-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Od 22. ju­la 1900. go­di­ne, ka­da je ob­ja­vlje­na vje­rid­ba kra­lja Alek­san­dra sa Dra­gom Ma­šin, po­če­le su spe­ku­la­ci­je oko go­di­ne ro­đe­nja bu­du­će kra­lje­ve iza­bra­ni­ce. Pre­ma iz­vo­du iz ma­tič­ne knji­ge vjen­ča­nih Dra­ga je ro­đe­na 23. sep­tem­bra 1866. go­di­ne u Gor­njem Mi­la­nov­cu. Či­nje­ni­ca da se zva­nič­nom po­dat­ku o da­tu­mu kra­lji­či­nog ro­đe­nja, ko­ji je ob­ja­vljen u Dr­žav­nom ka­len­da­ru Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je za 1901. go­di­nu, ni­je vje­ro­va­lo, go­vo­ri do­sta o od­no­su sa­vre­me­ni­ka pre­ma kra­lje­voj že­nid­bi. Čak je i, ina­če do­bro oba­vi­je­šte­ni Pa­vle Man­su­rov, ot­prav­nik po­slo­va ru­skog po­slan­stva u Be­o­gra­du, na­veo u iz­vje­šta­ju da je „ne­vje­sta u 36. go­di­ni, iako je zva­nič­no pri­zna­to da ima 33”. Ten­den­ci­ja da se po­ve­ća raz­li­ka u go­di­na­ma pre­ni­je­ta je i u isto­ri­o­gra­fi­ju.
U po­ro­di­ci vi­so­kog dr­žav­nog či­nov­ni­ka, u ko­joj je ro­đe­na, vla­da­lo je uvje­re­nje da je i žen­skoj dje­ci po­treb­no ško­lo­va­nje, iako se­dam­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka u Sr­bi­ji osnov­no obra­zo­va­nje još uvi­jek ni­je bi­lo oba­ve­zno za svu dje­cu. Po­sli­je za­vr­še­ne osnov­ne ško­le, Dra­ga je, kao i nje­na sta­ri­ja se­stra Hri­sti­na, upi­sa­na u Vi­ši žen­ski za­vod, po­zna­ti­ji kao „Cer­man­kin za­vod” u Be­o­gra­du. To­kom če­ti­ri go­di­ne, ko­li­ko je tra­ja­lo ško­lo­va­nje, dje­voj­či­ce su uči­le hri­šćan­sku na­u­ku, srp­ski, nje­mač­ki i fran­cu­ski je­zik, je­sta­stve­ni­cu i isto­ri­ju srp­skog na­ro­da. Ri­jet­ko su na­sta­vlja­le da­lje, jer se vje­ro­va­lo da su ta­ko ste­če­na zna­nja sa­svim do­volj­na za nji­ho­ve po­zi­ve bu­du­ćih su­pru­ga, maj­ki i do­ma­ći­ca. Ako bi po­sma­tra­li sa sta­no­vi­šta rod­nih ulo­ga, u srp­skom dru­štvu je to­kom ci­je­le dru­ge po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka po­sto­ja­la ne­do­u­mi­ca u po­gle­du pro­na­la­že­nja pra­ve mje­re „do­volj­nog” žen­skog obra­zo­va­nja. Tek kra­jem vi­je­ka, ka­da su obra­zo­va­nje, voj­ska i cr­kva ute­me­lje­ni kao si­stem osnov­nih in­stru­me­na­ta dr­žav­ne kon­tro­le nad po­da­ni­ci­ma, žen­sko obra­zo­va­nje je po­sta­vlje­no u ide­a­lan okvir sred­njo­škol­skog ni­voa. Uni­ver­zi­tet­sko ško­lo­va­nje je još uvi­jek predstvlja­lo ri­jet­kost.
Dra­ga je u Za­vo­du Cer­man po­ka­za­la po­se­ban smi­sao za uče­nje je­zi­ka. Oni ko­ji su joj bi­li ka­sni­je na­klo­nje­ni kre­i­ra­li su pred­sta­vu o njoj kao po­vu­če­noj, sen­ti­men­tal­noj dje­voj­ci ko­ja je pu­no či­ta­la a u udvo­rič­kim tek­sto­vi­ma is­ti­ca­no je da je nje­no obra­zo­va­nje bi­lo pot­pu­ni­je ne­go kra­lji­ce Na­ta­li­je. Dok je bi­la na ško­lo­va­nju, ro­di­te­lji su već po­če­li da joj tra­že po­god­nu pri­li­ku za uda­ju. Obi­čaj, ali i sve lo­ši­je ma­te­ri­jal­no sta­nje, uti­ca­li su da Pan­ta Lu­nje­vi­ca uda svo­ju kćer­ku kao se­dam­na­e­sto­go­di­šnju dje­voj­ku. Pri iz­bo­ru bu­du­ćeg mu­ža po­ka­zao je ve­li­ku užur­ba­nost, jer je te­ško dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti raz­log zbog ko­jeg se nje­go­vo tra­ga­nje za­u­sta­vi­lo na Sve­to­za­ru Ma­ši­nu, tri­de­set­dvo­go­di­šnjem in­že­nje­ru. Dra­ga je, pre­ma sje­ća­nju svo­je se­stre, po­što­va­la i pri­hva­ti­la od­lu­ku svo­jih ro­di­te­lja. Mi­lan Sto­ji­mi­ro­vić je na­veo da je pri­je to­ga ima­la sa­mo jed­nu mla­da­lač­ku lju­bav sa Bog­da­nom Po­po­vi­ćem, da se opi­ra­la uda­ji, ali da je na kra­ju pri­hva­ti­la. Ova­kav na­čin uda­je, ko­ji je bio op­šte mje­sto tog vre­me­na i čest mo­tiv ro­man­tič­nih spi­sa­telj­skih po­bu­na ko­ri­sti­la je i Dra­ga za pri­ču „Je li mo­ra­lo bi­ti?”
Njen bu­du­ći muž, Sve­to­zar Ma­šin, ro­đen je 1851. go­di­ne u Be­o­gra­du kao naj­sta­ri­ji sin dr Jo­va­na Ma­ši­na, ugled­nog lje­ka­ra, po­ri­je­klom Če­ha. Po­ro­di­ca Jo­va­na Ma­ši­na je 1852. go­di­ne pre­šla iz Va­lje­va u Be­o­grad. Ima­li su ku­ću u Aba­džij­skoj uli­ci, ko­la sa ko­či­ja­šem, lo­žu u ope­ri i osta­le sta­tu­sne sim­bo­le tog vre­me­na. Od 1860. go­di­ne bio je dvor­ski lje­kar kne­za Mi­ha­i­la a po­tom, ne­ko vri­je­me, i kne­za Mi­la­na Obre­no­vi­ća. Nje­gov sin Sve­to­zar je za­vr­šio Ve­li­ku ško­lu” a po­tom „Po­li­teh­ni­ku”. Ve­li­ka že­lja da stu­di­ra me­ta­lur­gi­ju od­ve­la ga je na Ru­dar­sku aka­de­mi­ju u Fraj­burg i u Ber­lin. Po po­vrat­ku u Be­o­grad, po­čeo je da te­če či­nov­nič­ku ka­ri­je­ru u mi­ni­star­stvu fi­nan­si­ja. Pr­vi in­že­njer­ski po­sao oba­vljao je u Krup­nju, sje­di­štu Pod­rin­skih rud­ni­ka a po­sli­je Srp­sko-tur­skog ra­ta bio je u eki­pi struč­nja­ka ko­ja je is­pi­ti­va­la te­re­ne no­vo­o­slo­bo­đe­nih kra­je­va. Bio je uprav­nik Mi­su­rič­kih maj­da­na gvo­žđa a po­tom je vra­ćen na slu­žbu u Be­o­grad. Ka­sni­je je po­sta­vljen za uprav­ni­ka Pod­rin­skih rud­ni­ka i taj po­sao je oba­vljao do smr­ti 1886. go­di­ne.
Osim što je bio vri­je­dan i da­ro­vit in­že­njer, iz­gle­da da je bio i neo­bi­čan čo­vjek. Za dje­voj­ke, ko­je su ga se klo­ni­le, i nji­ho­ve ro­di­te­lje, ni­je bio po­seb­no pri­vlač­na pri­li­ka za uda­ju. Ka­da je 1879. go­di­ne od­lu­čio da se ože­ni, sve dje­voj­ke su ga od­bi­le. Ma­šin je, osim što je bio pre­dan po­slu i če­sto od­su­tan zbog to­ga, bio fan­ta­sta i al­ko­ho­li­čar. Kao i dru­gi ma­lo­broj­ni in­že­nje­ri u on­da­šnjoj Sr­bi­ji, ži­vio je od skrom­ne pla­te. Ne­ko vri­je­me bio je po­li­tič­ki ak­ti­van u gru­pi no­vih li­be­ra­la.
Vjen­ča­nje iz­me­đu Dra­ge Lu­nje­vi­ce i Sve­to­za­ra Ma­ši­na oba­vlje­no je na Ve­li­ku Go­spo­ji­nu (28. av­gu­sta 1883) u be­o­grad­skoj Sa­bor­noj cr­kvi. Svad­be­na sve­ča­nost se od­vi­ja­la pre­ma pra­vi­li­ma bo­lje sto­je­ćih ku­ća. Na štam­pa­nim po­ziv­ni­ca­ma za pro­sla­vu, pi­sa­lo je da je po­sli­je vjen­ča­nja za­ka­za­na igran­ka u Sa­li i ba­šti kod Na­rod­ne skup­šti­ne i sa su sva­to­vi oba­ve­zni da se do­ve­zu ko­li­ma. Tog da­na je, na­vod­no, sed­mo­go­di­šnji pre­stlo­na­sled­nik Alek­san­dar, ob­ra­do­van što vi­di „mla­du”, ma­hao sva­to­vi­ma iz svog fi­ja­ke­ra.
(NA­STA­VI­ĆE SE)