-PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Klju­čev­ski se ni­je baš po­hval­no iz­ra­zio o Pe­tru:
„Po­red „Alek­sa­ške“ Men­ši­ko­va, čo­vje­ka sa ne­raz­ja­šnje­nim po­ri­je­klom, ko­ji je bio neo­bra­zo­van, ali sna­la­žljiv i pro­mu­ću­ran, po­stao mu je pri­ja­telj i Franc Ja­ko­vlje­vič Le­fort, avan­tu­ri­sta iz Že­ne­ve, ko­ji se za­pu­tio na kraj svi­je­ta da po­tra­ži sre­ću, i ta­ko sti­gao u Mo­skvu. On je bio ma­lo pi­sme­ni­ji od Men­ši­ko­va, ali je imao ve­li­ko is­ku­stvo, bio je raz­go­vor­ljiv čo­vjek, vje­či­ti op­ti­mi­sta, iskren drug, ne­u­mor­ni ka­va­ljer u ple­snoj sa­li, ne­za­mje­nji­vi drug u pi­jan­ka­ma, pra­vi maj­stor za uve­se­lja­va­nje dru­gih, a i lič­no je bio uvi­jek ras­po­lo­žen i spo­so­ban da or­ga­ni­zu­je ve­se­lja sa mu­zi­kom, ple­som i da­ma­ma –jed­nom ri­ječ­ju du­ša od čo­vje­ka“.
Me­đu­tim, na sve ovo se mo­že gle­da­ti i dru­ga­či­je. Franc Le­fort stvar­no ni­je po­sje­do­vao ne­ka spe­ci­jal­na zna­nja, ali, sa dru­ge stra­ne, taj svoj ne­do­sta­tak „du­še od čo­vje­ka“ kom­pe­zo­vao je zna­njem ne­ko­li­ko je­zi­ka, od­lič­nim po­zna­va­njem ma­če­va­nja (u to vri­je­me to se mno­go ci­je­ni­lo) i na kra­ju iskre­nom slo­bo­dom du­ha, što je Pe­tar naj­vi­še ci­je­nio kod nje­ga.
Tre­ba ima­ti u vi­du da je mom­čić ra­stao i na­pre­do­vao, da ni­je sa­mo na­u­čio da ko­ri­sti astro­la­bi­jum i da gra­di utvr­đe­nja, da po­zna­je ana­to­mi­ju i zna do­sta o Ari­sto­te­lu, već i da zna šta je mu­zi­ka, ples, vi­no, že­ne. Le­for­tov uti­caj na ca­ra ni­je bio ta­ko loš, to su do­sta pre­u­ve­li­ča­va­li, jed­no­stav­no Pe­tar je bio po ka­rak­te­ru ta­kav i bio sklon ve­čer­njim za­ba­va­ma i pre­tje­ra­nim od­no­si­ma u lju­ba­vi sa Anom Mons, kćer­kom jed­nog sta­nov­ni­ka iz Nje­mač­ke ko­lo­ni­je, sa ta­kvim za­no­som, sa ka­kvim je ka­sni­je gra­dio sva­ki no­vi rat­ni brod za ru­sku flo­tu.
Pri­vr­že­nost Pre­o­bra­žen­skom i Nje­mač­kom na­se­lju po­ka­za­la se to­li­ko ve­li­ka, da se u Pe­tro­vom ži­vo­tu ni­je ni­šta pro­mi­je­ni­lo, čak ni ta­da, kad je 1689. go­di­ne So­fi­ja pa­la sa vla­sti i bi­la za­to­če­na u No­vo­dje­vi­čan­ski ma­na­stir, a na vlast do­šli Na­ri­ški­ni, pred­vo­đe­ni ca­ri­com Na­ta­li­jom. Ivan je ostao u Mo­skvi kao ce­re­mo­ni­jal­ni car, a Pe­tar je, bez ob­zi­ra na to što ni­je imao ni­ka­kvih smet­nji da uzme vlast u svo­je ru­ke, od­lu­čio da se još ne­ko­li­ko go­di­na vra­ti svo­jim „mar­so­vim“ za­ba­va­ma u pi­ću i lju­ba­vi.
Av­gu­stov­ska kri­za 1689. go­di­ne je bi­la ne­iz­bje­žna i za­vr­ši­la se pa­dom So­fi­je sa vla­sti. Bu­ka bub­nje­va, ko­ja se ču­la iz Pre­o­bra­žen­skog i sti­gla u Mo­skvu, da­la je do zna­nja So­fi­ji da mo­ra oti­ći sa po­li­tič­ke sce­ne. Sa svo­je stra­ne Pe­tar i nje­go­va maj­ka su sa uz­bu­đe­njem i stra­hom pra­ti­li to ka­ko So­fi­ja opet or­ga­ni­zu­je strel­ce, po­ku­ša­va­ju­ći da uz nji­ho­vu po­moć ko­nač­no zba­ci Pe­tra s vla­sti i le­ga­li­zu­je svoj sta­tus vla­dar­ke.
Ra­zni po­vo­di su iza­zi­va­li jav­ne su­ko­be iz­me­đu dva cen­tra vla­sti, iz­me­đu Kre­mlja i Pre­o­bra­žen­skog i u av­gu­stu do­sti­gli vr­hu­nac. O to­me, ko­li­ko je ta­da bi­la na­pe­ta si­tu­a­ci­ja, go­vo­ri ču­ve­na pri­ča o bjek­stvu po­lu­na­gog Pe­tra iz Pre­o­bra­žen­skog, kad su ga u ve­li­koj pa­ni­ci di­gli no­ću iz kre­ve­ta zbog pri­ča o pri­bli­ža­va­nju stre­la­ca se­lu.
Ali ka­sni­je, ka­ko se po­ka­za­lo, u Pre­o­bra­žen­skom su se ta­da bo­ja­li i sop­stve­ne sjen­ke. A u stva­ri, pr­vo se us­pa­ni­či­la Mo­skva, gdje su do­la­zi­le gla­si­ne da se, to­bo­že, pre­ma gra­du kre­ću Pe­tro­vi voj­ni­ci-za­ba­vlja­či. Ta oba­vi­jest je uz­ne­mi­ri­la i na­tje­ra­la So­fi­ju da sta­vi u pri­prav­nost strel­ce, pa je ta nje­na od­lu­ka bi­la pre­u­ve­li­ča­na dok je sti­gla do Pre­o­bra­žen­skog i ona je iza­zva­la Pe­tro­vo bjek­stvo. „Slo­bod­no mo­že da bje­ži“ – sa ogrom­nom ljut­njom su pro­ko­men­ta­ri­sa­le tu vi­jest So­fi­ji­ne pri­sta­li­ce.
Na­rav­no, ci­je­la ova pri­ča ma­lo ide u pri­log 17-go­di­šnjem ca­ru. Do­biv­ši alar­mant­nu vi­jest, on, ne sa­mo da ni­je po­ku­šao da or­ga­ni­zu­je od­bra­nu Pre­o­bra­žen­skog, iako je imao za to do­sta sna­ga i zna­nja, već je u ve­li­koj pa­ni­ci pre­pu­stio sud­bi­ni maj­ku, mla­du že­nu (da bi uozbi­lji­li ne­sta­šnog ca­ra, tih da­na su ga ože­ni­li sa Jev­do­ki­jom Lo­pu­hi­nom) i sve svo­je voj­ni­ke-za­ba­vlja­če. Ako ima­mo u vi­du da je Pe­tar ci­je­li svoj ži­vot do tog slu­ča­ja i po­sli­je nje­ga po­ka­zi­vao sa­mo hra­br­ost i mu­žev­nost, on­da se mo­ra pri­hva­ti­ti i to što je bi­lo oči­gled­no, pri­ča­lo se o nje­go­vom ner­vnom slo­mu, ko­ji je pro­pra­ti­la sjen­ka po­ko­lja Na­ri­ški­nih u Kre­mlju.
Bi­lo ka­ko bi­lo, pri­ča o bjek­stvu iz Pre­o­bra­žen­skog je išla Pe­tru na­ru­ku, a naj­ma­nje So­fi­ji u ko­rist. Za jav­nost on je po­stao žr­tva.
Do­šao je od­lu­ču­ju­ći mo­me­nat. Po­li­tič­ka eli­ta, sve­šten­stvo i ar­mi­ja su mo­ra­li da iz­vr­še iz­bor. Oni su se svi po­ko­le­ba­li i iza­bra­li Pe­tra. U to­me su im po­mo­gli i stran­ci.
Ta av­gu­stov­ska kri­za je zbli­ži­la Pe­tra sa još jed­nim sta­nov­ni­kom Nje­mač­ke ko­lo­ni­je, sa ge­ne­ra­lom Pa­tri­kom Gor­do­nom. Taj Ško­tlan­đa­nin je u kri­tič­nom mo­men­tu, kao pro­tiv­nik, pr­vi pri­šao ca­ru sa svo­jim voj­ni­ci­ma. Mno­gi sma­tra­ju da je baš taj po­stu­pak ge­ne­ra­la-na­jam­ni­ka ri­je­šio ci­je­lu stvar u ko­rist mla­do­ga ca­ra.
Ser­gej So­lo­vjev pi­še:
„U ta­kvim vre­me­ni­ma na­pe­tog iš­če­ki­va­nja i neo­d­luč­no­sti, sva­ko po­mje­ra­nje na ovu ili onu stra­nu bi­lo je ve­o­ma va­žno i mno­go pri­vlač­no i svi su po­če­li gla­sno da po­dr­ža­va­ju ca­ra Pe­tra, kad su ču­li da i Njem­ci pre­la­ze na nje­go­vu stra­nu“.
Na taj na­čin je, što ni­je is­klju­če­no, Za­pad spa­sio ži­vot Pe­tru uz po­moć Gor­do­na, a ti­me i po­kre­nuo re­for­me u po­zi­tiv­nom smje­ru u Ru­si­ji. Što se ti­če Pe­tra, on se ni­je sje­ćao sa­mo zla, ne­go je do­bro za­pam­tio taj po­stu­pak Ško­tlan­đa­ni­na, ko­ji ni­je ni­kad za­bo­ra­vio, pa je Gor­don po­stao nje­gov naj­bli­ži ino­stra­ni voj­ni spe­ci­ja­li­sta.
NA­STA­VI­ĆE SE