PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sa bo­san­skim be­gler­be­gom vla­di­ka Va­si­li­je je 1755. do­šao u su­kob oko cr­no­gor­ske oba­ve­ze da se pla­ća ha­rač. Na jed­no be­gler­be­go­vo pi­smo, vla­di­ka je od­go­vo­rio da mo­ra da mu je ne­ki ne­ra­zum­ni pi­sar pod­met­nuo te „ma­ni­te ri­je­či” ko­je iz­gle­da­ju kao da tur­ski pa­ša ima moć „da za­po­vi­je­di vje­tru koje mo­re da po­to­pi la­đe”. Tur­ci su ka­sno u je­sen 1756. pred­u­ze­li voj­ni po­hod na Cr­nu Go­ru, ali su zbog ot­po­ra na­ro­da i ki­ša mo­ra­li od to­ga od­u­sta­ti. Spo­ra­zum je sklo­pljen u Nik­ši­ću, po ko­jem su Cr­no­gor­ci pri­hva­ti­li da pla­ća­ju ha­rač tur­skom sul­ta­nu. Iza sve­ga je sta­ja­lo pi­ta­nje da li je Cr­na Go­ra sa­stav­ni dio Tur­skog car­stva, ili se oslo­bo­di­la te vla­sti. Bi­la je i jed­no i dru­go – od­met­nu­ti i ne­pri­zna­ti sul­ta­nov po­sjed.
Raz­li­či­ti pro­jek­ti o srp­skoj ne­za­vi­sno­sti, ili auto­no­mi­ji u tu­đim car­stvi­ma, po­če­li su 1717. sa ugo­vo­rom Cr­ne Go­re i Ve­ne­ci­je da se us­po­sta­vi gra­đan­ska vlast u Cr­noj Go­ri 1717. Za­tim su do­šle tač­ke pred­lo­ga o auto­nom­noj Her­ce­go­vi­ni 1738. Od svi­ju je naj­vi­še iz­gle­da ima­lo pri­zna­nje pre­bje­glom srp­skom par­ti­jar­hu 1741. da se u Hab­zbur­škom car­stvu ga­ran­tu­je srp­ska cr­kve­na i vjer­ska auto­no­mi­ja. Stva­ra­nje dvi­je auto­nom­ne obla­sti u Ru­si­ji je bi­lo sa­mo svje­do­čan­stvo ko­li­ko je re­li­gi­o­zna svi­jest o iden­ti­te­tu srp­skog na­ro­da bi­la ja­ča od et­nič­ke svi­je­sti. U svim tim pro­jek­ti­ma Sr­bi pra­vo­slav­ne i ka­to­lič­ke vje­re se ne iz­dva­ja­ju.
Mo­glo bi se sa si­gur­no­šću za­klju­či­ti da je, ba­rem pro­je­kat 1738. o auto­nom­noj Her­ce­go­vi­ni od Ra­ške obla­sti do Ve­ne­ci­jan­skog po­sje­da pred Spli­tom, bio plod na­po­ra di­plo­ma­ti­je Du­bro­vač­ke re­pu­bli­ke, a ne her­ce­go­vač­kih gla­va­ra, Vuč­ko­vi­ća i Mi­li­će­vi­ća, ka­ko su u sa­mom tek­stu „Punk­ten” ka­že. Lu­dvig Ta­lo­ci je ot­krio ne­do­volj­no po­zna­tu, a ni­ka­ko na­uč­no is­tra­že­nu tvrd­nju, da je na­kon pro­pa­sti Ugar­ske Du­brov­nik pre­da­vao tri­but, njoj ra­ni­je pla­ćan, za oslo­bo­đe­nje hri­šćan­skih na­ro­da u Osman­lij­skom car­stvu. Oda­tle u tek­stu obe­ća­nje da će sa stva­ra­njem auto­nom­ne Her­ce­go­vi­ne u Hab­zbur­škoj im­pe­ri­ji, Austri­ja do­bi­ti iz­laz na mo­re u Du­brov­ni­ku, Su­to­ri­ni i Her­ceg No­vom. Iako se go­vo­ri o „her­ce­go­vač­koj na­ci­ji”, to ne bi tre­ba­lo zlo­u­po­tri­je­bi­ti, jer se u tek­stu ve­li da je po­zna­to ka­ko su „Her­ce­gov­ci naj­hra­bri­ji i naj­sr­dač­ni­ji lju­di u ci­je­loj Bo­sni”. U tom pro­jek­tu bi Ve­ne­ci­ja tre­ba­lo da pre­da Her­ceg No­vi ovoj auto­nom­noj obla­sti. Ov­dje je vr­lo zna­čaj­no da je pra­vo pra­svo­slav­ne cr­kve sta­vlje­no na pr­vo mje­sto, ali i obe­ća­no da će i ka­to­lič­ki bi­sku­pi u to­me bi­ti po­što­va­ni. Za­htjev da Austri­ja po­sjed­ne dio ve­ne­ci­jan­skog ze­mlji­šta ne mo­gu po­sta­vi­ti dva Sr­bi­na. Iza to­ga je Du­brov­nik.
Za­vr­šet­kom Sed­mo­go­di­šnjeg ra­ta 1763. po­no­vo po­či­nje da se otva­ra Is­toč­no pi­ta­nje. Go­di­nu da­na pri­je to­ga u Ru­si­ji je do­šlo do sta­bi­li­zo­va­nja car­skog dvo­ra, ka­da je po­sli­je ca­ri­ce Je­li­sa­ve­te do­šlo do zba­ci­va­nja sa vla­sti Pe­tra III. Ener­gič­na Ka­ta­ri­na II (1762-1796) ak­ti­vi­ra­la je Is­toč­no pi­ta­nje i uspje­la da ostva­ri ono što nje­ni pret­hod­ni­ci, po­red svih na­po­ra da stvo­re sa­vez sa hri­šćan­skim na­ro­di­ma Bal­ka­na, ni­je­su uspje­li. Ve­li­ke si­le su se gru­pi­sa­le u dva blo­ka. U pr­vom su Fran­cu­ska i En­gle­ska rješavale pi­ta­nja bu­du­ćeg go­spod­stva nad ko­lo­ni­ja­ma, a Austri­ja i Pru­ska gu­bi­le ener­gi­ju oko pr­ven­stva u Sve­tom rim­skom car­stvu nje­mač­kog na­ro­da. Mo­guć­nost sa­ve­za Ru­si­je i Fran­cu­ske je tje­ra­la i Austri­ju da se spo­ra­zu­mi­je­va o nje­noj ulo­zi u Is­toč­nom pi­ta­nju.
U pr­vom ra­tu pro­tiv Tur­ske 1768–1774, Ru­si­ja je iza­zva­la kri­zu u ru­mun­skim po­kra­ji­na­ma Mol­da­vi­ji i Vla­škoj, kao i na pro­sto­ru grč­kog na­ro­da. Ru­ski cilj je naj­pri­je da za­u­zmu Krim i do­bi­ju čvr­stu osno­vu na oba­la­ma Cr­nog mo­ra. Od pet armi­ja u ko­je je ru­ska voj­na moć po­di­je­lje­na, za bal­kan­sku isto­ri­ju je naj­zna­čaj­ni­ja for­ma­ci­ja od 30.000 lju­di pod ko­man­dom ge­ne­ra­la Ga­li­ci­na na Dnje­stru. Ona je uspje­šno oba­vi­la za­da­tak da upad­ne u Mol­da­vi­ju i Vla­šku. Tur­ci su u ovom ra­tu bi­li in­fe­ri­or­ni i po bro­ju voj­ni­ka (60.000 lju­di, bez mor­na­ri­ce) i po or­ga­ni­za­ci­ji i ko­man­do­va­nju. Ru­si su naj­pri­je 1771. iz­gu­bi­li dvi­je ru­mun­ske po­kra­ji­ne, ali su u isto vri­je­me za­u­ze­li Krim i oja­ča­li svo­je op­šte po­zi­ci­je za na­pad na vi­tal­ne dje­lo­ve Tur­skog car­stva. U Mol­da­vi­ji i Vla­škoj su, na­kon no­vog pro­do­ra, uspje­li da stvo­re no­vu upra­vu, na či­jem če­lu sto­je dva Di­va­na i ru­ski ge­ne­ral. Iako je od 1683. grč­ka li­tur­gi­ja po­ti­ski­va­la sta­ro­slo­ven­sku u Ru­mun­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi, u vri­je­me ula­ska ru­ske voj­ske 1771. još im je sta­ro­slo­ven­ski je­zik na­me­tao uti­sak da se na­la­ze kod ku­će. Ta­ko je pi­sao A.F. Bu­šing u to vri­je­me.
Bit­nu ulo­gu u ovom ra­tu je od­i­gra­la ru­ska flo­ta. Bi­la je po­di­je­lje­na u dva di­je­la. Po pr­vi put do­la­zi u me­di­te­ran­ske vo­de sa ključ­nim rat­nim za­dat­kom. Ne vje­ru­ju­ći u mo­guć­nost do­la­ska ru­skih rat­nih la­đa iz Bal­ti­ka u vo­de Egej­skog mo­ra, Tur­ci su svo­ju flo­tu kon­cen­tri­sa­li u vo­da­ma Cr­nog mo­ra. Iako su ima­li ne­kih uspje­ha u Mol­da­vi­ji i Vla­škoj, Tur­ci su svu­da po­če­li da za­ka­zu­ju, od Gru­zi­je i Kri­ma ko­ji je bio za­u­zet, do otva­ra­nja mo­guć­no­sti da se Gr­ci i Sr­bi dig­nu na ve­li­ki usta­nak. Do to­ga je za­i­sta i do­šlo.
(NA­STA­VI­ĆE SE)