- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Austri­ja je naj­pri­je po­ku­ša­va­la da po­dr­ža­va Tur­sku. Od­bi­la je da pot­pi­še voj­ni sa­vez 1771. Tur­skoj je da­ta po­moć od 11 250 000 flo­ri­na, a pr­va dva mi­li­o­na u Ze­mu­nu bi­la su i is­pla­će­na. U na­kna­du je od Tur­ske zah­ti­je­va­no da joj se vra­ti Ma­la Vla­ška, ko­ju su Tur­ci po­red Be­o­gra­da do­bi­li 1739, po­zi­ci­je u Tran­sil­va­ni­ji i te­ri­to­ri­ju u Sr­bi­ji. Pru­ska je pred­la­ga­la sa­vez tri sje­ver­na dvo­ra oko di­o­be Polj­ske 1772, ali je us­put kao na­gra­du Austri­ji tra­ži­la da joj se da­du Be­o­grad i dio Bo­sne. Na mo­ru je ru­ska flo­ta iza­zva­la sjaj­nu po­bje­du kod Če­sme, a kop­ne­ne tru­pe su pr­vi put u isto­ri­ji pre­šle Du­nav i u Bu­gar­skoj, na Šu­mli, uči­ni­li zna­tan pro­dor za da­lje na­pre­do­va­nje.
Za isto­ri­ju Sr­ba je taj ru­ski po­hod bio sa­mo spolj­ni okvir unu­tra­šnje dra­me ve­za­ne za iz­bi­ja­nje po­bu­ne Cr­no­go­ra­ca. Pla­ni­ra­ju­ći in­ter­ven­ci­ju svo­je flo­te na Me­di­te­ra­nu, Ru­si su u isto vri­je­me pred­vi­đa­li i ve­li­ki usta­nak hri­šćan­skog na­ro­da na osman­lij­skom pod­ruč­ju. Glav­no sre­di­šte po­bu­ne je bi­lo na Pe­lo­po­ne­zu, pod vođ­stvom vje­štog star­je­ši­ne Pa­pa­so­glua, sa na­dim­kom Ma­ke­do­nac; tim ime­nom su na­zi­va­ni vi­so­ki i sta­si­ti lju­di, a ne pri­pad­ni­ci et­nič­ke gru­pe. Stvo­ren je plan o po­di­za­nju sto hi­lja­da voj­ni­ka, a pre­vo­đe­na su i pra­vi­la ru­ske ar­mi­je ka­ko bi se po nji­ma stvo­ri­la jed­na spo­sob­ni­ja voj­ska. U pod­ruč­ju pe­lo­po­ne­skih Ma­i­na di­glo se 15.000 lju­di. Do­šlo je do ustan­ka i u dru­gim dje­lo­vi­ma Grč­ke. Tur­ci su od­go­vo­ri­li ma­sa­kri­ra­njem hri­šćan­skog sta­nov­ni­štva; po­gu­bi­li su mi­tro­po­li­ta La­ke­de­mo­na i zba­ci­li va­se­ljen­skog pa­tri­jar­ha.
U Cr­noj Go­ri se na­rod oda­zvao na po­ziv ca­ri­ce Ka­ta­ri­ne II na po­bu­nu. Isto­ri­čar M.A.Ram­bo is­ti­če da je bio od­ba­čen tur­ski pred­log da sul­tan Cr­noj Go­ri ga­ran­tu­je auto­no­mi­ju, uz pla­ća­nje ma­log tri­bu­ta. Sta­nov­ni­štvo i ple­me­na su do­ži­vje­li ne­ra­ci­o­nal­ne unu­tra­šnje po­dje­le. Vla­di­čan­ski pre­sto se usko­ro is­pra­znio, a i za nje­ga su po­sto­ja­la dva kan­di­da­ta. U ta­kvim okol­no­sti­ma se ja­vlja jed­na lič­nost – Šće­pan Ma­li, ko­ji će za se­dam go­di­na po­sta­ti ne­pri­ko­sno­ve­ni go­spo­dar Cr­ne Go­re. Naj­pri­je je do­šao u Cr­nu Go­ru kao tra­var i sa­ku­pljao tra­ve 1766. To je vri­je­me kad je Pra­vo­slav­na cr­kva u Cr­noj Go­ri do­bi­la iz­u­ze­tan zna­čaj, na­kon što je sul­ta­no­vim be­ra­tom od 11. sep­tem­bra 1766. uki­nu­ta Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja. To je zah­ti­je­vao va­se­ljen­ski pa­tri­jarh i još pet grč­kih epi­sko­pa. U pri­bli­žno vri­je­me je uki­nu­ta i Ohrid­ska ar­hi­e­pi­sko­pi­ja, pa je vla­di­ka u Cr­noj Go­ri ostao je­di­ni srp­ski po­gla­var jed­ne mi­tro­po­li­je u Tur­skom car­stvu ko­joj va­se­ljen­ski pa­tri­jarh ni­je na­met­nuo grč­kog kan­di­da­ta za vla­di­čan­ski tron.
Po­ja­va Šće­pa­na Ma­log je do­šla u vri­je­me ši­ro­kog vje­ro­va­nja da ubi­je­ni ru­ski car Pe­tar III ni­je mr­tav. U Ru­si­ji se vo­đa se­ljač­kog ustan­ka Pu­ga­čov sma­trao kao pre­ži­vje­li ru­ski car. Sa ru­skom rat­nom flo­tom u Me­di­te­ra­nu do­šlo je do afe­re oko kne­gi­nje Ta­ra­ka­nov, ko­ja se pro­gla­si­la kćer­kom biv­še ca­ri­ce Je­li­sa­ve­te. Te­o­dor Or­lov, je­dan od za­po­vjed­ni­ka ru­ske flo­te, i sam je bio sum­nji­čen da ima am­bi­ci­ja za ru­ski pre­sto, ali je uspio da ugra­bi kne­gi­nju i po­ša­lje je u za­to­če­ni­štvo u Ru­si­ju. Šće­pan Ma­li je bio ta­ko­đe je­dan od kan­di­da­ta. Iako mi se mo­glo sum­nja­ti da je sam stvo­rio le­gen­du da je on pre­ži­vje­li ru­ski car, on to od­mah ni­je ni po­ri­cao. Pred svo­jom ku­ćom u Ma­i­na­ma je is­tu­rio ru­sku car­sku za­sta­vu i zna­me­nja. Dvo­ji­ca is­tak­nu­tih Cr­no­go­ra­ca, Te­o­do­si­je Mr­ko­je­vić i Mar­ko Ta­no­vić, pred ka­pi­jom Bu­dve 25. sep­tem­bra 1767. pro­či­ta­li su pro­glas Šće­pa­na Ma­log i sa­mi se kle­li da je on ru­ski car Pe­tar.
Ni­je se zna­lo po­ri­je­klo ovog sa­mo­zvan­ca, a na­uč­na li­te­ra­tu­ra je do 2001. mu­ku mu­či­la da pro­na­đe ne­ki trag ko­ji bi ot­krio ko je on bio. Sma­tra­lo se da je bio Sr­bin iz Li­ke ili Bo­sne. U Cr­nu Go­ru je do­šao tek kra­jem apri­la 1768, gdje je na Ce­ti­nju odr­žao zbor gla­va­ra. Pri­je to­ga je slao po­sla­ni­ce. Pred­sta­vljao se kao bo­ži­ji čo­vjek: „Čuj­te, Cr­no­gor­ci, glas ‘Go­spo­da Bo­ga’ i sla­vu sve­to­ga Je­ru­sa­li­ma, ja ni­je­sam ov­dje do­šao, no sam po­slat od Bo­ga, či­ji glas čuh, usta­ni, po­đi, tru­di se i ja ću ti po­mo­ći.” Za­va­đe­na ple­me­na su ovu po­ru­ku ozbilj­no pri­mi­la, a vje­ro­vat­no su tur­ske pri­jet­nje i anar­hi­ja u ze­mlji bi­le ti­ha ali moć­ni­ja opo­me­na za je­din­stvo. Po­sljed­nji peć­ki pa­tri­jarh Va­si­li­je Jo­va­no­vić Br­kić se i sam od tur­skog bi­je­sa sklo­nio u Cr­nu Go­ru, ali sa­mo kao po­što­va­na lič­nost, a ne i star­je­ši­na. Dao je po­dr­šku Šće­pa­nu Ma­lom. Je­dan je svje­dok osta­vio trag op­šteg ras­po­lo­že­nja na­ro­da pre­ma nje­mu: „Naj­zad, Bog nam je dao Naj­ma­njeg Ste­fa­na, ko­ga Bog po­ma­že i ko­ji je umi­rio ze­mlju od Tre­bi­nja do Ba­ra bez uža­di, bez ga­li­ja, bez sje­ki­ra i bez za­tvo­ra.” Nje­go­va po­ja­va je iza­zva­la od­jek u ci­je­lom ci­vi­li­zo­va­nom svi­je­tu, pa su se po­ja­vlji­va­li na­pi­si i knji­ge o Ste­fa­i­no Pic­co­lo.
Šće­pan Ma­li je le­gi­tim­no pri­hva­ćen za go­spo­da­ra Cr­ne Go­re, naj­pri­je na jed­noj skup­šti­ni gla­va­ra u Će­kli­ći­ma, a za­tim je Op­šti cr­no­gor­ski zbor 17. ok­to­bra 1767, u pri­su­stvu na­vod­no če­ti­ri hi­lja­de lju­di, pri­hva­tio od­lu­ku o nje­go­voj vla­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)