PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Rat Austri­je i Tur­ske 1788–1791. bio je naj­zna­čaj­ni­ji od svih ra­ni­jih ra­to­va u ko­ji­ma je srp­ski na­rod pred­sta­vljao je­dan vi­dljiv fak­tor. On je imao ka­rak­ter jed­ne ma­le re­vo­lu­ci­je i oslo­bo­di­lač­kog po­kre­ta. Iz Sr­bi­je je oko sto hi­lja­da pre­bje­gli­ca tra­ži­lo sklo­ni­šte na austrij­skoj stra­ni, a iz Bo­sne oko dva­de­set hi­lja­da. U isto vri­je­me, do­bro­vo­ljač­ke je­di­ni­ce su iz­ba­ci­le na po­vr­ši­nu ne­ko­li­ko ja­kih lič­no­sti ko­je su se po­če­le na­me­ta­ti kao vo­đe na­ro­da. Me­đu ime­ni­ma star­je­ši­na u ovom ra­to­va­nju po­mi­nju se mno­ge vo­đe Srp­ske re­vo­lu­ci­je na­kon 1804. Je­dan od ma­nje po­zna­tih uče­sni­ka bio je i Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić, bu­du­ći vo­đa srp­ske re­vo­lu­ci­je. Ni­je do­bio vi­ši čin od dru­gih, ali je vje­šti­nu ra­ta sa­vla­dao bo­lje od njih.
Ovaj je rat iz te­me­lja po­čeo da mi­je­nja od­nos hab­zbur­ških vla­sti pre­ma pra­vo­slav­nim na­ro­di­ma u mo­nar­hi­ji. Od 26. av­gu­sta do 22. no­vem­bra 1790. odr­žan je u Te­mi­šva­ru sa­bor od 100 srp­skih pred­stav­ni­ka, rav­no­prav­no po­di­je­lje­nih po 25 iz če­ti­ri raz­li­či­ta sta­le­ža i pro­fe­si­je; ple­mi­ći, sve­šte­ni­ci, pred­stav­ni­ci iz Voj­ne gra­ni­ce i Pro­vin­ci­ja­la. Ca­ru je pod­ne­sen je­dan za­htjev Gra­va­mi­na et po­stu­la­ta, ko­ji tre­ba sma­tra­ti kao pr­vi srp­ski na­ci­o­nal­ni pro­gram. Ne­po­sred­no po­sli­je to­ga su i Ru­mu­ni for­mu­li­sa­li svoj pr­vi na­ci­o­nal­ni pro­gram Sup­plex li­bel­lus Va­lac­ho­rum, na­stao kao po­sle­di­ca po­kre­ta me­đu Sr­bi­ma u isto vri­je­me. Te­mi­švar­ski sa­bor je za­si­je­dao sa pre­ki­di­ma, pa se i da­to­va­nje nje­go­vih za­si­je­da­nja u li­te­ra­tu­ri raz­li­či­to po­mi­nje, kao što je i broj uče­sni­ka iz­me­đu pr­vo­bit­nih 75 i ko­nač­nih 100 od­go­va­rao za­htje­vi­ma na raz­li­či­tim za­si­je­da­nji­ma. Na sa­bor su do­šli i pred­stav­ni­ci Sr­ba iz Sr­bi­je sa be­o­grad­skim mi­tro­po­li­tom iz Ma­čve. Kon­gres je zah­ti­je­vao da beč­ki dvor za­kon­ski od­re­di srp­sku po­li­tič­ku auto­no­mi­ju u car­stvu, da se iz­jed­na­či sa dru­gim na­ro­di­ma (Njem­ci­ma i Ma­đa­ri­ma) ko­ji su sma­tra­ni pri­vi­le­go­va­nim na­ci­ja­ma. Zbog ot­po­ra ma­đar­skih vla­sti da se na te­ri­to­ri­ju isto­rij­ske Ugar­ske Sr­bi­ma da od­re­đe­na auto­no­mi­ja, beč­ki dvor se za­do­vo­ljio obe­ća­njem da će ona bi­ti ostva­re­na na tur­skoj stra­ni, u ra­tu ko­ji još ni­je bio tra­gič­no okon­čan op­štim po­vla­če­njem.
Po­sli­je po­gi­bi­je Šće­pa­na Ma­log, Cr­na Go­ra je još za dvi­je de­ce­ni­je po­na­vlja­la jed­nu mo­no­to­nu isto­ri­ju su­ko­ba unu­tra i spo­lja. Po­sto­ja­li su ne­spo­ra­zu­mi iz­me­đu gu­ver­na­du­ra i ce­tinj­skog vla­di­ke, sa uza­jam­nim oti­ma­njem i pre­pu­šta­njem pr­vog mje­sta. U Ska­dru se osi­li­la po­ro­di­ca Bu­ša­tli­ja, ko­ji su sta­ja­li na če­lu ska­dar­skog san­dža­ka od 1763. do 1781. Jed­no vri­je­me su bi­li ne­po­kor­ni sul­ta­nu, pa su sve vi­še iz­gra­đi­va­li ele­men­te ne­za­vi­sne dr­ža­ve. Mah­mud-pa­ša Bu­ša­tli­ja je uspio da raz­bi­je cr­no­gor­ski ot­por i za­u­zme Ce­ti­nje, gdje je ostao šest da­na, od 23. do 29. ju­na 1785. Pri po­nov­nom po­ho­du na Cr­nu Go­ru u ju­lu 1796. do­šlo je do su­ko­ba kod Mar­ti­ni­ća, gdje su tri hi­lja­de cr­no­gor­skih bra­ni­la­ca uspje­li da raz­bi­ju znat­no broj­ni­ju tur­sku voj­sku. Ne­ki po­da­ci go­vo­re da je ima­la 18.000 voj­ni­ka. No­va i zna­čaj­ni­ja bit­ka od­i­gra­la se na Kru­si­ma 22. sep­tem­bra 1796, gdje se su­ko­bi­lo 10.568 cr­no­gor­skih i 40.460 tur­skih voj­ni­ka. Po­gi­nuo je i sam Mah­mud-pa­ša Bu­ša­tli­ja.
Dvo­vla­šće iz­me­đu gu­ver­na­du­ra, jed­no vri­je­me Jo­va­na Ra­do­nji­ća, i vla­di­ke Pe­tra I Pe­tro­vi­ća odr­ža­va­lo se i u raz­li­či­tim kon­cep­ci­ja­ma or­ga­ni­zo­va­nja dr­ža­ve. Gu­ver­na­dur je imao ve­ze sa Ru­si­jom, a po­sli­je sa Austri­jom i mi­slio da ova po­sled­nja tre­ba da ure­di vlast u Cr­noj Go­ri. Mi­tro­po­lit Pe­tar I je dr­žao vla­di­čan­ski dvor od 1782. do 1830. Uspio je da iz tra­di­ci­o­nal­nog Zbo­ra gla­va­ra iz­dvo­ji jed­nu na­rod­nu skup­šti­nu „Skup gla­va­ra”, kao na­sta­vak ra­ni­jeg Zbo­ra gla­va­ra ko­ji je bio pred­stav­ni­štvo svih ple­me­na. Ova no­va na­rod­na skup­šti­na će po­sta­ti osno­va za or­ga­ni­zo­va­nje dr­ža­ve u Cr­noj Go­ri. Kru­na or­ga­ni­zo­va­nja ple­men­skog dru­štva je bi­lo do­no­še­nje jed­ne vr­ste usta­va. (Za­ko­nik ob­šči cr­no­gor­ski i brd­ski) kra­jem 18. vi­je­ka. Pret­ho­di­la je jed­na skup­šti­na pr­va­ka na Ce­ti­nju ko­ja je 1. ju­la 1798. do­ni­je­la za­klju­čak o uje­di­nje­nju svih sna­ga za bor­bu pro­tiv Mah­mud-pa­še Bu­ša­tli­je. Taj je do­ku­ment ka­sni­je na­zvan „Ste­ga”, pa iako ne pred­sta­vlja for­mal­no ne­ki za­ko­no­dav­ni akt, bio je uvod u „Za­ko­nik ob­šči” ko­ji će usli­je­di­ti u ok­to­bru iste go­di­ne. To je bi­lo pod­re­zi­va­nje ko­ri­je­na sta­roj ple­men­skoj or­ga­ni­za­ci­ji i us­po­sta­vlja­nje te­me­lja dr­ža­ve u Cr­noj Go­ri. Ovo je bio da­lek uti­caj Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je da je na­ci­ja ono što ima pra­vo na svo­ju dr­ža­vu. Ve­ne­ci­jan­ska re­pu­bli­ka je pro­pa­la 1797. go­di­ne. Is­toč­nu ja­dran­sku oba­lu oku­pi­ra­li su Austri­jan­ci i vje­tar je po­čeo da na­no­si Dan­to­no­ve ri­je­či da se prav­da i po­li­ti­ka ne raz­dva­ja­ju.
Ge­ril­sko ra­to­va­nje srp­skih do­bro­vo­ljač­kih je­di­ni­ca u ra­tu Austri­je i Tur­ske od 1788. do 1791. bi­la je ge­ne­ral­na pro­ba srp­ske re­vo­lu­ci­je 1804–1815. Tu je obra­zo­van pr­vi star­je­šin­ski ka­dar re­vo­lu­ci­je 1804, te su na­u­če­ne tur­ske sla­bo­sti, a tu se na­u­či­lo ka­ko se or­ga­ni­zu­ju jed­ni­ce za du­ži rat i ka­ko se one snab­di­je­va­ju. Tu se i na­u­či­lo da se ne smi­je vje­ro­va­ti beč­kim ca­re­vi­ma, ne­go „u se i u svo­je klju­se”.
(KRAJ)