-PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Isto­ri­čar dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić ka­že, da se ovaj do­ga­đaj raz­li­či­to na­zi­va u li­te­ra­tu­ri: Ce­tinj­ski usta­nak, Ce­tinj­sko Bad­nje ve­če, Cr­no­gor­ska bu­na, Ja­nu­ar­ska po­bu­na, a naj­če­šće Bo­žić­na po­bu­na. Iz ovog se vi­di da je do­ga­đaj bio lo­kal­nog ka­rak­te­ra, a na­ziv usta­nak po­mi­nje se sa­mo kao Ce­tinj­ski (usko lo­kal­ni). To je sjaj­no pri­mi­je­tio aka­de­mik Zo­ran La­kić (moj pro­fe­sor – primj. V.I.), po­znat, po­red ogrom­nog isto­rij­skog opu­sa, i po elo­kven­ci­ji i lo­gi­ci, pri­mje­nju­ju­ći gra­da­ci­ju (re­đa­nje po ja­či­ni). La­kić je u krat­kom član­ku „Sve­na­rod­ni usta­nak ili lo­kal­na po­bu­na” (DAN, 23. 02. 2017.) re­kao mno­go, u če­mu je i ve­li­či­na ne­kog tek­sta, da ukrat­ko ka­že­te što vi­še. Ta­ko­đe, Di­mi­tri­je Di­mo Vu­jo­vić ovaj do­ga­đaj na­zi­va is­klju­či­vo Bo­žić­nom po­bu­nom.
O de­ša­va­nji­ma u Cr­noj Go­ri ve­li­ke si­le di­plo­mat­skim pu­tem tra­ži­le su ob­ja­šnje­nje. Ipak, bi­li su uvje­re­ni da je ovu po­bu­nu or­ga­ni­zo­va­la vla­da pre­ko svo­jih pri­vr­že­ni­ka, što je ona de­man­to­va­la. Na Vil­so­no­vu in­ter­ven­ci­ju, kralj Ni­ko­la upu­tio je po­ru­ku cr­no­gor­skom na­ro­du da ob­u­sta­vi bor­bu. Ali, i po­red to­ga što je Bo­žić­na po­bu­na pri­vu­kla pa­žnju ne­kih ze­ma­lja, in­ter­ven­ci­jom ju­go­slo­ven­ske di­plo­ma­ti­je, ve­li­ke si­le je ni­jed­nom ni­je­su uze­le u raz­ma­tra­nje.
Me­đu­tim, ak­tiv­nost cr­no­gor­ske emi­grant­ske vla­de znat­no se po­ja­ča­va do­la­skom Jo­va­na Pla­men­ca za nje­nog pred­sjed­ni­ka 4. (17) fe­bru­a­ra 1919. go­di­ne. Po­red Pla­men­ca kao pred­sjed­ni­ka, čla­no­vi ove vla­de su bi­li: Pe­ro Vu­ko­vić, Mi­lu­tin Vu­či­nić, Mi­lo Vu­jo­vić i Pe­ro Šoć. Jed­na od glav­nih vla­di­nih ak­tiv­no­sti kre­ta­la se u stva­ra­nju voj­ske i ve­ze sa Cr­nom Go­rom ra­di even­tu­al­nog upa­da u nju. Pla­me­nac je for­mu­li­sao pro­gram vla­de u ko­jem se, iz­me­đu osta­log, na­vo­di i „bor­ba za ži­vot i smrt za po­što­va­nje su­ve­re­ni­te­ta Cr­ne Go­re”, te­ri­to­ri­jal­ni pro­ble­mi i dru­go. Vla­da je usmje­ri­la ve­li­ku pa­žnju i na kon­fe­ren­ci­ju mi­ra, ali se „cr­no­gor­sko pi­ta­nje” ni je­dan je­di­ni put ni­je raz­ma­tra­lo na ne­kom me­đu­na­rod­nom sku­pu. Uvi­jek se pre­ko nje­ga ćut­ke pre­la­zi­lo. Je­di­no su se Ita­li­ja­ni pri­ja­telj­ski od­no­si­li pre­ma po­bu­nje­ni­ci­ma. Ita­li­ja je pri­hva­ti­la sto­ti­ne pre­bje­glih Cr­no­go­ra­ca i od njih for­mi­ra­la jed­nu je­di­ni­cu cr­no­gor­ske voj­ske u Ga­e­ti, 30. apri­la 1919. go­di­ne, sa oči­gled­nim ci­ljem da vr­ši pri­ti­sak na sa­ve­zni­ke i be­o­grad­sku vla­du da po­pu­ste ita­li­jan­skim za­htje­vi­ma na Ja­dra­nu. Voj­ska je ima­la oko 1.500 lju­di, a pre­ko nje su se po­ma­ga­li i cr­no­gor­ski od­met­ni­ci ko­ji su bje­ža­li na te­ri­to­ri­ju pod ita­li­jan­skom ko­man­dom.
Cr­no­gor­ski gla­var­ski sloj, ko­ji je vo­dio po­bu­nu, br­zo se raz­bje­žao čim je na­i­šao na ja­či ot­por vla­sti i do­mo­gao se ino­stran­stva, vo­de­ći otu­da po­li­ti­ku či­ji se in­te­re­si ni­je­su po­kla­pa­li sa in­te­re­si­ma na­ro­da. Naj­i­zra­zi­ti­ji nji­hov pred­stav­nik bio je Jo­van Pla­me­nac, biv­ši pred­sjed­nik skup­šti­ne, mi­ni­star vi­še re­so­ra u vi­še vla­da pri­je ra­ta i ta­da­šnji ak­tu­el­ni pred­sjed­nik emi­grant­ske vla­de, pre­am­bi­ci­o­zna lič­nost „vr­lo sum­nji­vih mo­ral­nih kva­li­te­ta” - ka­ko tvr­di Di­mo Vu­jo­vić.
Jed­na od na­mje­ra emi­grant­ske vla­de bi­la je i po­vra­tak u ze­mlju. Me­đu­tim, s ob­zi­rom na to ka­kav su stav ima­li sa­ve­zni­ci, bi­lo je u njoj do­sta i onih ko­ji su bi­li pro­tiv to­ga, pa i sa­mi pre­sto­lo­na­sled­nik Da­ni­lo. Nje­ga je kralj oba­vi­je­stio o ovoj na­mje­ri i po­zvao ga u ve­zi s tim, ali pre­sto­lo­na­sled­nik Da­ni­lo to od­bi­ja i ka­že: „Ne za Bo­ga ni­šta hit­no no mu­dro i mir­no pu­sti­ti stva­ri ne­ka idu svo­jim to­kom... Ako je Ve­li­ka skup­šti­na što ri­je­ši­la u Pod­go­ri­ci kao što se ču­je, ne­ma ta­mo po­la­ska va­šoj vla­di dok opet ne do­đu dru­ge pri­li­ke”.
Pri­sta­li­ce bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja su tvr­di­le da su agen­ti kra­lja Ni­ko­le iza­zva­li Bo­žić­nu po­bu­nu. Da bi ostva­ri­la od­lu­ke Lon­don­skog pak­ta, Ita­li­ja je htje­la da is­ko­ri­sti „cr­no­gor­sko pi­ta­nje”, te da joj „kar­ta Cr­ne Go­re po­slu­ži u igri za ze­le­nim sto­lom”, ka­ko se jed­nom iz­ja­snio grof Sfor­ca. Ita­li­ja je sma­tra­la da je naj­po­zva­ni­ja da „bri­ne” o sud­bi­ni Cr­ne Go­re.
Ita­li­ja­ni su u okvi­ru oslo­bo­di­lač­kih tru­pa na­kon kra­ha Austro­u­gar­ske ušli u Cr­nu Go­ru i za­po­sje­li gra­do­ve Ul­cinj, Bar i Vir­pa­zar, a ima­li su svo­je je­di­ni­ce i u Bo­ki ko­tor­skoj. Ita­li­ja ni­je sa sim­pa­ti­ja­ma gle­da­la na po­li­ti­ku Sr­bi­je i mo­guć­nost stva­ra­nja jed­ne ja­ke dr­ža­ve na is­toč­noj oba­li Ja­dra­na, ko­ju je Ita­li­ja na­mje­ra­va­la da pri­gra­bi za se­be. Iz tih raz­lo­ga su naj­vi­še po­kre­ta­li ak­tiv­no­sti pro­tiv uje­di­nje­nja i če­sto do­la­zi­li u su­kob sa lo­kal­nim or­ga­ni­ma vla­sti.
Za vri­je­me za­si­je­da­nja u Pod­go­ri­ci „Ve­li­ke Na­rod­ne Skup­šti­ne Srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri” (zva­ni­čan na­ziv Skup­šti­ne – primj. V. I.), vla­dao je pot­pu­ni red i mir.
(nastaviće se)