ro­vi­ma u Evro­pi po­sto­ji taj bla­go­ra­zum­ni obi­čaj da se dje­te­tu pri­ba­vi na­stav­nik u če­tvr­toj go­di­ni, jer se ta­mo pri­dr­ža­va­ju mne­ni­ja slav­no­ga Ru­soa...” Ban je sma­trao da na­stav­nik tre­ba da na­sto­ji da di­je­te očvr­sne fi­zič­ki i da ga sa­ču­va rđa­vih pri­mje­ra, „od ri­je­či po­ga­ni, od la­ži, osve­te, od pa­ko­sti, od su­vi­šnog tvr­do­glav­stva, ma­lo­du­šno­sti i sva­kog po­ro­ka, u ko­ji­ma ne bu­du­ći iz dje­tinj­stva ob­u­zda­ni mno­gi su vla­da­te­lji pro­pa­li ili na­ro­di­ma svo­jim stra­šne šte­te na­ni­je­li”. Ban je za­klju­čio da kne­že­vić ni­je smio du­že osta­ti bez vas­pi­ta­ča, ako se že­lje­lo da se ka­rak­ter nje­gov što pri­je uob­li­či i on po­đe pra­vim pu­tem. Ba­no­va na­mje­ra osta­la je neo­stva­re­na, iako je bio po­sta­vljen za pri­vat­nog vas­pi­ta­ča, kne­že­vić Pe­tru.
Po­čet­kom 1851. go­di­ne na­sta­vi­la se po­tra­ga za Pe­tro­vim vas­pi­ta­čem. U me­đu­vre­me­nu, on je ra­stao me­đu svo­jim se­stra­ma, a po­ne­što i na­u­čio. Iz Kle­o­par­ti­nog pi­sma se­stri Po­lek­si­ji o No­voj go­di­ni, sa­zna­je se da su lo­mi­li če­sni­cu, da je kne­že­vić Pe­ra uzeo njen ko­mad i u nje­mu na­šao du­kat. Zbog to­ga je bio ve­o­ma sre­ćan i tra­žio od Kle­o­pa­tre da Po­lek­si­ji pi­še o to­me. Po­čet­kom mar­ta 1852. go­di­ne kne­že­vić je na­pi­sao i svo­je pr­vo pi­smo se­stri Po­lek­si­ji. Pi­sa­no ne­vje­što i ne­spret­no, pi­smo ot­kri­va Pe­tro­vu lju­bav pre­ma se­stri i nje­noj dje­ci.
„13.. mar­ta 1852. Lju­be­zna se­stro Po­lo, Ja sam tvo­je sam pi­smo pri­mio. Kad će po­ći ta­ta­rin. Al kad ka­da po­đe Bla­go­je ja ću te­bi ne­što po­sla­ti i Mi­li­ci i Ni­ko­li. Pa ja­šću da po­ša­ljem Mi­li­ci i Ni­ko­li. A da li me Mi­li­ca spo­mi­nje. Evo Mi­li­ci ko­je naj­vo­li ovaj ma­li top ili ovu bra­zlet­nu ko­je je se do­pa­da. Ako se njoj do­pa­da top ili bra­zlet­na a ti Ni­ko­li po­daj top.
Po­lo Go­spo­din ti lju­bi ru­ku i Mi­li­ci i Ni­ko­li.
Ja te po­zdra­vljam Te­be Mi­li­cu Ni­ko­lu Ze­ta i svu fa­mi­li­ju. Ja sam tvoj lju­be­zni Brat Pe­tar A. Ka­ra­đor­đe­vić”
Pe­tro­va lju­bav pre­ma Po­lek­si­ji – Po­li i nje­nom si­nu Ni­ko­li bi­la je du­go­traj­na i du­bo­ka. Kad je Ni­ko­la do­šao na stu­di­je u Pa­riz, gdje je kne­že­vić Pe­ra ka­sni­je ži­vio, Pe­tar je na­sta­vio da bri­ne o nje­mu. Za­jed­no su se bo­ri­li u Le­gi­ji stra­na­ca u fran­cu­sko-pru­skom ra­tu.
U je­sen 1851. go­di­ne po­no­vo se po­sta­vi­lo pi­ta­nje iz­bo­ra stal­nog vas­pi­ta­ča kne­že­vi­ću Pe­tru. Ovog pu­ta du­go se raz­go­va­ra­lo o iz­bo­ru lič­no­sti po­god­ne za taj po­sao. Mi­šlje­nja su bi­la po­di­je­lje­na. Lju­di iz naj­bli­že oko­li­ne kne­za Alek­san­dra ni­je­su se sla­ga­li u to­me da li vas­pi­tač tre­ba da bu­de ne­ko od Sr­bi­ja­na­ca ško­lo­va­nih u Fran­cu­skoj i Nje­mač­koj. Ili to tre­ba da bu­de ne­ko od voj­vo­đan­skih Sr­ba. Po mi­šlje­nju ovih po­sled­njih bi­lo bi ve­o­ma opa­sno ako bi se Pe­tro­vo vas­pi­ta­nje po­vje­ri­lo ne­kom od Sr­bi­ja­na­ca ško­lo­va­nih u Evro­pi, jer bi se kne­že­vi­ći mo­gli za­do­ji­ti „za­ra­zi­tel­nim na­če­li­ma”, što je zna­či­lo slo­bo­do­um­nim ide­ja­ma. To mi­šlje­nje je pre­o­vla­da­lo, pa se knez Alek­san­dar obra­tio par­ti­jar­hu kar­lo­vač­kom Jo­si­fu Ra­ja­či­ću sa mol­bom da pro­na­đe po­god­no li­ce za taj po­sao. Pa­tri­jarh je po­ziv pri­mio sa du­žnom pa­žnjom, uvje­ren da ti­me či­ni ve­li­ku uslu­gu ne sa­mo kne­zu već „pre­ma či­ta­vom srp­stvu”. Pred­lo­žio je za vas­pi­ta­ča du­bro­vač­kog pro­tu Đor­đa Ni­ko­la­je­vi­ća. Po­nu­du je Ni­ko­la­je­vi­ću na­či­nio nje­gov pri­ja­telj ar­hi­man­drit Ni­ka­nor Gru­jić, oba­vje­šta­va­ju­ći ga da je pa­tri­jarh o nje­mu sve naj­ljep­še go­vo­rio kne­zu. Gru­jić je tra­žio od Ni­ko­la­je­vi­ća da do­bro raz­mi­sli i da ga o to­me oba­vi­je­sti. U pi­smu od 29. ja­nu­a­ra/10. fe­bru­a­ra 1852. go­di­ne Gru­jić upo­zo­ra­va: „To je po­sao te­žak i tru­dan, ima u nje­mu mno­go ne­po­volj­no­sti i ne­u­god­no­sti; ali ako ga se Vi pri­mi­te, ve­li­ku će­te žer­tvu od stra­ne va­še na­ro­du srp­skom uči­ni­ti...” Knez Alek­san­dar je pri­hva­tio pa­tri­jar­hov pred­log, iako ni­je bio vo­ljan da iz­ne­se svo­je uslo­ve sve dok se lič­no ne upo­zna sa pro­tom Ni­ko­la­je­vi­ćem. Gru­jić je mo­gao da ka­že sa­mo to­li­ko da bi u slu­ča­ju da do­đe do spo­ra­zu­ma imao za­seb­nu ku­ću u ko­joj bi ži­vio sa kne­že­vi­ćem, u njoj dr­žao na­sta­vu i imao nad­zor nad nje­go­vim ra­dom.
Po­čet­kom fe­bru­a­ra 1852. go­di­ne Ni­ko­la­je­vić je od­go­vo­rio Gru­ji­ću. Iz­ra­zio je svo­je za­do­volj­stvo i čast što mu je uči­nje­na ta­kva po­nu­da, ali je okli­je­vao da po­nu­du pri­hva­ti. Iako je po­zna­vao la­tin­ski, nje­mač­ki, ita­li­jan­ski i ru­ski, ni­je bio vo­ljan da kne­že­vi­ću pre­da­je bi­lo ko­ji pred­met na tim je­zi­ci­ma. Mo­gao je da ga po­u­ča­va sa­mo ka­ta­hi­zi­su. Pri­mio bi se da bu­de vas­pi­tač sa­mo pod uslo­vom da oda­bra­ni uči­te­lji, pod nje­go­vim nad­zo­rom, po­u­ča­va­ju kne­že­vi­ća u dru­gim na­u­ka­ma. On bi kne­že­vi­ća ri­je­či­ma i pri­mje­rom upu­ći­vao na do­bra i po­šte­na dje­la.
(NA­STA­VI­ĆE SE)