Va­so­je­vi­ći sklo­ne fa­mi­li­ju i sto­ku i sa­mi se sa­kri­ju, a tur­ske se tri voj­ske do­tle, pa­le­ći i ru­še­ći sve pred so­bom, sa­sta­nu kod cr­kve. Ta­da na njih iz­ne­na­da uda­ri sa tri stra­ne pop Ra­ke­tić, na šta se oni zbu­ne i poč­nu kud ko­ji be­ža­ti. Pe­jo Sta­no­jev, ko­ji je do­veo Tur­ke, sa jed­nim di­je­lom tur­ske voj­ske i i ne­ko­li­ko Bra­to­no­ži­ća po­bjeg­ne niz Li­je­vu Ri­je­ku put Bra­to­no­ži­ća, ali ih pop Ra­ke­tić sa ne­ko­li­ko svo­je voj­ske po­tje­ra i stig­ne, te isi­je­če ne­što Tu­ra­ka i tri­de­set Bra­to­no­ži­ća. Vuk Bra­jo­tić po­tje­ra Mah­mud­be­go­vi­ća niz Ve­ru­šu, pa uz Ko­tič, dok ga na vrh Ko­ti­ča stig­ne, go­vo­re­ći mu: „ Pri­če­kaj, pa­šo, vo­dim ti po­pa­di­ju“. Tu sa dru­ži­nom mno­ge Tur­ke isje­če, pa i sa­mog be­ga, te se to mje­sto pro­zva­lo Be­go­va kli­su­ra. A Vuk Vu­li­čić sa jed­nim di­je­lom voj­ske po­tje­ra jed­nog Ara­pi­na, stig­ne ga i po­si­je­če, te se to mje­sto-gdje je i sad most na Ta­ri – od ta­da na­zo­ve Cr­ni val. A dru­gog Ara­pi­na po­tje­ra uz Tur­jak Vuk Vu­ji­čić, stig­ne ga i po­si­je­če pod jed­nom je­lom, te se to mje­sto od ta­da zo­ve Ara­po­va je­la.
Ovaj se zna­me­ni­ti boj do­go­dio 30. av­gu­sta, na dan Sve­tog Alek­san­dra Nev­skog, te kao za upo­me­nu Va­so­je­vi­ći sa­gra­di­še no­vu cr­kvu, po­što je sta­ra sa­go­re­la, i po­sve­ti­še je Sve­tom Alek­san­dru Nev­skom i uze­še ga za dru­gu sla­vu – pri­slu­žak.
Do­kle se još Va­so­je­vi­ći ne bi­je­hu ra­se­li­li iz Li­je­ve Ri­je­ke iđa­hu u če­te i pli­je­nja­hu i ubi­ja­hu su­sje­de Ko­la­šin­ce i Kli­men­te, te ta­ko odu­zmu Ta­ru od Ko­la­ši­na­ca, pa on­da pre­đu če­ta­ma i pre­ko Ko­ma, te su, ka­ko na­rod­ne pje­sme o to­me pri­ča­ju, če­to­va­li sve do Sr­bi­je. Pro­stor iz­me­đu Ko­ma, Li­se, Žo­lje­vi­ce, Ba­lja i Ze­le­ti­na sko­ro je bio opu­stio, je­di­no su ga još Ma­li i Kli­men­te bra­ni­le i odr­ža­va­le. Ka­ko pre­da­nje ka­že, naj­du­že su se odr­ža­le če­ti­ri kli­ment­ske ku­će na Mur­vi (Se­o­ce), do­kle i njih ni­su pop­tu­no uni­šti­li Vuk Bra­jo­tić, Le­ka ma­li Đi­no­vić i dru­ge va­so­je­vić­ke aram­ba­še. Za ovo­ga Le­ku pri­ča­ju da je bio ta­ko ma­li da mu se vrh dže­fer­da­ra po ze­mlji vu­kao. On se, ka­žu, krio za če­me­ri­ku i blju­štur, pa je iza ta­kvog za­klo­na ubi­jao lju­de. Kad bi po kat­kad bje­ža­li, oso­bi­to pre­ko vo­da, no­sio bi ga Vuk Bra­jo­tić, te je ta­ko jed­nom pri­li­kom sa Vu­ko­vih le­đa ubio Prel-Me­mu na­sred Li­ma.
Po­što go­re po­me­nu­ti pro­stor opu­sti Va­so­je­vi­ći poč­nu sa ve­ćom si­lom pre­la­zi­ti iz Li­je­ve Ri­je­ke i raz­gle­da­ti mje­sta iz ko­jih su is­tje­ra­ni Kli­men­ti da se oni na­se­le. Ta­da bi ih če­ka­li Kli­men­ti po bu­si­ja­ma i na­pa­da­li ih. Ta­ko je jed­nom 70 Kli­me­na­ta če­ka­lo Va­so­je­vi­će na br­du iz­nad Štav­ne, ku­da su ovi ima­li pro­ći. Ali ih Va­so­je­vi­ći opa­ze, pa ih na­pad­nu. Va­so­je­vi­ća je bi­lo na bro­ju tri­de­set dru­ga, pod vođ­stvom po­pa Ka­ta­ne Ko­va­če­vi­ća i sve Kli­men­te isi­je­ku, sem če­tvo­ri­ce, ko­ji ute­ku niz jed­nu vr­lo str­mu stra­nu, gdje se ode­ru kli­za­ju­ći se, te se to mje­sto da­nas zo­ve Lju­šti­rep. Dru­gom, opet, pri­li­kom opa­ze Va­so­je­vi­ći 130 Kli­me­na­ta u za­sje­di na Ve­ljem Kr­šu, uda­re im na lo­gor i sve ih isi­je­ku, sem što po­bjeg­ne vo­đa kli­me­natski Do­ka, ali ga stig­ne De­do (od ko­jeg su De­do­vi­ći) ka­da je na Kr­nje­ču pre­sko­čio Zlo­re­či­cu i tu ga po­si­je­če. Po­sle ovo­ga Kli­men­te vi­še ni­su če­ka­le Va­so­je­vi­će, te se oni sta­še bez­bri­žno na­se­lja­va­ti na pu­stom pro­sto­ru.
Ali opet Kli­men­ti još jed­nom na­pa­do­še na Va­so­je­vi­će, te za­ple­ne jag­njad kne­za Mir­če­te Ra­i­če­va, po­se­ku mu si­na i za­ro­be mu dve sna­he. Kad za to ču­je Mir­če­ta, sku­pi pe­de­set dru­ga, na­gna za nji­ma, stig­ne ih na Ze­le­ti­nu i ise­če, a ne­ve­ste i jag­njad vra­ti na­trag. Ovo je bi­lo po­sljed­nje uda­ra­nje Kli­me­na­ta na Va­so­je­vi­će, ali Va­so­je­vi­ći njih ni da­lje ni­su osta­vlja­li na mi­ru.
Po­ti­snu­te Kli­men­te od Va­so­je­vi­ća htje­do­še to na­dok­na­di­ti od Sr­ba sta­ro­sje­di­la­ca u Rav­nom Ha­su oko Be­ra­na. Tih Sr­ba knez ži­vio je u se­lu Lu­šcu bli­zu Be­ra­na, te ka­da do­zna­de šta Kli­men­ti na­mje­ra­va­ju, ne­ma­ju­ći sam sna­ge da im se od­u­pre i ne mo­gu­ći do­bi­ti po­mo­ći ni­ot­ku­da, ja­ko se upla­ši. Ta­da mu slu­ga ka­za da ne­ko­li­ko od njih ima ne­ko­li­ko ju­na­ka ko­jih se Kli­men­ti ja­ko pla­še. Knez ih po­zo­ve u po­moć, ali ka­ko su Va­so­je­vi­ći bi­li ras­tu­re­ni od Tre­šnje­va do Ko­nju­ha, to se ni­su mo­gli iste no­ći oku­pi­ti, ne­go sju­tra­dan po­što se is­ku­pe, po­đu mu u po­moć, ali su Kli­men­te već bi­le cio Has po­ha­ra­le i opli­je­ni­le, pa se vra­ti­le. Va­so­je­vi­ći ko­jih je bi­lo 70 dru­ga po­tr­če za nji­ma, stig­nu ih i pre­tek­nu vi­še Rža­ni­ce u be­ran­skoj na­hi­ji, pa ih spri­je­da iz­ne­na­da na­pad­nu. Zbu­nje­ne Kli­men­te nag­nu bje­ža­ti, a Va­so­je­vi­ći ih to­li­ko isi­je­ku da je taj pro­laz bio za­kr­čen, po če­mu se to mje­sto pro­zo­ve Kr­če­vo. Ovo se de­si­lo 30. av­gu­sta na dan Alek­san­dra Nev­skog, isto­ga da­na, ka­da i ona po­bje­da na Lo­pa­ta­ma. Sav pli­jen Va­so­je­vi­ći vra­ti­še kne­zu.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio:
Ivan Mi­lo­še­vić