PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

1711. go­di­ne Pe­tar I je, po­či­nju­ći Prut­ski rat pro­tiv Tu­ra­ka, ra­ču­nao na po­dr­šku Sr­ba i dru­gih ju­go­slo­ven­skih na­ro­da. Po­zna­ti srp­ski di­plo­ma­ta S.L. Vla­di­sla­vić–Ra­gu­zin­ski, ko­ji je bio na slu­žbi kod ru­skog ca­ra, oba­ve­zao se da or­ga­ni­zu­je na­ro­de na Bal­ka­nu da kre­nu u bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka. U mar­tu 1711. go­di­ne Vla­di­sa­vić–Ra­gu­zin­ski je upu­tio pi­smo srp­skim pu­kov­ni­ci­ma Te­ke­li­ji, Vu­li­ću i Ra­ško­vi­ću, po­zi­va­ju­ći ih da se pri­pre­me i ob­ja­ve rat Tur­ci­ma. Još 1710. go­di­ne ti srp­ski ofi­ci­ri su po­sla­li u Mo­skvu Bog­da­na Po­po­vi­ća sa pi­smom, u ko­jem su oba­vi­je­sti­li ru­skog ca­ra da je 10 hi­lja­da Sr­ba, ko­ji se na­la­ze pod austrij­skom vla­šću, sprem­no da sta­ne pod ko­man­du ru­ske ar­mi­je da se bo­ri pro­tiv Tu­ra­ka. Me­đu­tim, srp­ska voj­ska ni­je mo­gla da se pri­klju­či ru­skim je­di­ni­ca­ma u rejonu Du­na­va 1711. go­di­ne, jer su se to­me pro­ti­vi­le austrij­ske vla­sti, ali bez ob­zi­ra na to pro­ti­vlje­nje, u tim rat­nim ope­ra­ci­ja­ma ru­skog ca­ra bi­lo je oko 500 Sr­ba, ko­ji su bi­li u sa­sta­vu di­vi­zi­je Kar­la Re­nea.
Sva do­ku­men­ta kraj­nje ubje­dlji­vo do­ka­zu­ju da je srp­ski na­rod uvi­jek bio spre­man da se bo­ri pro­tiv Oto­man­ske im­pe­ri­je i po­ka­zi­vao nji­ho­vu ve­li­ku že­lju i upor­nost srp­skih voj­ni­ka i nji­ho­vih star­je­ši­na da pre­đu na slu­žbu u rat­ne je­di­ni­ce ru­skog ca­ra.
Ta­ko se 1710. go­di­ne Ma­ti­ja H. Zma­je­vić obra­tio ru­skom am­ba­sa­do­ru u Kon­stan­ti­no­po­lju P.A. Tol­sto­ju sa ci­ljem da stu­pi u voj­nu slu­žbu kod ca­ra, ali ima­ju­ći u vi­du da je bio po­čeo ru­sko-tur­ski rat, on je bio za­ro­bljen za­jed­no sa ru­skim am­ba­sa­do­rom u Tvr­đa­vi sa se­dam ku­la i tek po­sli­je pot­pi­si­va­nja Prut­skog mi­ra, uspio je da iza­đe iz za­ro­blje­ni­štva.
U de­cem­bru 1712. go­di­ne on je sti­gao u Karls­bad, gdje je u to vri­je­me bio i Pe­tar I. Zma­je­vić je sa so­bom do­nio pi­smo od P.P. Ša­fi­ro­va, na­pi­sa­no 17. av­gu­sta 1712. go­di­ne, ko­je je bi­lo adre­si­ra­no na G.I. Go­lov­ko­na i u ko­jem su bi­le na­gla­še­ne za­slu­ge Zma­je­vi­ća. U pi­smu su bi­le i pre­po­ru­ke za pri­jem u slu­žbu kod ca­ra. Na osno­vu po­sre­do­va­nja G.I. Go­lov­ki­na Zma­je­vi­ću je bio pri­znat čin ka­pe­ta­na I kla­se i bio je ras­po­re­đen za star­je­ši­nu na ga­li­ja­ma.
1735. go­di­ne Zma­je­vić je već imao čin vi­ce-ad­mi­ra­la flo­te i bio u ko­man­di veld­mar­ša­la fon Mi­ni­ha.
Po­zna­ti su i dru­gi slu­ča­je­vi do­la­ska Sr­ba u Ru­si­ju i stu­pa­nja na voj­nu slu­žbu, kao na pri­mjer: 9. ju­la 1703. go­di­ne do­šao je ka­pe­tan Mar­ko Pa­vlo­vić, 1707. go­di­ne Cr­no­go­rac Ivan Pa­vlo­vić, ko­ji je pri­mio ru­sko dr­ža­vljan­stvo, a ra­ni­je bio na slu­žbi u Austri­ji, 1712. go­di­ne cr­no­gor­ski voj­vo­da C. Dža­ko­vić. Ka­sni­je su do­šli Pe­tar Ižo­ra, Ni­ko­la Vla­ste­li­no­vić (ra­to­vao za­jed­no sa M. Mi­lo­ra­do­vi­ćem u Sr­bi­ji) i mno­gi dru­gi.
Od 1721. go­di­ne, po­sli­je po­bje­de u bor­ba­ma na sje­ve­ru, dr­žav­ni in­te­res Ru­si­je je bio okre­nut na utvr­đi­va­nje svo­jih ju­žnih gra­ni­ca, pred­u­ze­li su mno­ge mje­re za za­šti­tu ze­ma­lja Ma­lo­ru­si­je u slu­ča­ju da do­đe do bor­bi sa Tur­ci­ma, pa se Vla­da zbog to­ga ak­tiv­no uklju­či­la na an­ga­žo­va­nje do­se­lje­ni­ka sa Bal­ka­na u voj­nu slu­žbu.
31. ok­to­bra 1723. go­di­ne Pe­tar I je jav­no upu­tio po­ziv Sr­bi­ma da pri­stu­pe srp­skim gu­sar­skim od­re­di­ma u što ve­ćem bro­ju u Ma­lo­ru­si­ji i ga­ran­to­vao ze­mlju i po­klo­ne onim, ko­ji do­đu sa po­ro­di­ca­ma, a ta­ko­đe im je obe­ćao i po­seb­ne car­ske pri­vi­le­gi­je.
Ta­ko je ma­jor Ivan Al­ba­nez sti­gao u Ki­jev 11. ju­na 1724. go­di­ne. Ta­da su iz Sr­bi­je sa njim do­šli na slu­žbu 2 ka­pe­ta­na, 1 za­stav­nik, 2 na­red­ni­ka, 1 pi­sar i 14 voj­ni­ka. Ge­ne­ral Tru­bec­ki je, uz svoj ra­port od 18. no­vem­bra iste go­di­ne iz Ki­je­va, po­slao spi­sak lju­di iz Sr­bi­je, ko­ji su kod nje­ga pri­mlje­ni, sa ime­ni­ma i nji­ho­vim zva­nji­ma. U toj gru­pi su bi­li: 3 ka­pe­ta­na, 3 po­ruč­ni­ka, 3 za­stav­ni­ka, 1 pu­kov­ski pi­sar, 3 na­red­ni­ka, 2 ka­pla­ra, 1 čet­ni pi­sar i 119 voj­ni­ka.
U spi­sak srp­skih ofi­ci­ra i pod­o­fi­ci­ra iz sa­sta­va Srp­skog gu­sar­skog pu­ka od 27. de­cem­bra 1724. go­di­ne bi­li su upi­sa­ni i ovi star­je­ši­ne, ka­pe­ta­ni: Ži­van Sto­ja­nov, Đor­đi­je Ša­ji­no­vić, To­dor Pe­trov, po­ruč­nik Ste­pan Vit­ko­vić, za­stav­ni­ci: Bo­žo Raj­nov, Fo­ma Se­gin­tvar i pu­kov­ski pi­sar Ivan Pe­trov. Ovaj puk je zva­nič­no for­mi­ran 1727. go­di­ne uka­zom Vr­hov­nog Taj­nog Sa­vje­ta.
Od XVI­II vi­je­ka Ru­si­ja je jav­no sta­la u za­šti­tu in­te­re­sa srp­skog na­ro­da u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma. Srp­ska stra­na je ci­je­ni­la ve­li­ku ulo­gu Ru­si­je za po­moć u oslo­ba­đa­nju iz tur­skog rop­stva i po­što­va­la nje­nu mi­si­ju za­štit­ni­ka pra­vo­sla­vlja u ci­je­lom is­toč­nom svi­je­tu. I u na­red­na dva vi­je­ka, kad su se smje­nji­va­li go­spo­da­ri, mi­je­nja­li se ob­li­ci vla­da­vi­ne i prav­ci unu­tra­šnje i spolj­ne po­li­ti­ke, kad se mi­je­nja­la ge­o­po­li­tič­ka si­tu­a­ci­ja, ni­je­su se mi­je­nja­li čvr­sti pri­ja­telj­ski od­no­si iz­me­đu Ru­si­je i Sr­bi­je. Ru­se i Sr­be su od­u­vi­jek po­ve­zi­va­li za­jed­nič­ki pra­vo­slav­ni ko­ri­je­ni, a i da­nas ih čvr­sto ve­zu­ju nji­ho­va za­jed­nič­ka vje­ra, kul­tu­ra i tra­di­ci­ja.
KRAJ