-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pi­smo Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću sam 15. ju­la oko 20 ča­so­va pre­dao de­žur­nim oso­ba­ma u Pred­sjed­ni­štvu Sr­bi­je na An­dri­će­vom ven­cu. Po­što sam to uči­nio, osje­tio sam se ras­te­re­ćen i oslo­bo­đen oba­ve­za do ko­jih mi uop­šte ni­je bi­lo sta­lo, ko­je čak ni­je­sam že­lio. Iste ve­če­ri po­sli­je 22 sa­ta te­le­fo­nom mi se ja­vio Mi­lo­še­vić. Re­kao je da je pri­mio pi­smo i da je od­lu­čio da me za­mo­li da raz­mi­slim i da se pri­hva­tim član­stva u Glav­nom od­bo­ru. Tra­žio je da mu na­ve­dem oso­be s ko­ji­ma ne že­lim da imam do­di­ra, pa je po­ku­ša­vao da me ubi­je­di da će se „sve u ho­du mi­je­nja­ti” i po­bolj­ša­va­ti. Bio sam upo­ran u svom sta­vu. Re­kao sam mu da sum­njam u pro­mje­ne ko­je će se do­ga­đa­ti „u ho­du” i na­veo sam kao pri­mjer per­so­nal­ne pro­mje­ne ko­je je u to vri­je­me iz­vo­dio Gor­ba­čov, ko­ji je smi­je­nio čak i ta­ko zna­čaj­ne lič­no­sti ka­kav je bio Mi­ha­il Su­slov. Kad je uvi­dio da sam ne­po­ko­le­bljiv, da me ne mo­že pri­vo­lje­ti da od­u­sta­nem od svo­je od­lu­ke, Mi­lo­še­vić je za­klju­čio raz­go­vor ri­je­či­ma: „Kad ste ta­ko od­lu­či­li, ja ni­ti mo­gu ni­ti ho­ću da Vas pri­si­lja­vam da od­lu­ku mi­je­nja­te”.
Sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je, kad je po­čet­kom 1991. for­mi­ra­na vla­da pod ru­ko­vod­stvom Dra­gu­ti­na Ze­le­no­vi­ća, Mi­lo­še­vić je dru­gi put po­ku­šao da me uvu­če u po­li­ti­ku. Po­slao je kod me­ne Do­bri­cu Ćo­si­ća i Ko­stu Mi­ha­i­lo­vi­ća, ko­ji su s njim bli­sko sa­ra­đi­va­li, da me ubi­je­de da se pri­hva­tim ne­kog re­so­ra u Ze­le­no­vi­će­vom mi­ni­star­stvu. Ni­je­sam na to pri­stao. Otvo­re­no sam im re­kao da me ope­ra­tiv­na po­li­ti­ka ne za­ni­ma, da ne že­lim u nju da ula­zim i da sam sa­svim za­do­vo­ljan svo­jim pro­fe­sor­skim sta­tu­som.
Kad već po­mi­njem Ko­stu Mi­ha­i­lo­vi­ća, s ko­jim sam bio ne sa­mo u ko­le­gi­jal­nim već i pri­ja­telj­skim od­no­si­ma, če­sto se s njim sa­sta­jao i bli­sko sa­ra­đi­vao na vi­še na­uč­nih pro­je­ka­ta SA­NU i or­ga­ni­zo­va­nju na­uč­nih sku­po­va, po­u­zda­no znam da je Mi­lo­še­vić 1992. go­di­ne pr­vo nje­mu po­nu­dio da bu­de iza­bran za pred­sjed­ni­ka Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Mi­ha­i­lo­vić je tu po­nu­du od­bio i za to mje­sto pred­lo­žio je Mi­lo­še­vi­ću Do­bri­cu Ćo­si­ća. Mi­lo­še­vić je po­slu­šao Mi­ha­i­lo­vi­ća, pa je ta­ko­Ćo­sić po­stao pred­sjed­nik dr­ža­ve. U to vri­je­me Mi­ha­i­lo­vić i Ćo­sić bi­li su u bli­skim pri­ja­telj­skim od­no­si­ma, ali su oni po­re­me­će­ni kad se Ćo­sić udru­žio s Mi­la­nom Pa­ni­ćem pro­tiv Mi­lo­še­vi­ća. Ta­da je Mi­ha­i­lo­vić na­pi­sao Ćo­si­ću jed­no pre­kor­no pi­smo, ko­jim ga je osu­dio za iz­ne­vje­ra­va­nje srp­ske po­li­ti­ke, za ne­ku vr­stu iz­da­je. Na to pi­smo Ćo­sić ni­je od­go­vo­rio, ali su pri­ja­telj­ski od­no­si me­đu nji­ma do kra­ja ži­vo­ta bi­li po­re­me­će­ni.
Ka­ko me po­li­ti­ka kao pro­fe­si­ja ni­je za­ni­ma­la, u nju ni­je­sam htio da uđem. Svo­ju stru­ku ni­je­sam htio da za­ne­ma­rim i da je na­pu­stim zbog po­li­ti­ke. Zbog to­ga sam ne sa­mo po­me­nu­te već i ne­ke dru­ge po­nu­de za po­li­tič­ko an­ga­žo­va­nje od­bi­jao. Ži­vio sam u uvje­re­nju da ću bi­ti ko­ri­sni­ji na­u­ci ne­go po­li­ti­ci. Kad s vre­men­ske dis­tan­ce ocje­nju­jem ta­kvo svo­je po­na­ša­nje, kad imam u vi­du sve što sam ura­dio u na­u­ci, ali i to gdje se i u ka­kvom sta­nju na­la­zi­la na­ša po­li­ti­ka, uvje­ren sam da ni­je­sam po­gri­je­šio, uto­li­ko pri­je što ne­mam baš ni­ka­kvih ilu­zi­ja da bi se na­ša po­li­ti­ka na­la­zi­la u bo­ljem po­lo­ža­ju da sam se njoj po­sve­tio.
Sve do­ga­đa­je ko­ji su se ti­ca­li kri­ze u ko­ju je za­pa­la Ju­go­sla­vi­ja od po­čet­ka 1991. i ka­sni­je pra­tio sam s ve­li­kom pa­žnjom, ži­vot­no za­in­te­re­so­van za njen is­hod, oča­jan i ne­sre­ćan, go­to­vo bo­le­stan što se sve te ne­da­će sru­ču­ju na mo­ju ze­mlju i na­rod ko­jem pri­pa­dam. Po­sli­je sva­ke ne­sre­će ko­ja nas je po­ga­đa­la, a one su se ni­za­le iz da­na u dan, pi­tao sam se da li je to dno do ko­jeg smo se mo­ra­li spu­sti­ti da bi­smo po­če­li da se uz­di­že­mo. Me­đu­tim, dna ni­ka­ko i ni­gdje ni­je bi­lo, a ni­je­sam mo­gao ni da ga sa­gle­dam, pa je moj očaj bio uto­li­ko ve­ći.
Po­na­ša­nje ve­li­kih si­la, pa i onih ko­je smo dr­ža­li za tra­di­ci­o­nal­no pri­ja­telj­ske, ni­je me iz­ne­na­đi­va­lo. Po­li­ti­ka je uvi­jek bi­la, pa i osta­la pr­lja­va ra­bo­ta. U tom po­slu ne­ma sen­ti­men­tal­no­sti, emo­ci­ja i lju­ba­vi, već sa­mo go­lih in­te­re­sa. Taj ogo­lje­li in­te­res po­seb­no je do­šao do iz­ra­ža­ja pro­pa­šću bi­po­lar­nog si­ste­ma, kad vi­še ni­je bi­lo mo­guć­no­sti za po­li­tič­ku ekvi­li­bri­sti­ku i kad se, ra­di op­stan­ka, no­lens vo­lens, tre­ba­lo pri­klo­ni­ti je­di­nom i ne­u­mo­lji­vom go­spo­da­ru svi­je­ta. Na­ši ta­ko­zva­ni tra­di­ci­o­nal­ni pri­ja­te­lji po­ni­je­li su se su­ro­vo ra­ci­o­nal­no. Vo­di­li su ra­ču­na o sop­stve­nim na­ci­o­nal­nim i dr­žav­nim in­te­re­si­ma, a nas su bez­ob­zir­no žr­tvo­va­li. Na­ši tra­di­ci­o­nal­ni ne­pri­ja­te­lji je­dva su do­če­ka­li da nam uz­vra­te za sve što im se na ovim na­šim pro­sto­ri­ma de­ša­va­lo u Pr­vom i Dru­gom svjet­skom ra­tu. Mi­slim da smo sve obr­te ko­ji su se do­ga­đa­li u svjet­skim to­ko­vi­ma spo­zna­va­li s ve­li­kim za­ka­šnje­njem i da ni­je­smo bi­li do­volj­no pri­la­go­dlji­vi. Ali, ta­kvi smo ka­kvi je­smo i zbog to­ga smo te­ško po­stra­da­li. Da li smo stra­da­nje mo­gli iz­bje­ći i po ko­ju ci­je­nu, pi­ta­nje je na ko­je se mo­gu da­va­ti i po­tvrd­ni i od­reč­ni od­go­vo­ri.
(KRAJ)