- PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Pe­tar je lič­no, po­ka­zu­ju­ći ve­li­ku ner­vo­zu, uba­ci­vao lju­de u va­tru pot­pu­no ne­pri­pre­mlje­ne za ova dej­stva (ni­je­su uspje­li da pro­bi­ju ni­jed­nu ru­pu kroz zi­di­ne gra­da, a ju­ri­šni­ci ni­je­su ima­li čak ni lje­stve za pe­nja­nje). Pre­o­bra­žen­ske „za­ba­ve” su, na­rav­no, Pe­tru ne­što i po­mo­gle, ali ga ni­je­su mo­gle sve­mu na­u­či­ti. Stvar­ni rat je sta­vio na pro­bu ca­re­vo zna­nje i ni­je bi­lo baš po­zi­tiv­no oci­je­nje­no.
U re­do­vi­ma Pe­tro­ve voj­ske bi­lo je i iz­daj­ni­ka. Ho­land­ski mor­nar Ja­kov Jen­sen, ko­ji je pri­mio pra­vo­sla­vlje, pre­bje­gao je kod ne­pri­ja­te­lja i oba­vi­je­stio Tur­ke o sla­bim tač­ka­ma u ru­skoj voj­sci. Uz to, iz­daj­nik je ka­zao Tur­ci­ma da u pod­ne, kad je naj­ve­ća vru­ći­na, Ru­si od­ma­ra­ju i mir­no spa­va­ju. Gu­bi­ci od neo­če­ki­va­nog na­pa­da ne­pri­ja­te­lja su bi­li ve­li­ki. U to­ku du­ge op­sa­de gra­da Ru­si su uspje­li da za­u­zmu sa­mo dvi­je ku­le za osma­tra­nje, oda­kle je tvr­đa­va bi­la šti­će­na i otu­da se ne­slav­no vra­ti­li ku­ći.
Za­pra­vo, baš tu i u mo­men­tu ne­u­spje­ha, po mi­šlje­nju ve­ći­ne, ta­da se ču­lo za Pe­tra Ve­li­kog. Zbu­nje­nost je bi­la ogrom­na, skan­dal je bio ve­li­ki i sra­man. Pe­tar ni­je iz­gu­bio ma­nje voj­ni­ka od Va­si­li­ja Go­li­ci­na za vri­je­me rat­nog po­ho­da na Krim. (Za­pra­vo, baš zbog to­ga je Pe­tar i for­mal­no prog­nao Go­li­ci­na.) Po­ra­zi kne­za i mla­dog ca­ra su do­ne­kle i po ne­če­mu slič­ni, a re­a­go­va­nje na njih je ap­so­lut­no bi­lo raz­li­či­to. Te­ško pre­ži­vlja­va­ju­ći svoj ne­u­spjeh, Go­li­cin je pao u de­pre­si­ju. Pe­tar je po­ka­zao za­ču­đu­ju­ću spo­sob­nost da „otr­pi uda­rac” , br­zo je učio lek­ci­je iz po­ra­za, ne uzi­ma­ju­ći u ob­zir ogrom­nu ener­gi­ju, ko­ja je bi­la usmje­re­na na ostva­re­nje ci­lja.
Pe­tar je ja­ko že­lio re­vanš. Istog mo­men­ta na­kon po­vrat­ka sa fron­ta, on tra­ži no­ve stra­ne spe­ci­ja­li­ste, ša­lje u Austri­ju i Pru­sku po in­že­nje­re i mi­ne­re i spe­ci­ja­li­ste za pro­ko­pe i pod­zem­ne ra­do­ve. Na­re­đu­je da hit­no iz Ar­han­gel­ska i sa za­pa­da do­ve­du maj­sto­re za bro­do­ve, ta­ko da je već na pro­lje­će na­red­ne go­di­ne (a on se tek u no­vem­bru vra­tio iz po­ho­da na Azov) imao rat­nu flo­tu, ko­ja će pre­sje­ći sve pri­la­ze Azo­vu s mo­ra.
Ro­ko­vi su bi­li pre­krat­ki za to vri­je­me. Ali, ipak, za­da­tak je iz­vr­šen i već pr­vih da­na apri­la u Vo­ro­nje­žu spu­šta­ju dva no­va bro­da, 23 ga­li­je i 4 bran­de­ra (bro­do­vi za po­ta­pa­nje i pa­lje­nje dru­gih bro­do­va). Osim te rat­ne flo­te, na­pra­vi­li su još 1300 bro­di­ća – ve­li­kih ča­ma­ca za tran­sport voj­ni­ka. 23. apri­la 1696. go­di­ne u Vo­ro­njež su sti­gle voj­ne je­di­ni­ce, a 3. ma­ja ar­mi­ja je po­no­vo kre­nu­la na Azov. Ga­li­jom „Prin­ci­pi­um”, ko­ju je svo­jom ru­kom na­pra­vio, u svoj­stvu ka­pe­ta­na pod skrom­nim ime­nom Pe­tra Alek­se­je­vi­ča, pli­vao je i ko­man­do­vao car. (Baš kad se naj­vi­še žu­ri­lo u iz­grad­nji bro­do­va, 29. ja­nu­a­ra 1696. go­di­ne je ti­ho i ne­pri­mjet­no umro nje­gov brat Ivan, i Pe­tar je, ne sa­mo fak­tič­ki, ne­go i prav­no po­stao je­di­ni i neo­gra­ni­čen u vla­da­nju car Ru­si­je.
Dru­gi rat­ni po­hod je bio uspje­šan i Ru­si su u pot­pu­no­sti oprav­da­li iz­re­ku: za jed­nog ubi­je­nog nu­de dvo­ji­cu ži­vih. Pr­vo su ko­za­ci iz­vr­ši­li uspje­šan na­pad na tur­ske bro­do­ve, ko­ji su bi­li ras­po­re­đe­ni po­red Azo­va. Pri­vu­kav­ši se čam­ci­ma neo­pa­že­no i iz­ne­na­da, oni su za­pa­li­li je­dan brod i 9 ma­lih la­đa, Tur­ci su sa­mi po­to­pi­li je­dan svoj brod, a je­dan brod su za­ro­bi­li. Osta­le tur­ske la­đe su se po­vu­kle. Nji­ho­va mje­sta je od­mah za­u­ze­la ru­ska rat­na flo­ta i ta­ko za­tvo­ri­li sve pri­stu­pe Azo­vu s mo­ra. Tur­ska rat­na flo­ta, sti­gav­ši kao po­ja­ča­nje na mje­sto do­ga­đa­ja, za­u­ze­la je po­lo­žaj u su­sjed­stvu, ali ni­je smje­la da ih na­pad­ne. Ni­šta go­re se ni­je­su sna­šli u ak­ci­ja­ma ni na kop­nu. Ta­tar­sku ko­nji­cu – tur­ske sa­ve­zni­ke, ko­ja je po­ku­ša­va­la da ih op­sa­di­ra, vje­što je za­u­sta­vlja­la ru­ska ko­nji­ca, a ar­ti­lje­rij­ska palj­ba, ko­jom je ne­po­sred­no ru­ko­vo­dio Pe­tar, bi­la je ta­ko efi­ka­sna da je br­zo „ućut­ka­la” sva va­tre­na gni­je­zda ne­pri­ja­te­lja i iza­zva­la ve­li­ke po­ža­re unu­tar gra­da. Da uspjeh bu­de ve­ći po­mo­gli su i 12 austrij­skih ofi­ci­ra –ar­ti­lje­ra­ca i mi­ne­ra. Ju­riš je bio od­re­đen za 22. jul, ali su Tur­ci ka­pi­tu­li­ra­li već 19. ju­la.
Po svoj pri­li­ci glav­ni Pe­trov uslov za ča­snu pre­da­ju tur­skog gar­ni­zo­na bio je da mu iz­ru­če iz­daj­ni­ka Ja­ko­va Jan­se­na, ko­ji je u tom mo­men­tu već tre­ći put uspio da pro­mi­je­ni vje­ru i po­sta­ne mu­sli­man. Car je sma­trao da je Jan­sen ku­di­ka­mo va­žni­ji tro­fej od 92 tur­ska to­pa i sav osta­li voj­ni ar­se­nal. Car je uvi­jek bio oštro­u­man i do­vi­tljiv. U to­ku sve­ča­nog ula­ska po­bjed­ni­ka u Mo­skvu, Ho­lan­đa­ni­na su po­ka­zi­va­li ma­si sa ogrom­nom, do ka­ri­ka­tur­nih raz­mje­ra, tur­skom čal­mom.
To je ura­đe­no, ne sa­mo da bi ka­zni­li Jen­se­na, već da bu­de na­uk i dru­gim po­ten­ci­jal­nim iz­daj­ni­ci­ma. Od­mah po­sli­je pr­vog po­ra­za u ra­tu za Azov, u na­ro­du su se ču­le pri­če da ru­skim je­di­ni­ca­ma ne mo­gu da ko­man­du­ju stra­ni ofi­ci­ri i da me­đu nji­ma ima do­sta iz­daj­ni­ka. Su­ro­vo ka­žnja­va­nje Jen­se­na, sa Pe­tro­ve tač­ke gle­di­šta, tre­ba­lo je da smi­ri svo­je i upo­zo­ri stra­ne spe­ci­ja­li­ste. Bi­ra­ju­ći pri­ja­te­lje i ka­žnja­va­ju­ći ne­pri­ja­te­lje, Pe­tar ni­je obra­ćao pa­žnju ni na po­ri­je­klo, ni na na­ci­o­nal­nost.
Ovaj tri­jumf i ni­je to­li­ko ve­li­ki po voj­nom shva­ta­nju (ma­da je Pe­tro­va voj­ska osvo­ji­la jed­no ja­ko utvr­đe­nje), ali se po­ka­zao kraj­nje bit­nim na psi­ho­lo­škom pla­nu. Kao pr­vo, ta­da ni Ru­si ni­je­su bi­li na­vik­nu­ti da se ra­du­ju voj­nim us­pje­si­ma. Po­sli­je mno­go po­ra­za na ju­gu, na kra­ju su uspje­li da po­tu­ku do no­gu Tur­ke, ko­ji su do ta­da bi­li ne­po­bje­di­vi za njih.
Kao dru­go, taj uspjeh, do­ka­zav­ši is­prav­nost Pe­tro­ve po­li­ti­ke, učvr­stio je po­zi­ci­je mla­dog ca­ra unu­tar ze­mlje.
Kao tre­će, osva­ja­nje Azo­va je do­sta gla­sno od­jek­nu­lo na Za­pa­du. Od­je­ci su bi­li raz­li­či­ti. U ve­ći­ni slu­ča­je­va su se ra­do­va­li to­me, jer je to po­ka­za­lo da Tur­ska sla­bi i da se stva­ra no­vi evrop­ski front u bor­bi pro­tiv mu­sli­ma­na. A sa dru­ge stra­ne, na pri­mjer, u Polj­skoj su opet po­če­li da pri­ča­ju o ja­ča­nju Ru­si­je.
U sva­kom slu­ča­ju, Pe­tar je mo­gao da kre­ne u Evro­pu, po­što je učvr­stio svo­je po­zi­ci­je u ku­ći i ste­kao od­re­đe­nu sla­vu i po­pu­lar­nost u ino­stran­stvu. Za­mi­sao Fran­ca Le­for­ta (ako je ona za­i­sta i po­sto­ja­la) sa uspje­hom se u pot­pu­no­sti ostva­ri­la.
(Na­sta­vi­će se)