PI­ŠE: DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


„Er­ce­go­vac je mno­go bla­ži, mek­ši, pro­stra­ni i gip­ki, ti­je­sto ko­me se mo­gu da­va­ti i raz­li­či­ti­je for­me i su­pro­ta­ni pra­vac i usa­vr­ša­va­nje. Za­to je Cr­no­go­rac svoj sa­mo u Cr­noj Go­ri, tu je u svom ele­men­tu, pri­sta­šan i pri­ro­dan, slike sve svo­je pro­šlo­sti no­si u du­ši i oči­ma, a svu­da dru­go on je iz­gu­bljen, otuđen sam se­bi, ne­pri­ro­dan i ne­sa­vr­šen. Cr­no­gor­cu se či­ni da se­be oma­lo­va­ža­va ma ko­ga da hva­li, otu­da je u sva­kom po­hval­nom po­slu po nje­mu nje­gov naj­ve­ći udu. On je u tra­di­ci­ji to­li­ko uži­vljen da dru­go­me svo­je mi­šlje­nje pro­sto na­tu­ra kao pra­vi­lo. Pr­žni­ca je, što Er­ce­go­vac ni­je pa za­to i vje­ru­je da će se o nje­mu sa­mo do­bro mi­sli­ti i go­vo­ri­ti.
Cr­no­go­rac je kao pri­znat i ogla­šen ju­nak ve­o­ma su­je­tan, za nje­ga je utvr­đe­no pra­vi­lo da je naj­hra­bri­ji me­đu hra­bri­ma i da ne­ma ju­na­ka nje­mu rav­na, za­to je on ve­o­ma smo­tren da ni­ka­da ne do­ve­de u pi­ta­nje taj do­bar glas i pr­vi­jen­stvo – dok je Erce­go­vac slo­bo­dan to­li­ke su­je­te, ne mo­ra da uvi­jek ku­ša sna­gu i vri­jed­nost. Cr­no­gor­cu se či­ni za­zor i po­ni­že­nje da ne­ka­da iz­gu­bi, jer iz­gu­bom do­vo­di u is­ku­še­nje sve Cr­no­gor­ce, pa ne sa­mo da bi on gu­bit­kom po­ni­zio nje­ga ne­go bi oma­lo­va­žio i sve one ko­ji su bi­li do nje­ga i ko­ji su to do da­nas. Cr­no­gor­ca naj­ma­nji re­skir i naj­ma­nji gu­bi­tak do­vo­di u oča­ja­nje. To naj­vi­še do­la­zi otu­da što Cr­no­go­rac vje­ru­je da sve što je ve­li­ko i sud­bo­no­sno i sve što pred­u­zi­ma či­ni u ime svi­ju Cr­no­go­ra­ca. Erce­go­vac vi­še ra­di osob­no, i lič­ni re­skir i od­go­vor­nost. Cr­no­go­rac u svkom po­du­hva­tu tra­ži dru­štvo, in­stik­tiv­no, da bi uma­njio lič­nu od­go­vor­nost u sva­kom po­slu. On je stal­no re­zer­vi­san da se pred sa­mim so­bom mo­že oprav­da­ti za sve po­sle­di­ce. Vje­či­ta bor­ba sa ne­ma­šti­nom i si­ro­ma­štvom na do­mu uči­ni­li su od Cr­no­gor­ca trud­na i ću­tlji­va čo­vje­ka, ko­ji se ni­kad bez­gra­nič­no ne ra­du­je i ne pro­ve­se­li. On za­bo­ra­vi tre­nut­ke pra­vo­ga ve­se­lja i ra­do­va­nja, ne­po­mu­će­nom zeb­njom i stal­nom ne­sta­ši­com, dok je Er­ce­go­vac svag­da u ve­se­li­je stang­ni­vič­ne lju­de. Cr­no­go­rac do­pu­šta da su Er­ce­gov­ci naj­bo­lji ju­na­ci po­sli­je nje­ga, ali na bo­ke­lje gle­da sa­svim dru­ga­či­je, za nje­ga su bo­ke­lji lac­ma­ni, lu­ka­vi, la­ki i okret­ni i na­da­sve mno­go go­vo­re, dok Cr­no­go­rac vi­še ću­ti i mi­sli i mje­ri sva­ku ri­ječ, a ka­mo li mi­sao, ne tre­ba mno­go go­vo­ri­ti. Svi nje­go­vi go­vo­ri su krat­ki, sna­žni, la­kon­ski i ale­go­rič­ni. Sva­ka je re­če­ni­ca hi­tac, živ i oštar, isto ona­ko kao što je i sam Cr­no­go­rac. Sav od mo­me­na­ta i za mo­me­nat. Mno­go bli­ži su Cr­no­gor­ci­ma ju­žni bo­ke­lji ko­ji svi­ma oso­bi­na­ma, a na­ro­či­to svo­jom upor­no­šću i vi­o­len­to­šću pod­sje­ća­ju na ju­žna ple­me­na Cr­no­gor­ska” (isto str. 16–17).
Či­ta­lac osta­je po­ma­lo za­di­vljen broj­no­sti­ma ka­rak­ter­nih oso­bi­na Cr­no­go­ra­ca i Er­ce­go­va­ca ko­je je na­bro­jao Si­mo Šo­ba­jić, a Ge­ze­man ak­cen­ti­rao. Za­i­sta je te­ško na­ći u to­li­kom šti­vu to­li­ko ka­rak­ter­nih cr­ta Her­ce­gov­ca i Cr­no­gor­ca. Autor (Šo­ba­ić) se ov­dje po­slu­žio kom­pa­ra­tiv­nim me­to­dom. U stva­ri, upo­re­đi­vao je ka­ret­ker­nu cr­tu Cr­no­gor­ca sa ka­rak­ter­nom cr­tom Er­ce­gov­ca da se uoče raz­li­ke. Ovaj me­tod mo­že bi­ti od ko­ri­sti ana­li­ti­ča­ru ali pod uslo­vom da su „u igri” objek­tiv­ni i pro­vje­re­ni po­da­ci, od­no­sno kon­sta­ta­ci­je. Me­đu­tim, sti­če se uti­sak da se u znat­noj mje­ri ko­ri­ste ste­re­o­ti­pi i ne­do­zvo­lje­na uop­šta­va­nja, što uma­nju­je kva­li­tet ana­li­ze. Osim to­ga, pre­tje­ra­no se in­si­sti­ra na raz­li­ka­ma, pa i on­dje gdje su znat­no broj­ni­je slič­no­sti ne­go raz­li­ke, sa­svim je po­zna­to da su se Er­ce­gov­ci i Cr­no­gor­ci bar u gra­nič­nim hu­ma­ni­tas obla­sti­ma me­đu­sob­no pro­ži­ma­li, što je, valj­da, uti­ca­lo na for­mi­ra­nje slič­nih ka­rak­ter­nih oso­bi­na, a ne raz­li­či­tih. Ov­dje tre­ba na­po­me­nu­ti i či­nje­ni­cu da su ne­ki dje­lo­vi iz sta­re Her­ce­go­vi­ne ka­sni­je pri­pa­li Cr­noj Go­ri.
U opi­si­va­nju ka­rak­ter­nih oso­bi­na, bi­lo Cr­no­go­ra­ca, bi­lo Her­ce­go­va­ca, pri­mje­ću­ju se iz­vje­sne pro­ti­vur­ječ­no­sti, pa i su­prot­no­sti. Ta­ko je, na pri­mjer, je­dan Cr­no­go­rac opi­san kao plah, čak i pr­žni­ca, a na dru­gom mje­stu ga opi­su­je kao trud­na i ću­tlji­va čo­vje­ka. Valj­da se ove dvi­je oso­bi­ne ne mo­gu pri­pi­sa­ti jed­nom čo­vje­ku – Cr­no­gor­cu. Mi­nu­ci­o­zna ana­li­za će, po na­šem mi­šlje­nju, ot­kri­ti iz­vje­snu pri­stra­snost Šo­ba­i­ća.
No, i po­red is­ka­za­nih ne­do­sta­ta­ka, sma­tra­mo da je ovo su­če­lja­va­nje „ka­rak­ter­nih oso­bi­na” dva na­ro­da ve­o­ma in­te­re­sant­no. Si­gu­ran sam da je ta­ko i mi­slio Ger­had Ge­ze­man.
NA­STA­VI­ĆE SE