-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sto­jan No­va­ko­vić sma­trao je da je po­kre­ta­nje pi­ta­nja usto­li­če­nja kra­lja Mi­la­na na bu­gar­ski pre­sto mo­glo bi­ti je­dan od glav­nih ci­lje­va mi­si­je Pe­re To­do­ro­vi­ća. O že­lji srp­skog mo­na­r­ha da se kan­di­du­je na pre­sto Kne­že­vi­ne čuo je i cr­no­gor­ski po­sla­nik na Por­ti. Ge­or­gi Valkovič je krajem ja­nu­a­ra 1887. pi­tao iz Ca­ri­gra­da da li su tač­ne vi­je­sti o srp­sko-bu­gar­skim pre­go­vo­ri­ma oko iz­bo­ra kra­lja Mi­la­na za bu­gar­skog kne­za. Istim po­vo­dom, Sa­va Gru­jić upo­zo­ra­vao je na to da su Ru­si vr­lo osje­tlji­vi na ta­kve zna­ke i da ih ne tre­ba dra­ži­ti bez po­tre­be. Nje­ga je već kra­jem sep­tem­bra 1886. mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Ru­si­je pi­tao šta on mi­sli o mo­gu­ćem kan­di­da­tu za bu­gar­ski pre­sto.
Upr­kos broj­nim gla­si­na­ma, ma­lo je čvr­stih tra­go­va o po­ku­ša­ju kan­di­do­va­nja kra­lja Mi­la­na. Je­dan od ri­jet­kih do­ka­za ko­ji otvo­re­no go­vo­re o po­tre­bi uje­di­nje­nja po­li­tič­kih sna­ga dvi­ju dr­ža­va u od­bra­ni od za­jed­nič­ke opa­sno­sti je­ste no­vem­bar­ski do­da­tak ni­škog li­sta „Zrak”. Pi­san u for­mi po­li­tič­kog pam­fle­ta, on go­vo­ri o po­tre­bi sli­va­nja u jed­no i „pod jed­nom kru­nom” sna­ga dvi­ju su­sjed­nih dr­ža­va. Čla­nak se po­ja­vio u vri­je­me pro­la­ska na­ro­či­te bu­ga­r­ske de­pu­ta­ci­je kroz Sr­bi­ju. Ta de­pu­ta­ci­ja iza­sla­na je sa za­dat­kom da po­sje­ti evrop­ske dvo­ro­ve u po­tra­zi za mo­gu­ćim kan­di­da­tom na upra­žnje­ni bu­ga­r­ski pre­sto. Cilj do­dat­ka li­sta „Zrak” bio je da ni­škoj jav­no­sti ob­ja­sni raz­lo­ge do­la­ska ovih od­lič­nih go­sti­ju. Do­sta pro­zir­nim alu­zi­ja­ma uka­za­no je na po­tre­bu traj­ni­jeg po­li­tič­kog udru­ži­va­nja Sr­bi­je i Bu­gar­ske.
Po­sje­ta bu­gar­ske de­pu­ta­ci­je srp­skom dvo­ru kra­jem no­vem­bra 1886. bi­la je pri­li­ka da se o pi­ta­nju kan­di­da­tu­re sa­zna ne­što vi­še. To­kom su­sre­ta s čla­no­vi­ma de­pu­ta­ci­je, kralj Mi­lan je iz­ja­vio da po­li­tič­kim kur­sem ko­ji je bu­gar­sko Na­mje­sni­štvo za­u­ze­lo tre­ba na­sta­vi­ti i da­lje. Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, na­sta­vi li ono tim smje­rom, mo­gao bi se po­sti­ći i srp­sko-bu­gar­ski sa­vez. To­kom raz­go­vo­ra srp­ski kralj je po­ka­zao sprem­nost da sklo­pi voj­ni sa­vez sa Bu­gar­skom uko­li­ko to pri­li­ke bu­du zah­ti­je­va­le. U isto vri­je­me, no­vi­nar­ski kru­go­vi bli­ski Be­o­gra­du pu­sti­li su vi­jest da je bu­ga­r­ska de­pu­ta­ci­ja kra­lju Mi­la­nu nu­di­la stva­ra­nje srp­sko-bu­gar­ske dr­žav­ne uni­je. Tre­ba is­ta­ći da je „Svo­bo­da”, ne­zva­ni­čan or­gan bu­gar­ske vla­de, ta­kve vi­je­sti ubr­zo pro­gla­si­la za pot­pu­no neo­sno­va­ne.
Da li je srp­ski kralj za­i­sta po­ku­ša­vao da osvo­ji bu­gar­ski pre­sto, ili je u pla­nu imao ne­ku dru­gu po­li­tič­ku kom­bi­na­ci­ju? U od­go­vo­ru na to pi­ta­nje po­no­vo se tre­ba vra­ti­ti na No­va­ko­vi­će­ve raz­go­vo­re s Mi­la­nom Obre­no­vi­ćem i Mi­lu­ti­nom Ga­ra­ša­ni­nom vo­đe­ne po­čet­kom ok­to­bra 1886. go­di­ne. To­kom tih raz­go­vo­ra, kralj je otvo­re­no pri­znao No­va­ko­vi­ću da je u Be­ču pred­u­zeo lič­nu ini­ci­ja­ti­vu, pre­ba­cu­ju­ći ta­mo­šnjim zva­nič­ni­ci­ma što već ni­je­su is­ti­ca­li svog kan­di­da­ta za pre­sto. Ta­mo su mu, me­đu­tim, od­go­vo­ri­li da to ne či­ne upra­vo sto­ga što Ru­si­ji že­le da iz­bi­ju iz ru­ku ta­kvu mo­guć­nost. Sa­svim je ra­zu­mlji­vo da se kra­lju Mi­la­nu žu­ri­lo. Ne­iz­vje­snost oko iz­bo­ra no­vog kan­di­da­ta či­ni­la ga je ve­o­ma ner­vo­znim. To je bi­la po­sle­di­ca raz­li­či­tih vi­je­sti o mo­gu­ćem kan­di­do­va­nju cr­no­gor­skog kne­za, ili nje­go­vog ze­ta Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Srp­ski kralj ni­je krio da bi u slu­ča­ju iz­bo­ra jed­nog od ta dva ru­ska kan­di­da­ta nje­gov po­lo­žaj u Sr­bi­ji po­stao ve­o­ma ne­iz­vje­stan. Pri­tom, kralj Mi­lan No­va­ko­vi­ću ni­je obra­zla­gao da je kao glav­nog kan­di­da­ta za bu­gar­ski pre­sto vi­dio se­be. On je jed­no­stav­no is­ti­cao da na nje­nom pre­sto­lu ne bi že­lio da vi­di ru­skog čo­vje­ka.
Ga­ra­ša­nin, s ko­jim je No­va­ko­vić ta­ko­đe raz­go­va­rao o pi­ta­nju kan­di­da­tu­re za bu­gar­ski pre­sto, re­kao je da je to pi­ta­nje otvo­re­no i da na nje­ga tre­ba da od­go­vo­re sa­mi Bu­ga­ri. Nje­go­ve ri­je­či bi­le su sle­de­će: kan­di­da­ci­ju tre­ba uzi­ma­ti kao po­sao bu­gar­ski, ko­ji bi se, ako bi za ru­kom po­šlo, u Be­o­gra­du pre­tre­sao. Iz to­ga pro­iz­i­la­zi da je srp­ska stra­na sta­vi­la do zna­nja nad­le­žni­ma u So­fi­ji da je za jed­nu ta­kvu kom­bi­na­ci­ju sprem­na, ali da ni­je že­lje­la da na to­me na­ro­či­to in­si­sti­ra. Ti­me se mo­že ob­ja­sni­ti i doc­ni­ji de­man­ti srp­skog Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la na sve če­šću po­ja­vu vi­je­sti o na­mje­ra­ma kra­lja Mi­la­na u ve­zi s pre­sto­lom Kne­že­vi­ne. U Be­o­gra­du su sma­tra­li da će bu­gar­ski po­li­tič­ki vrh mo­žda bi­ti pri­nu­đen da se obra­ti srp­skoj stra­ni po­nu­dom i za tu mo­guć­nost osta­vljen je iz­vje­stan pro­stor. Sam Ga­ra­ša­nin spo­me­nuo je No­va­ko­vi­ću da se u ve­zi s pi­ta­njem iz­bo­ra no­vog kne­za u Bu­gar­skoj tre­ba ru­ko­vo­di­ti po­li­ti­kom od­škri­nu­tih vra­ta.
U osno­vi, plan srp­skog mo­nar­ha svo­dio se na po­ku­šaj pa­ri­ra­nja kan­di­da­ti­ma ko­ji su sta­ja­li pod upli­vom Pe­tro­gra­da. No­vem­bra 1886. go­di­ne, Pe­tro­grad je pred Evro­pu iz­nio zva­ni­čan pred­log da za no­vog bu­gar­skog vla­da­ra bu­de usto­li­čen gru­zij­ski knez Ni­ko­laj Da­vi­do­vič Min­gre­lij­ski. Ovaj ko­rak ru­ske di­plo­ma­ti­je, ko­ji je ve­o­ma ne­po­volj­no od­jek­nuo u Bu­gar­skoj, sva­ka­ko je ve­o­ma uz­ne­mi­rio i kra­lja Mi­la­na. Nje­go­vi pred­lo­zi bu­gar­skoj de­pu­ta­ci­ji vre­men­ski se sa­svim po­kla­pa­ju s kan­di­da­tu­rom kne­za Min­gre­lij­skog. Ti­me je mo­gu­će ob­ja­sni­ti za­što je baš u je­sen 1886. u Be­o­gra­du raz­vi­je­na gro­zni­ča­va ak­tiv­nost u ve­zi s pi­ta­njem usto­li­če­nja no­vog bu­gar­skog kne­za.
(KRAJ)