- PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Gle­da­ju­ći for­mal­no, Pe­tar je bio bli­zu 43 go­di­ne na ru­skom pre­sto­lu, od 1682. do 1725. go­di­ne. On je lič­no sma­trao da je od 1695. go­di­ne po­čeo da slu­ži do­mo­vi­ni, kad je kre­nuo u svoj pr­vi rat na Azov, ko­ji je ta­da pri­pa­dao Tur­ci­ma. Ako sli­je­di­mo tu lo­gi­ku, tj. od­bi­je­mo go­di­ne dje­tinj­stva i nje­go­ve „za­ba­ve“, on­da osta­je da je Pe­tar re­al­no vla­dao 29 go­di­na, od če­ga je ra­to­vao pu­nih 25 go­di­na.
Prak­tič­no ni­ko od isto­ri­ča­ra ne okri­vlju­je Pe­tra što je ras­te­zao svo­je „za­ba­ve“ i pri­hva­tio se dr­žav­nič­kih po­slo­va u pot­pu­no zre­lim go­di­na­ma u tim vre­me­ni­ma, tj. sa pu­nih 23 go­di­ne. Mo­gu se na­ve­sti mno­gi pri­mje­ri kad su ca­re­vi do­la­zi­li na vlast da upra­vlja­ju dr­ža­vom, a bi­li su do­sta mla­đi i ve­o­ma do­bro se sna­la­zi­li u svo­jim po­slo­vi­ma. Ipak je pri­hva­će­no da je bo­lje što je car sa­zrio, „za­ba­ve“ su od­i­gra­le svo­ju bla­go­tvor­nu obra­zov­nu ulo­gu i po­ste­pe­no pre­ra­sle u po­slo­ve, ko­ji su bi­li naj­va­žni­ji za Ru­si­ju.
Ne ospo­ra­va­ju­ći ta­kvu lo­gi­ku, ipak že­li­mo ra­di objek­tiv­no­sti da ka­že­mo da je mla­di car za­mje­nji­vao ozbilj­no obra­zo­va­nje raz­u­zda­nim pi­jan­ka­ma u Nje­mač­koj ko­lo­ni­ji, a ze­mlja je (za pet go­di­na vla­da­vi­ne nje­go­ve maj­ke, ca­ri­ce Na­ta­li­je i nje­nih sled­be­ni­ka) ozbilj­no pro­pa­da­la, upo­re­đu­ju­ći to sta­nje sa vre­me­nom dok je So­fi­ja bi­la na vla­sti. Čak naj­pa­met­ni­ji i naj­o­bra­zo­va­ni­ji čo­vjek iz ta­da­šnje vla­da­ju­će eli­te knez Bo­ris Go­li­cin, po­znat po pre­ko­mjer­noj upo­tre­bi al­ko­ho­la, bu­kval­no je ra­zo­rio Po­vo­lož­je za pet go­di­na, u ko­jem je vla­dao.
U tim go­di­na­ma vlast je do­ve­la do ra­su­la ru­sku ar­mi­ju, iako to ni­je bi­la ar­mi­ja za­sta­re­lih stre­la­ca, već naj­sa­vre­me­ni­ja za to vri­je­me re­gu­lar­na voj­ska po ino­stra­nim voj­nim pra­vi­li­ma. Tu ar­mi­ju je u po­čet­ku stva­rao Pe­trov otac, car Alek­san­dar Mi­haj­lo­vič, sa ogrom­nim ra­dom, a za­tim, za vri­je­me So­fi­ji­ne vla­da­vi­ne, na­sta­vio knez Va­si­lij Go­li­cin. (Da ne do­đe do za­bu­ne ili ne­ja­sno­ća, na­po­mi­nje­mo da su kne­že­vi Bo­ris Go­li­cin i Va­si­lij Go­li­cin bi­li bra­ća od stri­če­va, ali zbog na­sta­lih okol­no­sti na­šli su se na raz­li­či­tim stra­na­ma ba­ri­ka­da, Bo­ris je bio na stra­ni Na­ri­ški­nih, a Va­si­lij na So­fi­ji­noj stra­ni).
Da bi bi­lo ja­sni­je ko­li­ko se Ru­si­ja vra­ti­la una­zad za taj pe­ri­od krat­ke Na­ta­li­ji­ne vla­da­vi­ne, tre­ba na­ve­sti sle­de­će broj­ke. Za vri­je­me svog dru­gog rat­nog po­ho­da na Krim 1689. go­di­ne, knez Va­si­lij Go­li­cin je imao 63 pu­ko­va, or­ga­ni­zo­va­nih po stra­nom voj­nom ustroj­stvu, ko­ji su bro­ja­li oko 80 hi­lja­da voj­ni­ka. 1695. go­di­ne za vri­je­me pr­vog Pe­tro­vog rat­nog po­ho­da na Azov, u nje­go­vom kor­pu­su sa 30 hi­lja­da lju­di bi­lo je sve­ga 14 hi­lja­da voj­ni­ka po ustroj­stvu stra­nih ar­mi­ja.
Vi­še ni­je­su ni mo­gli da sa­ku­pe. Gdje su se iz­gu­bi­le de­sti­ne hi­lja­da do­bro ob­u­če­nih voj­ni­ka, isto­ri­ča­ri ni­je­su ni po­ku­ša­li da ob­ja­sne. Voj­ni­ci kao da su se is­to­pi­li na ru­skim bes­kraj­nim pro­sto­ri­ma. Dok je Pe­tar stva­rao na jed­noj stra­ni re­gu­lar­nu ar­mi­ju, na dru­goj je dru­ga re­gu­lar­na voj­ska pro­pa­da­la. Na­kon pet go­di­na po­sli­je zba­ci­va­nja So­fi­je sa vla­sti, Pe­tar ni­je sma­trao neo­p­hod­nim da se uklju­či u rje­ša­va­nje dr­žav­nih pi­ta­nja, ni­je na­vra­ćao ni u Ve­li­ka­šku skup­šti­nu, ni­ti je ula­zio u mi­ni­star­stva. Sve te či­nje­ni­ce, ko­je su la­ki­ra­ne cen­zu­rom, a od­no­se se na Pe­tro­vo „ži­ti­je“, na­rav­no, se i ne po­mi­nju.
U stva­ri, pe­to­go­di­šnja vla­da­vi­na ca­ri­ce Na­ta­li­je fak­tič­ki kao da i ne po­sto­ji u ru­skoj isto­ri­ji, zna­či, pr­vo je vla­da­la So­fi­ja, a on­da je na vlast do­šao re­for­ma­tor.
Po sa­vje­tu Le­fo­r­ta, Pe­tar je pla­ni­rao da svo­je uče­nje na­sta­vi i na pu­to­va­nju po ino­stran­stvu, da svo­jim oči­ma vi­di taj Za­pad i uklju­či se u nje­go­vo do­stig­nu­će, ali ni­je že­lio da po­đe na ta­kav put kao obi­čan i neo­bra­zo­van mla­dić. Po­sto­ji niz do­ka­za da je upra­vo Le­fort po­sa­vje­to­vao ca­ra pri­je ne­go što će „po­ći u ve­li­ki evrop­ski svi­jet“, da ura­di ne­što što bi Evro­pi skre­nu­lo pa­žnju, na pri­mjer, da iz­vr­ši na­pad na Tur­ke, sa ko­ji­ma je Za­pad ta­da ra­to­vao.
Ta­ko se i do­šlo na ide­ju da se iz­vr­ši na­pad na Azov. Ni­je is­klju­če­no da je plan za­u­zi­ma­nja Azo­va do­dat­no pod­sti­cao že­lju mla­dog Pe­tra da učvr­sti svo­je po­zi­ci­je unu­tar dr­ža­ve. Na fo­nu ne­u­spje­log rat­nog po­ho­da kne­za Va­si­li­ja Go­li­ci­na na Krim za vri­je­me So­fi­ji­ne vla­da­vi­ne, Pe­tro­va po­bje­da nad Tur­ci­ma bi po­sta­la i nje­go­va po­bje­da nad se­strom, ko­ja je bi­la za­to­če­na u No­vo­de­vi­čan­skom ma­na­sti­ru, ali, ko­ju još uvi­jek ni­je na­pu­šta­la ma­šta o mo­guć­no­sti da se opet vra­ti u Kremlj. Na kra­ju kra­je­va, po­hod na Azov je u pot­pu­no­sti pri­pi­si­van tra­di­ci­o­nal­nom spolj­no­po­li­tič­kom za­dat­ku Ru­si­je da bor­bom iza­đe na mo­re, u ovom slu­ča­ju pr­vo na Azov­sko, a za­tim na Cr­no mo­re.
Ne­kad je Azov mo­gao da pri­pad­ne Ru­si­ji bez ne­kih ve­ćih na­po­ra, bu­du­ći da su ga ko­za­ci bi­li ote­li od Tu­ra­ka i pred­lo­ži­li Mo­skvi da joj ga po­klo­ne. Me­đu­tim, Sta­le­ška skup­šti­na je 1642. go­di­ne od­bi­la da pri­mi taj po­klon, jer se ze­mlja ni­je bi­la još opo­ra­vi­la po­sli­je smut­nih vre­me­na i ni­je bi­la sprem­na na rat s Tur­ci­ma, ko­ji bi bio ne­iz­bje­žan, u slu­ča­ju pri­ma­nja ko­zač­kog po­klo­na.
Po­sli­je vra­ća­nja tvr­đa­ve pod svo­ju kon­tro­lu, Tur­ci su znat­no po­ja­ča­li od­bra­nu Azo­va. Uz to, ko­ri­ste­ći svo­ju pred­nost na mo­ru, la­ko su mo­gli da do­pre­ma­ju hra­nu, mu­ni­ci­ju i osta­lu po­moć u op­sa­di­ra­ni grad, ta­ko da se Pe­tar ni­je imao če­mu ra­do­va­ti, a raz­log za to je ne­is­ku­stvo. Što su po­ka­za­li i na­red­ni do­ga­đa­ji.
Ne ula­ze­ći u po­je­di­no­sti ne­u­spje­log rat­nog po­ho­da 1695. go­di­ne, sa­mo će­mo na­po­me­nu­ti da je on ot­krio sve ne­do­stat­ke or­ga­ni­zo­va­nja ru­ske ar­mi­je u tim vre­me­ni­ma. Kao i ra­ni­je, ve­li­ki dio voj­nih je­di­ni­ca su sa­či­nja­va­li strel­ci i ve­o­ma ma­lo ob­u­če­ni voj­ni­ci. Ru­si ni­je­su ima­li rat­nu flo­tu da blo­ki­ra­ju Azov s mo­ra. Me­đu­sob­na sa­rad­nja u za­jed­nič­kom dje­lo­va­nju je­di­ni­ca bi­la je ve­o­ma lo­ša. U to vri­je­me, kad su Gor­do­no­vi voj­ni­ci na ju­ri­šu uspje­li da se po­pe­nju na be­dem, Le­for­to­vi voj­ni­ci i je­di­ni­ce dru­gih ko­man­da­na­ta ni­je­su ni­šta pred­u­zi­ma­li, sa­mo su po­sma­tra­li i pra­ti­li do­ga­đa­je. Ne­do­sta­ja­le su im in­že­nje­rij­ske je­di­ni­ce, ko­je su bi­li spo­sob­ne da oba­vlja­ju ove po­slo­ve.
(NA­STA­VI­ĆE SE)